- Кемализам представља синоним за нацизам и чини једну фашистичку, националистичку и расистичку идеологију која је, испољена у свом најекстремнијем облику варварства, одузела животе милионима људи.
- Предлог покојног Михалиса Хараламбидиса, који је повезан са откривањем истине о односима и сличностима између кемализма и нацизма, јесте да се 19. мај прогласи светским и европским даном сећања на жртве кемализма, по узору на Међународни дан сећања на жртве нацизма (27. јануар).
- То би био симболичан, али и суштински чин осуде фашизма и победе демократије, слободе, права и историјске истине.
- То би била победа народа који су убијани.
- То би била победа живота над идеологијама смрти.
АУТОР: Теофанис Малкидис
Са развојем и спровођењем покрета Младотурака појавила се и учврстила националистичка идеологија, а освајањем власти 1908. године испољена је намера да се елиминишу немуслимански народи, намера која је спроведена пре и током Првог светског рата. Грци су, заједно са Јерменима, Асирцима и другим народима, били главне мете. Парола Младотурака да у Османској држави треба да постоје само Османлије-муслимани, а самим тим и само Турци, у кемалистичкој идеологији прерасла је у паролу: „једна држава, један народ, један језик“.
Кемализам представља наставак и развој покрета Младотурака. Касније је управо кемализам постао узор Хитлеру и нацистима, као и фашизму какав се појавио у Италији, Бугарској, Румунији и другим земљама у међуратном периоду.
Кемализам је „идеолошки феномен“ чије порекло потиче из периода распада Османског царства и појаве националистичког, фашистичког и расистичког покрета „Јединство и напредак“ Младотурака. У том покрету Мустафа Кемал је имао истакнуту улогу, али га турска историографија, из очигледних разлога, сврстава међу обичне официре који су се, наводно као и многи други, „завели“.
Ерик Цирхер истиче да је Мустафа Кемал био један од поверљивих чланова Младотурака, што је и сам признао 1923. године, рекавши: „Сви смо били чланови Јединства и напретка.“
Када су интелектуалци и војни кругови након Првог светског рата увидели да се царство распада, окренули су се национализму, фашизму и расизму Кемала. У случају нациста, поражена Немачка после Првог светског рата морала је да буде препорођена, а само један Фирер, по узору на Кемала, могао је то да оствари.
Кемализам се као доминантна идеологија обликовао током грчког војног присуства у Малој Азији (1919–1922) и у периоду једнопартијске Турске (1923–1946), са циљем да понуди нови идентитет и нови систем вредности. У стварности, међутим, потурчавање становништва Турске и наметање турског идентитета на основу језичких, културних, територијалних, али и расних критеријума, спровођено је одбацивањем националних, језичких и културних посебности. Слично томе, нацистички модел је, након што је доследно следио исте расистичке кораке „прочишћења“ Немачке, ту политику развио до најнечовечнијих и најварварскијих размера.
Кемализам и нацизам, под покровитељством војних структура, обликовали су се кроз процесе усмерене против читавих народа. „Нова Турска“ коју је створио Кемал изграђена је на основу брисања сваког трага грчког и јерменског присуства у друштву, привреди и култури. Тај образац су верно следили и нацисти и Хитлер, са тежњом ка стварању вечног Трећег рајха.
У изградњи тоталитарне државе, као што су то чинили Младотурци, тако су и кемалистичка власт и Хитлерови нацисти спајали законито и незаконито, Народну скупштину и „специјалне“ организације. Следећи традицију младотурске „Специјалне организације“, чија је улога била да заобилази званичне институције и извршава задатке које јој је непосредно додељивало руководство Младотурака, кемалисти су користили паравојне групе, док су нацисти створили безброј организација за масовно уништавање.
Како пише Никос Псироукис: „Пажљивије проучавање кемализма уверава нас да је реч о дубоко антинародној и антидемократској теорији. Пронацизам и друге реакционарне доктрине представљају законит развој кемализма… Чак су и кемалистичке реформе спровођене административним одлукама одозго. Оне презиру културне традиције турског народа и изражавају комплекс ниже вредности турске буржоазије.“
Прелазак са османске централизоване, ауторитарне, мултиетничке и мултирелигијске државе на централизовану, ауторитарну, националистичку, милитаризовану, фашистичку и расистичку државу, који је спровео Кемал, изведен је насилним путем и без стварног друштвеног ослонца. Због тога је организација Турске у кемалистичком периоду личила на фашистичке и расистичке моделе, међу којима је најистакнутији био нацизам.
Расизам и расне теорије, које су у нацизму постале својеврсна „наука“, појавиле су се и као средство наметања у кемализму, који је заступао став да су Турци, полазећи из дубина Азије, ширили цивилизацију у свакој земљи у коју су долазили.
Током кемалистичког периода грчко и друго немуслиманско становништво било је протерано и приморано да прекине вековно присуство на тим просторима. Истовремено, муслиманско становништво, а нарочито народни слојеви, након што су у почетку били искоришћени, нашли су се под ауторитарним режимом и све више су се окретали религији, која је постала нераздвојни део свакодневног живота.
Кемализам, који је због свог историјског, политичког и друштвеног садржаја сличан расизму развијеном у нацистичкој Немачкој и касније институционализованом у систему Јужне Африке, полазио је од претпоставке да се власт, услед слабе економске основе, може обезбедити само војном интервенцијом. Тако је кемалистичка буржоазија у периоду од 1925. до 1940. године свој пројекат економског, културног и политичког учвршћивања спроводила уз подршку војске. У нацистичком окружењу догодило се готово исто, са вишеструко погубним последицама.
Готово истовремено, војска и њене структуре постале су главни регулатор власти у идеологијама кемализма и нацизма, а самим тим и државе и партије која контролише и предвиђа све. Једина партија постала је држава, а држава је постала партија, док је војска представљала класни израз начела кемализма и нацизма.
Кемализам представља синоним за нацизам и чини фашистичку, националистичку и расистичку идеологију која је, испољена у најекстремнијем облику варварства, одузела животе милионима људи. Предлог покојног Михалиса Хараламбидиса, који је повезан са откривањем истине о односима и сличностима између кемализма и нацизма, јесте да се 19. мај прогласи светским и европским даном сећања на жртве кемализма, по узору на Међународни дан сећања на жртве нацизма (27. јануар). То би био симболичан, али и суштински чин осуде фашизма и победе демократије, слободе, права и историјске истине. То би била победа народа који су убијани. То би била победа живота над идеологијама смрти.