Јеванђелски богаташ и савремени бизнисмени. Испитујемо како функционишу духовни закони и зашто „прљави новац“ увек води у катастрофу.
Манија за богаћењем је облик менталне болести. Шура Балаганов, јунак романа „Златно теле“, који је тачно знао колико му је новца потребно да би био срећан, може се сматрати великим алтруистом и не грабежљивцем у поређењу са данашњим корумпираним званичницима.
Чињеница да ови људи не осећају стид није изненађујућа. Без савести, одакле може доћи стид? Најстрашније за ове лудо богате људе је то што не разумеју једну важну ствар.
Духовни закони се по свом принципу деловања не разликују од закона физике.
Они делују у сваком случају, без обзира на наше знање о њима и наш став према њима.
Новац зарађен на крви и патњи људи има више од уобичајених својстава било ког новца. Он такође носи метафизичко значење. Зове се вечно проклетство. И никоме не бих пожелео овај закон.
Прича о глупом богаташу није морална лекција. То је трагичан случај лажног самодефинисања. Лудост богаташа – и јеванђелска и савремена – лежи у онтолошкој грешци.
Он поистовећује своје биће, своју личност, са својим поседом. „Ја“ је једнако „моје“.
„Душо моја! “, каже богаташ. „ Имаш много блага сачуваног за многе године које долазе.“ Он верује да се његова душа може хранити и издржавати материјалним стварима. Богаташ гради свој живот на поседу. Он верује да се његов идентитет обезбеђује искључиво материјалним добрима.
Нико не пориче да људима треба новац. Он задовољава потребе наших тела. Потребно нам је место за спавање, нешто за јело, одећа за ношење, а све то кошта. Али лудило богаташа не лежи у његовом супербогатству, већ у чињеници да је изједначио постојање са поседом. За богаташа, губитак поседа је једнак нестанку самог постојања.
Стога није изненађење да милијардери, изгубивши милионе, извршавају самоубиство. Постоји безброј примера: Адолф Меркл, Дмитриј Босов, Џеси Ливермор и други слични њима. Лудило богаташа лежи у томе што се примарно ослања на празнину, одбацујући вечно у корист пролазног.
Менаџери, а не власници
Спаситељ нас позива да „постанемо богати у Богу“. Ово није само о милосрђу – већ о унутрашњем преображају. Право богатство је благодат, која обликује и преображава нашу личност, чинећи је способном за заједницу са Богом. Чак ни смрт не може да нам одузме ово богатство. Богати човек, међутим, поседујући слободну вољу, користи је да би се поробио материји.
Сва наша имовина, покретна и непокретна, сав поштено зарађен новац – све се то језиком Јеванђеља назива „неправедним богатством“.
Не у смислу грешног, већ у смислу да нам не припада. Све на овом свету припада Богу: наша тела и све што сматрамо својим власништвом.
У земаљском животу, хришћани су позвани да управљају овим „неправедним“ богатством како би им Бог могао поверити вечно богатство. Позвани смо да будемо управници, а не власници. Ми смо управници туђе имовине – Божје, а не наше. Чим почнемо да себе сматрамо власницима, прелазимо из категорије управника у категорију робова и потчињавамо се власти овог „неправедног“ богатства. Овде се замка затвара. Постајемо робови страсти.
Богаташ у овој причи делује унутар линеарног људског времена — хроноса. Он планира за много година. Бог то прекида увођењем квалитативног, одлучујућег времена — каироса. „Ове ноћи тражиће се душа твоја од тебе“ (Лука 12:20). Прича упозорава: спасење и суд постоје унутар димензије каироса, и човек, који живи у времену, мора увек бити спреман за прелазак у вечност.
Прича служи као негативан пример онога што се дешава када човек не успе да практикује трезвеност и не тежи да стекне благодат. Богаташ чини грешку коју духовни оци називају „спољашњом расејаношћу и заробљеништвом ума“. Ум богаташа је потпуно обузет спољашњим планирањем и страхом од губитка и, стога, не може постати место сусрета са Богом.
Богаташеве речи: „Душо моја, почивај, једи, пиј и весели се“ су илузија мира.
Прави мир се постиже само кроз чишћење срца од страсти и стицање Светог Духа. Богаташ, међутим, покушава да замени благодат материјалним изобиљем, што је духовна самообмана.
Паламитска теологија о нествореним енергијама Светог Духа пружа теолошку основу за „богаћење у Богу“. Истинско богатство су нестворене божанске енергије, такође назване божанском светлошћу или благодаћу.
Духовна пракса Исусове молитве је директна супротност стању богаташа. Молитва богаташа је монолог самозадовољства: „Одмори се, једи, пиј, весели се.“ Он се ослања на себе и своја дела. Молитва исихасте је дијалог смирења и поверења у Бога. Он се одриче сопствене праведности и самодовољности, полажући своје потпуно поверење у Бога.
Поука ове приче је јасна. Господ нас упозорава на претерану бригу о материјалним стварима.
Богат човек не ради само; он постаје роб свог поседа. Његова витална енергија је у потпуности посвећена логистици и планирању земаљских ствари. У међувремену, не-грабежљивост ослобађа тело и ум од бриге о хроносу, чинећи их слободним за каирос – молитву и унутрашњи рад. Само на тај начин душа добија крила и постаје попут небеске птице, обогаћена Богом.
Прича о безумном богаташу је страшно упозорење: ако човек троши своје време искључиво на издржавање свог тела и бригу о свом егу, онда пропушта једино што је важно – спасење душе.
На почетку ове публикације говорили смо о бескрупулозним људима опседнутим новцем. Али они нису одмах изгубили савест; њихова дехуманизација је негде почела. Ево једног примера таквог почетка.
На пример, власници напуштених сеоских кућа издају их за ситне паре избеглицама које су изгубиле своје домове. Ове куће стоје без прозора и врата, са крововима који прокишњавају. А када ове бескућнице, жртве рата, искористе свој последњи преостали новац да реновирају куће, уграде прозоре и врата, закрпе кров и створе донекле прихватљив ентеријер, бивају исељени. Затим се издају другима, али сада по доброј цени.
Ова и сличне шеме се не разликују од оних случајева корупције вредних милијарде долара који су данас у вестима.
Иста суштина и исто проклетство леже у резултујућем добитку. И то ће неизбежно „функционисати“, без обзира на количину стечену на рачун људске беде.
Не дај Боже да на овај начин профитираш од људи: такав новац ће те довести до вечне муке која никада неће престати.
АУТОР: Протојереј Сергеј Успенски
ИЗВОР: Компасинфо