- Много важнију од просто покорног, пораженог и под туђу власт стављеног становништва. Тога неће бити.
- Они који себе још називају „Украјинцима“ после ослобођења ће носити друго, много благозвучније, племенитије и узвишеније име — њима предстоји велики задатак.
- И ми се припремамо за то, размишљамо о томе и покушавамо да нађемо нове термине, нова начела и нове стратегије како бисмо то спровели у живот.
- Али све ће то постати стварност онда када стварност постане наша Победа.
- Победа не само над другима, него и над самима собом.
АУТОР: Александар Дугин
У Украјини решавамо одједном два фундаментална задатка данашњег дана. Прво, ратујемо са нашим непријатељем: враћамо контролу над нашим светом, нашим људима, нашом цивилизацијом од противника који је успео да заведе део наших људи, да их урони у стање беснила и психозе. Али ми нећемо моћи да победимо тамо и нећемо моћи да их излечимо ако не победимо и не излечимо саме себе. Зато данас наша Победа у Украјини зависи од наше Победе над нама самима овде.
То јест, Победа на нашим старим земљама немогућа је без Победе над нама унутар некадашњих граница Руске Федерације. Старим земљама називам територију Украјине, пошто сматрам термине „Украјина“ и „Украјинци“ историјски дискредитованима и да више нису употребљиви (то је као када би се после пада Хитлерове Немачке Немци и даље називали „нацистима“).
Зато данас водимо рат у коме ћемо победити само истовремено. У Украјини ћемо победити Запад, који се бори против нас, у исти онај тренутак када победимо и истерамо Запад из себе — либерализам и издају који су овладали нама 1990-их година. То јест, ми не можемо победити у Украјини ако не победимо 1990-е у нама самима, ако не подвргнемо суду ону историјску стварност, оне грешке и оне злочине које смо сами починили разрушивши велику државу. Пошто се сада боримо управо против тог разарања велике државе, против издаје Руског света, иако смо га сами издали. Али сада, пред лицем савремене Украјине заједно са овим ратом и на путу ка овој Победи ми се боримо и са самима собом.
Зато ће онај трибунал који ћемо спроводити после наше Победе над украјинским нацистичким злочинцима истовремено бити и трибунал над нашом историјом, над 1990-им, над свим оним што је довело до овог чудовишног круга братоубилачког крвавог грађанског рата.
И ми смо у томе криви и зато истовремено ратујемо и са собом, и са нашим непријатељима. Зато су данас судбина наше Победе тамо и судбина оздрављења, препорода и буђења нашег народа овде — нераскидиво повезане ствари: овде ћемо побеђивати — тамо ћемо побеђивати; тамо ћемо побеђивати — овде ћемо побеђивати. То је палица са два краја и она никако не може бити расцепљена. Немогуће је однети, као што смо већ видели, чисто техничку победу. Покушали смо. Чисто техничка победа не успева. Можемо победити само када овај рат постане заиста народни, руски, и када у њему будемо побеђивали саме себе.
Данас су судбина наше Победе тамо и судбина оздрављења, препорода и буђења нашег народа овде — нераскидиво повезане ствари.
А после наше Победе мораћемо, без сумње, да поново покренемо државност — не само државност наших старих земаља, већ и сопствену. Зато што ће то бити другачија држава, други народ, друго друштво, други историјски циклус. У историји религије постоји такав појам — „ритуал прелаза“ (rite de passage на француском). То је веома болна, опасна и ризична ствар, када човек или друштво или нека политичка творевина или култура прелази из једног стања у принципијелно друго. И рат у Украјини, СВО — то је управо rite de passage, ритуал прелаза из једног стања у друго.
Наравно, када се тај прелаз заврши, наћи ћемо се у новом свету. То ће бити друго друштво, други људи, друге границе, други принципи, друге идеје, друге установе, друге политичке поставке. И мораћемо да доведемо у ред не само оно што се данас назива Украјином, него и оно што се данас назива Руском Федерацијом.
Једноставно смо принуђени да створимо нешто друго — тај Руски свет. Морамо га утемељити, поставити и промислити његове нове институције, усвојити нови Устав, у суштини поново уткати нашу државу, која ће постати пуноцени препород оне историјске стварности и оног историјског начела којим је Русија — Вечна, Велика и Добра. Морамо се пренети и организовати наше биће у складу са нашим идентитетом, нашом мисијом, нашим светским, васељенским задатком. Морамо се истински пробудити ка остварењу онога што нам је завештано од момента стварања наше државности и Крштења Руси.
Морамо се пренети и реорганизовати наше биће у складу са нашим идентитетом, нашом мисијом, нашим светским, васељенским задатком.
Постоје различити народи: неки живе у прошлости, неки у садашњости. Руски народ живи у будућности. И ми постојимо не „због тога што“, већ „ради тога да“. Наше биће налази се испред нас. Зато тако и одговарамо на учења о свесветском братству, о Рају на земљи. „Тежиште” код руског човека налази се у будућности. И том будућношћу приближавамо се све ближе и ближе. Та будућност се зове „Победа“, и та Победа, поновићу, мора да се догоди истовремено и у Русији, и у Украјини.
Сада се кује план ове Победе: како да победимо и њих, и себе. И како да препородимо, како да обновимо, васкрснемо и њих, и себе. Истовремено. Јер укидање Украјине (а то је изузетно важно) подразумева истовремено укидање Руске Федерације 1990-их година. Та два неистинита, карикатурална света, који су резултат распада органске државе, Империје (Совјетски Савез је такође много тога у њој покварио, али у њему је било и много достигнућа). Уосталом, сада нам не треба да се препиремо о прошлости, већ да идемо у будућност. И у тој будућности неће бити ни Украјине, ни Руске Федерације, већ ће бити препорођени велики Руски свет, наша нова светска држава са новом светском Руском Идејом, која ће обновити све најбоље, све древно и коначно испунити завете наших великих светитеља и хероја наше историје.
Препорођени велики Руски свет обновиће све најбоље, све древно и коначно испунити завете наших великих светитеља и хероја наше историје.
Крећемо се у будућност, и разговор о томе шта ћемо сачувати а шта изменити није техничко питање. Морамо изменити веома, веома много, и, наравно, становници старих земаља морају одиграти у томе веома важну улогу. Много важнију од просто покорног, пораженог и под туђу власт стављеног становништва. Тога неће бити. Они који себе још називају „Украјинцима“ после ослобођења ће носити друго, много благозвучније, племенитије и узвишеније име — њима предстоји велики задатак. И ми се припремамо за то, размишљамо о томе и покушавамо да нађемо нове термине, нова начела и нове стратегије како бисмо то спровели у живот. Али све ће то постати стварност онда када стварност постане наша Победа. Победа не само над другима, него и над самима собом.