- У Србији је било тешко у Зајечару, Бору, Неготину, Доњем Милановцу.
- У Кладову ИБ-у је пришао срески комитет КП, више партијских ћелија и део УДБ-е и Милиције
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Конституисањем комунистичке власти у Кладову 1944. г. мештанима је пружена прилика за учешће у извршним ресорима. Знатан број њих примљен је у редове милиције, а тако је било и почетком 1945, приликом нове попуне „снага реда“. На седници Народноослободилачког одбора у Кладову 24. фебруара одлучено је “да се приме у службу, и то као милиционери: Живојин Марцојевић, Јован Р. Ђорђевић, Душан Станојевић, Најдан Јовановић, Атанасије Шепецановић, Петар Пиликић и Петар Станиловић, а да се отпусте по молби Јован Јовановић, пошто је примљен његов син Најдан, и Јован Марцојевић, пошто је примљен његов син Живојин“. Такав тренд заустављен је поводом политичког сукоба Тита и Стаљина.
Са циљем “сузбијања информбировских штеточинских елемената у неким партијским организацијама“ Централни комитет КПС упутио је у Тимочку област и срезове руководеће кадрове из других крајева земље. Страхиња Поповић и Момчило Митровић пронашли су да су кадрови упућени из Војводине, срезова на југу Србије и пожаревачког краја, и то: Степановић Милан- Матроз, Бјелобаба Драган- Црвени, Шербановић Паун, Дукић Ђура, Станишић Станко, Филипин Душан, Деспотовић Јован. Бјелобаба Данило, Степановић Никола, Динић Милован, Јововић Марко, Перић Боривоје, Вуковић Чедомир, Савић Животије- Срба, Радуловић Миодраг- Марко, Микосавић Гојко, Николић Рајко, Анђелиновић Драгомир- Гоша, Глиша Пејак…. Станко Станишић одмах је распоређен у Кладово. Ситуација је била алармантна на подручју кључког среза, где је дошло до “колебања и изјашњавања за резолуцију ИБ“ између осталог и од стране високопозиционираних чланова партије. За то је углавном кривљен секретар среског комитета Драгољуб Радојевић Јова, носилац “Партизанске споменице 1941“ јер је “негативно утицао на друге чланове комитета“.
“Најдрастичније је било код Среског комитета КПС среза кључког, где је скоро дошло до распада партијске организације. Брзом интервенцијом ЦК КПС смењен је срески комитет а његови чланови искључени из партије, од којих су неки и ухапшени. Партијска организација у вароши Кладово је распуштена док су се партијске организације у селима среза кључког у већини изјасниле против резолуције ИБ“. О размерама “кладовског случаја“ сведоче и резултати истраживања Марка Лопушине публиковани у дигиталном издању “Уби ближњег свога“ 2014. г: примећујући да је “највише удбаша-стаљиниста било у Сарајеву и Кладову“ он наводи и податак да је се подручју целе Србије укупно 773 члана среских партијских одбора приклонило политици ИБ.
У збирци докумената Настављање социјалистичке изградње у условима притиска социјалистичких земаља, позивом на истраживање Драгана Марковића истим поводом а као коментар Резолуције заједничке седнице Савезног већа и Већа народа Народне скупштине ФНРЈ од 30.9.1948, унета је назнака: “У Србији је било тешко у Зајечару, Бору, Неготину, Доњем Милановцу. У Кладову ИБ-у је пришао срески комитет КП, више партијских ћелија и део УДБ-е и Милиције“.
У књизи Бојана Димитријевића “Крцун“ наведено је као сећање Иве Шушњара, од којег се “доста тога поклапа са сећањима Владана Бојанића изнесеним овом аутору“ (Бојану Димитријевићу) :
“Шушњар се задесио у Прибоју 7.јула 1948, ради контроле изјашњавања локалног комитета против или за Резолуцију. У том тренутку Пенезић се налазио у Ужицу и дао му задатак да хитно оде у Кладово, јер је срески комитет “прешао на страну Информбироа“.
Када је дошао ујутру наредног дана у Кладово, овај дужносник Удбе имао је шта и да види: разгласна станица емитује текст Резолуције, скинуте државне заставе, људство у војном одсеку се забарикадирало, станица милиције у потпуности за Резолуцију.
Ја почнем да хапсим. Заменик начелника Удбе Вацић побегао,, ту је био и брат Драгог Стаменковића, кога је одмах послао у Лесковац не ухапсивши га, још командир станице, итд, сви за Стаљина“- сведочи Шушњар.
Од припадника Удбе, легалних и уграђених у друге институције, само су двојица тада била “за Тита“. Шушњар наводи какав је био задатак добијен од Пенезића: “Немаш никакав објекат-сем Сипски канал“. Како су нам на почетку априлског рата 1941, специјалне војне снаге немачког Трећег Рајха заузеле ову стратешку тачку на Дунаву, тако је сада процењено да се мора успоставити контрола на лицу места, што је била сасвим разумна одлука у тренутку кад се још није видела размера сукоба.
Из Кладова Шушњар је позвао помоћника министра за послове јавне безбедности Брану Јевремовића, који му је бродом послао десет милиционера да са њима успостави какву-такву контролу. Поставио је осигурање на Сипском каналу са њима као и са неколико припадника Удбе. Потом је затворио срески комитет и јавио се најближој војној граничној јединици да га ставе на храну “да нас неко не птрује. Први би то били Власи!“ Како је за ову акцију похваљен од министра Пенезића, Шушњар је добио сличан задатак ниже у Доњем Милановцу, Неготину и Зајечару“
***
Неби ли на делу исказали приврженост тековинама социјалистичке револуције, партијски кадрови дотле су ишли у крајност, верујући да тиме “побољшавају ситуацију“, да су на радне акције, поред уобичајених “кадрова“ слали и инвалиде. У једном приказу радова на изградњи Новог Београда 1950 садржан је податак да је било случајева доласка омладинаца који нису имали ни 16 година -из Санског моста-, или су слати омладинци без ноге или руке – овакве омладинце слао је срески народни одбор Кладово!
*Коришћена литература:
Зборник Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3, Зајечар 1981,
Документи из зборника Комунистичка партија Србије у Источној Србији- Обласни комитет 1949-1952, приређивачи Момчило Митровић и Страхиња Поповић, Институт за новију историју, Архив Србије и Архив Тимочке крајине, Београд 2012.г.
Драган Марковић, Истина о Голом отоку Народна књига Београд 1987.г.
Марко Лопушина, Уби ближњег свог, Теа Букс Београд, дигитално издање 2014.г.
Бојан Димитријевић, Крцун, Вукотић медија Београд
