Хазарски речник Милорада Павића
АУТОР: Ранко Јаковљевић
“Кољиво смо скували зором, повили га у јастук заједно с лонцем и ставили у путну мрежу да греје папас-Аврама на починку. Пошли смо на пут бродом преко Црнога мора и ушћа Дунава уз воду. Последње ласте летеле су полеђушке и њихове слике у Дунаву показивале су црна леђа уместо белих трбуха. Уђосмо у магле, а оне су се селиле и носиле у себи кроз шуме и преко Ђердапа неку тврду тишину од које се глуви и у коју се уливају све друге тишине. Петога дана, код Кладова нас је дочекала коњаничка јединица из Ерделља пуна горке румунске прашине с друге стране воде. Чим се нађосмо у табору принца Баденског, дознасмо да је и гроф Георгије кренуо на ратиште, а да су генерали Хандерсхајм, Ветерани и Хајзел већ спремни за напад на турске положаје, и да их бербери већ два дана брију и чешлјају у ходу трчкарајући око њих. Исте ноћи видесмо невероватну вештину нашег господина.“
-с.42-
* Стефан Продан Штета са хиљаду својих хајдука, омогућавајући аустријској војсци генерала Фридриха Ветеранија /1650- 1697./ дејства на левој Дунавској обали, освојио је Кладово марта 1689. године . Хасан паша и јединице одметнутог ердељског кнеза Имре Текелија 26.6.1689. године започеле су опсаду Кладова са укупно 11.000 војника- Османлија, Мађара, Татара, јањичара, користећи и 21 шајку. После 12 дана посада се предала уз обећање да ће Срби бити пуштени да слободно оду. Ипак су допали ропства, а Продан и његови борци успели су ослободити се тек 14.10.1689.г, користећи прилику када су Турци поражени код Видина.
За време опсаде Кладова Ђорђе Бранковић налазио се на супротној дунавској обали али није имао снаге да притекне нападнутим сународницима у помоћ. Кладово је поново ослобођено након заузимања Видина од стране маркгрофа Лудвига Баденског /1655-1707./. У то време, октобра 1689.г, њему су у Кладово дошли генерал Хајзлер и Константин Балачан који је желео убедити Баденског да је могуће без већих жртава освојити Влашку. За своје завереничке планове Бранковић је сурово кажњен јер је, по речима Баденског у извештају 7. новембра 1689.г. послатом цару Леополду I, “Бранковић не само злоупотребио повељу коју му је његово величанство доделило, него се на основу ње издавао за апсолутног деспота Србије, Илирије, Мезије, Босне, Срема и многих других покрајина и на основу тога претендује на повраћај свих ових земаља, а будући да је признат како од грчког патријарха и целокупног свештенства, који на прост народ имају сувише јак утицај, тако и од неколико хиљада људи, то би, ако се мало боље погледа, могло имати најозбиљније последице“ . Вук Караџић публиковао је текст следећег садржаја: “…на јесен врати се фелдмаршал Баденски Лудовик Вилхелм с војском од Видина у Ердељ на зимовник, и прешавши Тимок дође ка Кладову, и онде стане с војском док се начини мост преко Дунава /више Кладова на острву/. Тада Бранковић устане из Тисмана с људима својим, које је онамо био СКупио, и дође према табору немачком, да се састане с Баденским; и ту оставивши своју војску, с неколико своји људи пређе Дунав, и дође у логор немачки. Но Баденски се учини болестан, и не прими га к себи, него се заустави у логору, док се мост начини, а кад се мост сврши, пошаље га под стражом у Оршаву, и оданде у Сибињ“. Бранковић је живео у заточеништву све до 1722. године, а период сужањства искористио је да напише “Хронику Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије“ Р.Ј.
“Али, тада се догодило нешто непредвиђено. Као жуња-птица која уме да лети и унатраг, од главе ка репу, Аврам ефендија је последње џуме у месецу шевалу напустио Цариград. Оставио је своју дипломатску службу и с целом својом пратњом и слугама отишао у рат на Дунав. Тамо су у месту Кладову 1689. по Иси пали на конак у аустријском логору принца Баденског и Бранковић је ступио у његову службу. Масуди није знао шта да мисли и шта да чини, јер његов је Јеврејин ишао у Цариград а не у Кладово, и Масудијева рачуница се више није слагала. Седео је на обали Дунава и пажлљиво слагао чалму. И тада је чуо хучање реке. Вода је била дубоко под њиме, али је њен урлик препознао, тај урлик се савршено слагао у превоје његове чалме којима је била исписанаједна реч из пете суре Курана. Била је то она иста вода коју је сањала палма у песку пред Цариградом пре неколико месеци и по томе Масуди је знао да је опет све у реду и да ће се његов пут доиста завршити на Дунаву. Седео је и читаве дане у шанцу просипао коцке с једним од Бранковићевих писара. Тај писар је бесомучно губио на коцки и није се хтео одвојити од игре, у нади да ће повратити изгубљено, ни када турски топови засуше ровове. Масуди, пак, никако није хтео отићи, јер је Бранковић за његовим леђима опет сањао Коена. Коен је јахао кроз хуку неке реке што тече кроз Бранковићев сан и Масуди је знао да то хучи онај исти Дунав који се могао чути и на јави. Тада га ветар испрска блатом и он осети да ће се збити. Усред бацања коцака у њихов шанац улете одред турских војника носећи воњ на мокраћу и док су јаничари убијали на све стране Масуди је унезверено тражио међу њима младића с једним седим брком. И угледао га. Масуди срете Коена онаквог истог каквог га је гонио по туђим сновима – риђег и тесна осмеха под оним сребрним брком, како просипа ситне кораке за собом пртећи зобницу преко рамена. У том часу војници исекоше писара, прободоше копљем Аврама Бранковића онако у сну и кретоше на Масудија. Спасао га је Коен. Угледавши Бранковића, Коен се стропошта на земљу и око њега се расуше хартије из зобнице. Масуди је одмах знао да је Коен запао у најдубљи сан из којег се неће више будити. – Је л’ то погибе тумач? – упита турски паша војнике готово радосно, а Масуди му рече на арапском: – Не, него заспа – и то Масудију продужи живот за један дан.“
–с.117-
*Сребро је у ђердапској регији метал од кога је сачињен штап светог Петра “којим се пресуђује и живима и мртвима“, који су подземне силе у лику “жидова“ једном приликом украле делиоцу правде како не би могао судити ни на “овоме“, нити на “ономе свету“. Сребрни штап има моћ отимања људи од света мртвих и убрзање вегетативног циклуса, а казне њиме изречене изазивале су крваве сузе . Р.Ј.
“Кир Аврам Бранковић није дошао на Дунав због тога да ратује, мада је он то умео одавно и чинио и овом приликом с успехом. Он је овде на Дунаву очигледно имао заказан састанак с неким. Масуди је седео и коцкао се, али је чекао да види с киме ће се кир Аврам срести ту, на Ђердапу, трпећи крв и кише, и тог кобног дана на Воздвиженије честнога крста, кад турски топови учесташе. Што се тиче кир-Аврамовог учитеља на сабљи, онога Копта по имену Аверкије Скила , он је остајао на Дунаву под турском паљбом јер је то била прилика да некажњено на непријателјским или нашим војницима (њему је то било свеједно) огледа један нови захват сабљом, који је одавно био увежбао, али његово дејство није још проверено на живоме месу и кости. А ја сам, опет, седео ту с њима, јер сам чекао трећи део Хазарског речника. Знао сам већ напамет прва два дела – онај Масудијев, исламски, и онај кир Аврамов, грчки део – остајало је да видим хоће ли се неко појавити са трећим, хебрејским делом овог глосара, пошто се из прва два видело да следи и трећи. Никон је спалиопрва два и није се више бојао да ће се трећи приопштити првима и стога више није имао посла. Али ја који сам знао напамет прва два, желео сам да видим и трећи а нисам знао како ће то бити. Уздао сам се у кир-Аврама који је, како ми се чинило, чекао што и ја. Али, он не дочека. У окршају турски војници убише ускоро Бранковића и Никона, а Масудија заробише. С Турцима на месту битке појави се и неки црвенооки младић саставлјених повија попут крила. Имао је један брк сед, а драги риђ. Трчао је прашњавих обрва и браде блатњаве од истекле слине. Ко би рекао – помислих гледајући га – да и његово време заслужује сат! Али знао сам да је то мој човек. Уто паде и он као покошен и из руке му се расу торба пуна ситно исписане хартије. После битке, чим се сви удаљише, ја изиђох из заклона и покупих оне папире.“
-с.213-
*Византијско хришћанско наслеђе међу Србима одржало се вековима кроз народне шаре везене на јастуцима, дволичним ручницима, чарапама, кошуљама, прегачама, женским капицама, другим деловима ношње, црквеним одеждама, епитрахиљима и омофорима. Међу крстовима византијског кроја истиче се крст са једнаким крацима и крајевима у виду детелине, те византијски крст са розетама и тзв. Бистри крст. Р.Ј.
Хазарски јелен
*Уз скелете са Лепенског Вира редовно су полагани јеленски рогови, вероватно због симболизма поновног рађања, будући да ова животиња сваке године обнавља своју рожнату круну. Као посредник између неба и земље, и данас се у областима Хомоља и Тимока, кроз обредну песму за испраћај покојника јавља мрки јелен са златним роговима. Осим по јелену, Дијана, попут грчке двојнице Артемиде, била је препознатљива и као заштитница рибе, чему паралелу треба тражити са Нептуном, односно Посејдоном, првобитно божанством шума, а потом и воденог света, каквим је приказан на прелепој бронзаној статуи из периода први-други век нове ере, са трозупцем у десној и рибом у левој руци, пронађеној у насеобини Дијана крај Караташа. Р.Ј.
***
…Уђосмо у магле, а оне су се селиле и носиле у себи кроз шуме и преко Ђердапа неку тврду тишину од које се глуви и у коју се уливају све друге тишине. Петога дана, код Кладова нас је дочекала коњаничка јединица из Ердеља пуна горке румунске прашине с друге стране воде. Чим се нађосмо у табору принца Баденског, дознасмо да је и гроф Георгије кренуо на ратиште, а да су генерали Хајдерсхајм, Ветерани и Хајзел већ спремни за напад на турске положаје, и да их бербери већ два дана брију и чешљају у ходу трчкарајући око њих…
***
…Кад је Сабљак-пашин одред избио на Дунав, једну од четири рајске реке- ону која симболизује алегоријски слој у Библији, Коен му се опет придружио. Тада се догодило нешто што је Коену донело велику пашину наклоност. Паша је у поход повео једног добро плаћеног Грка, ливца топова. Овај је са својим калупима и справама остао дан хода иза одреда и чим се огласише прве чарке са Србима и Аустријанцима, паша нареди да се излије у Ђердапу топ од три хиљаде лаката домета и ђулад од по два египатска кантара свако…
***
…Било како му драго, када је Самуел Коен протеран из Дубровника, госпођа Ефросинија није остала равнодушна; говорило се да ће умрети од туге и отада је као камен ноћу на срцу држала сопствену песницу у којој је са сваке стране био стегнут по палац. Али уместо да умре, она је једнога јутра нестала из Дубровника, виђена је потом у Конављу, па на Данчама у подне где седи на гробу и чешља се, а још касније како путује на север до Београда и затим силази на Дунав у потрази за својим љубавником. Када је чула да је Коен код Кладова умро, није се више враћала кући. Остригла је и закопала косу и не зна се шта је с њом потом било…
…Др Сук каже да време долази с југа и да прелази Дунав на месту трајановог моста…
… Масуди је седео и коцкао се, али је чекао да види с ким ће се кир-Аврам срести ту, на Ђердапу, трпећи крв и кише… А ја сам, опет, седео ту с њима, јер сам чекао трећи део Хазарског речника…остајало је да видим хоће ли се неко појавити са трећим, хебрејским делом овог глосара…С Турцима на месту битке појави се и неки црвенооки младић састављених повија попут крила. Имао је један брк сед, а други риђ. Трчао је прашњавих обрва и браде блатњаве од истекле слине. Ко би рекао- помислих гледајући га- да и његово време заслужује сат! Али знао сам да је то мој човек. Уто паде и он као покошен и из руке му се расу торба пуна ситно исписане хартије…
*-Милорад Павић, Хазарски речник– Просвета Београд 1993.г, с.72, 208, 211, 285, 286, 296, 348, 384, 385.
Vučić: Mi smo nacija u nestajanju, zvaćemo se Hazari ili tako nekako
https://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-mi-smo-nacija-u-nestajanju-zvacemo-se-hazari-ili-tako-nekako/lgl2sbf
Tanjug17. april 2018.10:1111:19
Владимир Путин: „Хазари су такође наш етнос, који је руски народ примио у себе”
https://rs.rbth.com/istorija-rusije/88112-putin-hazari-su-nas-etnos
12 децембар 2019
Russia Beyond – Србија
Amnesti internešenel: Talibani ubili 13 pripadnika etničke zajednice Hazari
05.10.2021. 10:01https://www.danas.rs/svet/amnesti-internesenel-talibani-ubili-13-pripadnika-etnicke-zajednice-hazari/