- Јер стварни економски развој ствара богатство кроз производњу, инвестиције, рад и иновације.
- Коцкање функционише другачије.
- Оно не ствара богатство ни из чега.
- Оно прерасподељује новац на основу вероватноће и ризика.
- А када економија почне све више да се ослања на очекивање брзе зараде, проблем више није само коцкање.
- Проблем постаје сама економска култура друштва погођеног сиромаштвом, којем се продаје бајка о лаком богаћењу.
Мобилни телефон претворио је клађење у активност доступну 24 часа дневно, улога влада Нове демократије и СИРИЗЕ – Високе стопе зависности
Грчка је последњих година – нарочито након искушења кроз која је прошла током дужничке кризе – створила једно од најдинамичнијих тржишта игара на срећу у Европи.
Ова појава није започела за време једне конкретне владе.
Институционални оквир за интернет коцкање већ је био успостављен 2011. године.
Међутим, владе које су уследиле — међу њима СИРИЗА и Нова демократија — нису зауставиле ширење тржишта.
Напротив, допринеле су постепеној институционализацији, лиценцирању, опорезивању и укључивању онлајн клађења у званичну економију.
Резултат је тржиште које данас више нема готово никакве везе са традиционалним коцкањем у кладионицама и казинима.
Данас се казино налази у џепу грађанина и чини се да држава, медији, али и приватне компаније користе сан о лаком богаћењу нижих доходовних слојева.
Мобилни телефон претворио је клађење у активност доступну 24 часа дневно.
Клађење уживо омогућава играчу да се клади током самог меча, док бонуси, понуде и персонализоване рекламе стварају непрекидан ток подстицаја за ново играње.
А тржиште је огромно.
Током 2024. године бруто приходи легалног тржишта игара на срећу у Грчкој достигли су приближно 2,88 милијарди евра, што представља повећање од 11% у односу на 2023. годину.
Нарочито је упечатљив био раст интернет коцкања, које је премашило 1,06 милијарди евра GGR-а (Gross Gaming Revenue: бруто приход од игара на срећу), бележећи раст од приближно 23% за само годину дана.
Током 2025. године тржиште је наставило узлазну путању, при чему су се укупни бруто приходи приближили износу од 3 милијарде евра.
То више није маргинална економска активност.
То је читав сектор грчке економије.
Шта су радиле владе – Од СИРИЗЕ до Нове демократије: помоћ кладионичарским компанијама
Основни институционални оквир већ је био успостављен Законом 4002/2011.
Ипак, чињеница је да је тржиште, током мандата влада које су уследиле, прешло из прелазног режима у много организованији систем лиценцирања и надзора.
Период владавине СИРИЗЕ био је повезан са настојањем да се преобликује оквир функционисања интернет тржишта, док је за време Нове демократије окончан прелазак на нови режим сталних лиценци за интернет провајдере.
Логика која је истицана била је једноставна: ако коцкање већ постоји, боље је да буде легално, контролисано и опорезовано.
Али управо се ту појављује једна значајна противречност.
Што се легално коцкање више шири, то се повећавају и порески приходи државе.
Тако настаје парадоксалан економски подстицај: држава истовремено мора да штити грађанина од прекомерне изложености коцкању и да наплаћује порезе од исте те активности – сама држава има користи од… зависности грађана.
Током 2024. године интернет провајдери учествовали су са приближно 62% у пореским приходима државе од тржишта игара на срећу.
Коцкање, дакле, није само приватна пословна активност.
Постало је и фискални механизам.
Кладионичарске компаније и оглашавање у медијима
Друга велика димензија односи се на информисање.
Током 2023. године расходи за оглашавање и промотивне активности легалних пружалаца услуга игара на срећу достигли су 120,4 милиона евра, према последњим објављеним подацима Грчке комисије за надзор и контролу игара на срећу (ΕΕΕΠ).
То представља раст од приближно 4% у односу на 2022. годину.
Тај новац није усмерен само на једну врсту медија.
Телевизија, радио, спортски веб-сајтови, друштвене мреже, спонзорства и спортске емисије представљају део огромног рекламног екосистема.
И ту настаје однос међузависности.
Кладионичарским компанијама потребни су медији како би дошле до клијената.
Медијима су потребне кладионичарске компаније због прихода од оглашавања.
Није неопходно да постоји непосредно мешање у новинарски садржај да би настао проблем.
Сама економска повезаност ствара окружење у којем клађење добија огроман публицитет.
Нарочито у спорту, границе између информисања, забаве, рекламирања и клађења постају све нејасније.
Утакмица почиње, а још пре почетног ударца приказују се квоте.
На полувремену се појављују нове могућности за клађење.
На мобилном телефону појављује се понуда.
На друштвеним мрежама појављује се инфлуенсер.
И навијач се постепено претвара у потенцијалног клијента.
Значајни друштвени трошкови
Управо се овде можда налази најозбиљнији проблем.
Економски показатељи овог сектора бележе промет, GGR (Gross Gaming Revenue = бруто приходи од игара на срећу, на пример у казинима или кладионицама), порезе и расходе за оглашавање.
Међутим, они не могу лако да прикажу породичне сукобе, дугове, губитак прихода и психолошке последице које може да изазове проблематично коцкање.
Подаци ΕΕΕΠ-а за 2025. годину нарочито су забрињавајући.
Чак 54,5% одраслих изјавило је да је током 2025. године учествовало у некој игри на срећу.
Међу особама старости од 18 до 34 године тај проценат достиже 58%.
Још значајнији је налаз који се односи на ризик од проблематичног коцкања.
На основу индекса PGSI, приближно 7,5% укупног становништва налази се у категорији умереног ризика, док се 2,6% налази у категорији високог ризика.
Другим речима, приближно свака десета одрасла особа налази се у некој категорији ризика.
Учесталост коцкања такође много говори.
Приближно сваки пети играч наводи да учествује у играма на срећу на недељном нивоу, док мањи, али посебно значајан проценат игра готово свакодневно.
Проблем постаје још значајнији када се повеже са економским положајем домаћинстава.
Значајан проценат играча наводи финансијску добит као свој основни мотив.
Управо се ту налази велика замка.
Када домаћинство има потешкоће да покрије трошкове живота, обећање брзе зараде може да се појави као излаз.
Коцкање тада више не функционише само као забава.
Претвара се у фантазију о економском успеху.
А економска несигурност и генерално ниска примања могу да подстичу управо ону активност која на крају додатно погоршава финансијску ситуацију.
Тако настаје смртоносни зачарани круг: економски притисак → очекивање брзе зараде → клађење → губитак → још већи економски притисак → ново клађење.
То не значи да се сваки играч налази у том кругу.
Али значи да држава не може да оцењује тржиште искључиво на основу промета и пореских прихода.
Мобилни телефон као мали казино
Технологија је из темеља променила природу проблема.
У прошлости је играч морао физички да оде до кладионице или казина.
Данас се казино налази у његовом џепу.
Паметни телефон укида готово свако физичко и временско ограничење. Игра је доступна у сваком тренутку, а размак између рекламе и уплаћене опкладе може да износи свега неколико секунди.
То је нарочито значајно за младе.
Реклама се више не појављује само у облику телевизијског спота.
Она може бити интегрисана у видео-садржаје, друштвене мреже, спортске садржаје или инфлуенсерски маркетинг.
Коцкање тако постаје део дигиталне културе.
И што се више укључује у свакодневни живот, то више губи слику активности високог ризика.
То се назива друштвеном нормализацијом.
Клађење се представља као природни продужетак спорта.
Утакмица више није само утакмица.
Она је читав низ тржишта за клађење.
Створен је економски екосистем узајамних интереса, у којем ограничавање тржишта није економски неутрално ни за једног од главних актера.
Управо се ту поставља питање за СИРИЗУ и Нову демократију.
Питање је да ли су узастопне владе ширење онлајн клађења посматрале првенствено као прилику за повећање пореских прихода и развој пословања или као појаву која, због свог друштвеног трошка, захтева много строжа ограничења.
Право клађење
Постојање легалног тржишта игара на срећу може бити у складу са функционисањем савремене економије.
Проблем почиње онда када се законитост претвори у друштвену нормалност, а нормалност у агресивну комерцијалну промоцију.
Питање није само колико новца држава приходова од коцкања.
Питање је колико друштво кошта стварање генерације која учи да економски ризик доживљава као свакодневну забаву.
Јер иза 3 милијарде евра бруто прихода, иза стотина милиона потрошених на оглашавање и иза пореских прихода налази се један сасвим другачији рачун.
Рачун дугова.
Породичних сукоба.
Проблематичног коцкања.
Илузије да се економска несигурност може решити једном „добром квотом“.
И на крају, највећа противречност грчке „казино-економије“ јесте следећа: држава зарађује када грађанин игра.
Питање је може ли једно друштво дугорочно сматрати успехом чињеницу да му приходи расту зато што расте и количина новца коју грађани стављају на коцку.
Јер стварни економски развој ствара богатство кроз производњу, инвестиције, рад и иновације.
Коцкање функционише другачије.
Оно не ствара богатство ни из чега.
Оно прерасподељује новац на основу вероватноће и ризика.
А када економија почне све више да се ослања на очекивање брзе зараде, проблем више није само коцкање.
Проблем постаје сама економска култура друштва погођеног сиромаштвом, којем се продаје бајка о лаком богаћењу.