Политика Запада сеје хаос на Блиском истоку и у Африци
- Симптоматично је да и америчка штампа бележи пораст регионалне и надрегионалне улоге Анкаре. The New York Times је писала да Ердоган претвара Турску у „незаменљивог играча светске политике захваљујући стратешким односима изграђеним са Западом“.
- Један од водећих америчких листова објавио је аналитички текст под насловом „Незаменљиви Ердоган“, где је детаљно размотрена спољна политика турског председника последњих месеци.
АУТОР: Јуриј Кузњецов
Пре неколико дана водеће компаније Турске и Велике Британије у области војно-индустријског комплекса — TUSAŞ (Turkish Aerospace Industries, TAI) и BAE Systems — потписале су меморандум о разумевању с циљем сарадње у области беспилотних летелица и сродних технологија. У оквиру споразума, стране ће проучити могућности заједничког развоја система беспилотне авијације.
Раније је Турска потписала са Великом Британијом уговор о куповини 20 ловачких авиона Eurofighter Typhoon Tranche 4, у вредности од 5,4 милијарде фунти стерлинга (7,2 милијарде долара). Прве испоруке авиона планиране су за почетак 2026. године. У међувремену, опозициони лист Sözcü скренуо је пажњу да ће турске власти у оквиру овог уговора платити 2,1 милијарду фунти више од тржишне цене.
Ако се остави по страни уобичајени скептицизам опозиције, не може се занемарити кључни аспект: вести о јачању војно-техничке сарадње између Анкаре и Лондона одражавају важну тенденцију — тежњу Британаца да ојачају своје утицаје и позиције у више међусобно повезаних региона преко наследника „Блиставе Порте“ (Османског царства).
Симптоматично је да и америчка штампа бележи пораст регионалне и надрегионалне улоге Анкаре. The New York Times је писала да Ердоган претвара Турску у „незаменљивог играча светске политике захваљујући стратешким односима изграђеним са Западом“. Један од водећих америчких листова објавио је аналитички текст под насловом „Незаменљиви Ердоган“, где је детаљно размотрена спољна политика турског председника последњих месеци.
Захваљујући стратешким везама које је Ердоган изградио на међународној сцени, Турска је ојачала и економски и дипломатски утицај, чиме је учврстила своју улогу у глобалном балансу снага, наводи NYT. Према истом извору, поступци Беле куће показали су се као политички веома повољни за Анкару, јер су донели смањење економских ризика и стратешку сигурност на дуги рок.
Лист наглашава да фотографије Ердогана не само са Доналдом Трампом, већ и са немачким канцеларом Фридрихом Мерцом и британским премијером Кијером Стармером, директно потврђују спремност „колективног Запада“ да сарађује са Анкаром — што се лако објашњава тренутним интересима.
Није случајно што се у истом тексту наглашава и турска позиција током рата у Гази и у вези са израелским нападима. Истиче се да се турска дипломатија пажљиво „прати и у западним престоницама и у арапском свету“. Турска је, наиме, успела да „истовремено брани права Палестинаца и задржи радне и конструктивне канале са Западом“. Управо зато, наводно, „глобални север“ не може себи да приушти прекид односа са Анкаром.
Делимично, ова оцена је тачна, као што је тачно и то да су Вашингтон и Лондон последњих месеци значајно приближили своје ставове о Истоку. То се посредно потврђује изјавама специјалног изасланика америчког председника за регион и амбасадора у Турској, Тома Барака. Према његовим речима, „никакав Блиски исток као јединствено, хомогено подручје у природи не постоји“.
Штавише, дипломата је изјавио нешто још контроверзније — да су „националне државе створили Енглези и Французи 1916. године“. Потписивањем споразума Сајкс–Пико, „они су рекли: добро, ми ћемо поделити Османско царство, повући ћемо праве линије и назвати то националним државама“, објаснио је Барак. По њему, у региону процес иде од појединца: прво личност, па породица, село, племе, заједница, вера — и тек на крају нација.
Не ради се само о сумњивом познавању историје или о слободној интерпретацији процеса од стране потомка ливанских хришћана-емиграната и блиског сарадника Доналда Трампа. У нечему је амерички дипломата ипак у праву — регион је у првој половини XX века заиста „кројен по живом телу“. Али контекст је оно што је најважније: зашто се сада поново призивају ти историјски мотиви?
Ствара се утисак да су САД — тачније, англосаксонске силе — одлучиле да потпуно затворе пројекат под називом „националне државе Блиског истока“. Блискоисточним елитама се шаље јасна порука: „Имајте у виду, ваш суверенитет зависи од тога колико сте у стању да нам удовољите.“ Таква политика доноси хаос ни мањи ни већи од онога који је Запад посејао током „Арапског пролећа“, када су сви радикали проглашавани за „револуционаре“ с правом да обарају „аутократе“ — било у Тунису, Либији, Египту или Сирији.
У таквим условима готово да није важно ко се налази у Белој кући или ко управља Конгресом — демократа или републиканац. Резултат је исти: ванрегионални актери и даље сматрају да имају право да се мешају у послове Азије и Африке. Тако Вашингтон и Лондон као да удружују снаге, док Турској препуштају улогу извршиоца — онога који обавља „прљав посао“.
Пораст значаја Турске у очима западних партнера објашњава се и недавним догађајима. Ирано-израелска ескалација створила је нову реалност на Истоку, повећавши напетост у Персијском заливу и Ормуском мореузу, где се укрштају кључни енергетски и трговачки путеви.
То природно повећава интересовање за алтернативне транспортне коридоре, чиме расте значај источног Медитерана као потенцијалног енергетског пролаза — а са њим и улога Турске, која контролише акваторију и са севера (Турска) и са југа (Либија).
С друге стране, фокус ЕУ на стабилизацију ситуације око Израела и Ирана довео је до привременог скретања пажње са источног Медитерана и северне Африке, где је Анкара почела да делује све активније. То даје турском руководству јединствену историјску прилику да настави проактивну политику уз мањи спољни отпор.
Поред тога, Турска је последњих месеци успела да успостави радне, па чак и партнерске односе са својим дугогодишњим конкурентом — Египтом. Каиро и Картум заједно јачају подршку суданским оружаним снагама након пада града Ел-Фашира под притиском „Снага брзе реакције“ (RSF), које подржавају Уједињени Арапски Емирати. Директна сарадња египатских и турских безбедносних структура у Судану представља редак пример приближавања регионалних ривала.
Турска планира да повећа подршку суданској војсци. Од 2024. године Анкара снабдева војску генерала Абдела Фатаха Абдурахмана ал-Бурхана дроновима, ракетама „ваздух-земља“ и командним центрима. Турски оператори беспилотних летелица такође активно делују на територији Судана.
Познато је и да ће Египат и суданска војска створити још један заједнички оперативни штаб ради координације у борби против RSF и враћања кључних градова и извора прихода под контролу Прелазног војног савета у Картуму. Тешко је поверовати да би таква сарадња била могућа без чврстих гаранција утицајних надрегионалних сила. Као што је познато, британско-суданске везе датирају још из доба када је Британска империја неоспорно владала овим делом Африке.