- Локалитет данашњег Милутиновца на Дунаву, Кладово, сагласно мишљењу архелолога Петра Милошевића и Мирослава Јеремића, који се вршили археолошка истраживања рановизантијског кастела на том месту 1981-82.г, “уопштено говорећи могао би се идентификовати са Прокопијевим Timeno.
- Још једна веза европске цивилизације са подунавском регијом Кладова евидентна је у личности угледног српског теолога Љубомира Котарчића, рођеног у Милутиновцу, имеованог тако 1899.г. вероватно по нашем државнику и редовном Члану Српске краљевске академије Милутину Гарашанину, преминулом непосредно пре давања назива селу.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Стара школа у Милутиновцу
Љубомир Котарчић рођен је 1952.г. у Милутиновцу (Кладово). Завршио је студије теологије. Био је парох СПЦ у Сент Галену Швајцарска… Аутор и преводилац дела:
-Dve povelje vlaških vladara manastiru Mileševi iz XVII veka = Deux chartes de souverains valaques du XVIIe siecle en faveur du monastere de Mileševa Београд 1987.
-Повеља деспота Стефанс Лазаревића Тисмани и Водици из 1406.године, Археографски прилози књ. 9, Београд,1987, 117-124;
-Fisiolog ; Srednjovekovni medicinski spisi / [priredili Milorad Lazić, Ljubomir Kotarčić ; današnja jezička verzija Milorad Lazić (Fisiolog), Ljubomir Kotarčić, Mladen Milivojević (Srednjovekovni medicinski spisi)] Београд, “Просвета“ и СКЗ 1989.
– Хиландарски медицински кодекс Н. 517, Превод. Приредио и уводну студију написао Реља В. Катић. Транскрипција српскословенског текста и превод Љубомир Котарчић и Младен Миливојевић, Народна библиотека Србије – Београд, Дечје новине – Горњи Милановац, Републички завод за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу СР Србије – Београд, Београд 1989 / Томислав Јовановић
-Poslednje pismo protosinđela Kirila Cvjetkovića, Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 1990
-Зборник Данила II као извор при састављању житија Никодима Тисманског. – У: Архиепископ Данило II и његово доба, ур. В. Ј. Ђурић. Београд, 1991, 197–201./Lj. Kotarčić, Zbornik Danila II kao izvor pri sastavljanju žitija Nikodima Tismanskog. – U: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, ur. V. J. Đurić. Beograd, 1991, 197–201.
Хиландарски медицински кодекс Н. 517, Превод. Приредио и уводну студију написао Реља В. Катић. Транскрипција српскословенског текста и превод Љубомир Котарчић и Младен Миливојевић, Народна библиотека Србије – Београд, Дечје новине – Горњи Милановац, Републички завод за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу СР Србије – Београд, Београд 1989 / Томислав Јовановић
О томе “Књижевне новине“ пишу 1994.г:
ХИЛАНДАРСКИ МЕДИЦИНСКИ КОДЕКС Н 517
“Осамстогодишњица српског светогорског манастира Хиландара обавезује нас да истакнемо основе његовог духовног и културног ослонца. Несумњиво, Хиландарски медицински кодекс припада оном кругу рукописне књиге ове најзначајније збирке без кога се не би у потпуности схватио њен значај за нашу средњовековну културу и науку.
Пропашћу српске средњовековне државе целокупни културни развој био је заустављен. Медицина, као специфична егзактна наука представља најосетљивију тачку човекове егзистенције. Заштита и лечење болесног човека је и део теологије која је базирана на антрополошком учењу о човеку као психофизичкој, хармоничној целини. Тело је у схватањима човека средњовековне епохе део свеукупне целине односа Творца, човека и створеног света.
Манастир Хиландар, поред осталих научних дисциплина, неговао је и медицину, што показују сачувани списи наше средњовековне медицине настали после почетка владавине Турака у нашим земљама. Из тог времена је и једини сачувани примерак Хиландарског медицинског кодекса, затим Јестествословије из ХV века, Шестоднев Јована. Егзарха, препис из 1649. године, као и превод Зборника расправа Practica Brevis Joanesa Plateariusa који је код нас доспео у ХIII или почетком ХV века. Ови преводи били су у великој употреби у нашем народу, тако да су сматрани зборницима народне медицине.
Преко византијске културе, која се ослањала на античку, наша средњовековна наука и филозофија обогатиле су се и инспирисале мислима Аристотела, Хипократа и Галена.
За историју српске медицине веома је значајна и хиландарска болница, која је настала кад и сам манастир. У њој се лекарска вештина преносила вековима са једног лекара емпирика на следећег. У манастиру Хиландару је постепено прихватана и негована научна медицина запада тога доба, о чему сведочи и сам Хиландарски медицински кодекс, зборник научних списа средњовековне медицине. Он је дело непознатих аутора, потиче из ХVI века. Написан је на хартији, српско-словенским језиком, обухвата више списа средњовековне научне медицине, углавном Салернско-Монпељеске школе. Био је намењен лекару, што доказују опширна тумачења етиологије, патогенезе; клиничке слике и терапије различитих обољења, као и практична упутства за лечење. Тако се каже: „Јегда видит врач; ти врачу чувај се; ти врачу који пипаш жилу“ итд.
Садашњи примерак Зборника је препис, а поуздани доказ да је постојало више преписа представљају сачувани терапијски зборници наше народне медицине, који садрже његов терапијски део. Састављен је из више списа, преведених са латинског на српско“словенски језик. То су терапијске прескрипције Салернске и Монпељеске школе што потврђују имена аутора, као на пример Gilbertus Angelikus, васпитник Салерна и професор универзитета у Монпељеу, који је живео у XIII веку и написао дело Compendium medicinae. У ХIII и ХIV веку настали су списи о уроскопији, дијагностици обољења по променама пулса, терапијске белешке, о отворима и флеботомији (пуштању крви). Дијагностичке методе као уроскопија и промене пулса биле су широко распрострањене у средњем веку.
У делу Хиландарског медицинског кодекса који је настао у ХV веку налази се фармаколошки спис, превод дела Circa Instans аутора Matheusa Plateariusa из ХII века. Овај спис је значајан због настанка фармакотерапије. На крају, после списа о заразним огњицама су различита поглавља интерне медицине о заразним болестима.
О препознавању болести у Медицинском кодексу се каже: „Хипократ, учитељ, саветује сваком лекару: када први пут дођеш код неког болесника ради лечења, упознај се са његовим општим стањем, а то се постиже прегледом пулса и мокраће. Осим тога, пре било каквог прегледа, треба да са њим поразговараш о његовом свакодневном начину живота, његовој исхрани, да ли много пије или не, да ли много спава или не, као и о његовом старосном добу. Уколико будеш приметио да му је лице тамно бледо, до тога је дошло због присуства хладних пнеума. Али, немој веровати мојим речима, док претходно не прегледаш мокраћу“. Веома је обиман део о заразним болестима, узроцима њиховог настанка, дијагностици и лечењу.
На крају Медицинског кодекса су „Спис о простим лековима“, обимна збирка рецепата, најстарија терапијска упутства у српској средњовековној медицини, и токсиколошки спис о отровима, њиховој штетности и лечењу отрованих.
За нас је значајна чињеница да су ове белешке ушле у све терапијске зборнике српске народне медицине. Они су били у употреби скоро до ХVIII века, и налазимо их у свим крајевима где су живели Срби, од Мостара до Будима, од Ходоша у Румунији до Скадра.
Битно је истаћи да овај Зборник није настао у Манастиру Хиландару, што поткрепљује чињеница да садржи и поглавља из гинекологије. Сачувани примерак у библиотеци Манастира Хиландара је препис неког ранијег рукописа. Састављач Хиландарског медицинског кодекса није и његов преводилац, или је његова заслуга у томе што је прикупио већ преведене медицинске списе и сложио их у зборник. Судећи по вредности ових текстова то је могао бити само лекар. Доказ овој тврдњи је и то, што је са латинског језика, превођењем на стари српски језик створио српску медицинску терминологију. Он је, значи, одлично познавао медицину, као и свој језик. Материја медика Хиландарског медицинског кодекса је синтеза најсавременијих гледишта научне медицине ХIV и ХV века.
Српска средњовековна медицина развијала се под утицајем византијске медицине, а преко ње и античке, као и западноевропске медицине. Византијски утицај се односио углавном на помоћне медицинске науке и оснивање болница, а утицај са запада допирао је до наших крајева преко лекара и апотекара школованих у медицинским школама Италије. Лекари су били у служби српских владара и властеле у већим градовима средњовековне Србије. Стефан Дечански и цар Душан, који су били заточени у Пантократовом Манастиру, где је у то време била једна о најчувенијих цариградских болница, узимали су у службу италијанске, медицински образоване лекаре, а не византијске.
Библиотека Манастира Хиландара вековима чува једну од највећих збирки словенских рукописа, која обухвата преко осам стотина кодекса, од којих је четрдесет написано на пергаменту. Она дуго привлачи пажњу научника. Једини примерак Медицинског кодекса у овој библиотеци открио је Ђорђе Сп. Радојичић, и на њега скренуо пажњу моме оцу Рељи В. Катићу, који је више од три деценије свога живота проучавао грађу о пореклу и настанку овог кодекса.
Народна библиотека је објавила фототипско издање Хиландарског медицинског кодекса 1980. године. Девет година касније, у заједници са Дечијим новинама и Саветом за научне и културне везе са иностранством, o6јављен је и превод овог значајног дела. Српско-словенски текст превели су Љубомир Котарчић и Младен Миливојевић. Оба издања садрже врло обиман уводни текст Реље В. Катића, чија је заслуга што је ово дело наше средњовековне медицине постало доступно савременој научној и културној јавности.“
Душанка Катић-Милић Књижевне новине, 1.10.1994.с.21.
Милутиновац