• Да није било Вицка Крстуловића из Сплита, Србија би 1945. године, уз Барању, остала и без највећег дела Бачке, све са Сомбором, Паланком, Суботицом…

 

 

ПИШЕ: Ратко Дмитровић

Никоме комунисти и комунизам нису донели толико добра као Хрватима. Данашње државе Хрватске, са јадранском обалом од преко хиљаду километара, са Истром и Барањом, не би било без комуниста. Овога пута ћемо о Барањи.
То лепо и питомо парче источне Хрватске никада у прошлости, није било у саставу онога што се у географском и политичком смислу сматрало Хрватском. Онда је дошла 1945. година, формирана је „Ђиласова комисија“ и Хрвати су добили Барању. Да ли је заиста тако? Углавном јесте, са тим да Срби немају превише основа да само Миловану Ђиласу приписују губитак Барање. Пре би се, као и у другим сличним случајевима, то могло гурнути под нос српским комунистима, највећим Титовим улизицама и полтронима. Уосталом, ево како је то било.

Мирисало на барут

Председништво АВНОЈ-а основало је 1945. године, одмах по завршетку ратних операција, комисију са задатком да утврди граничну линију између Србије и Хрватске. Наравно да се питате коме је пало на памет да у тим данима – док је све још мирисало на барут, а ОЗНА по шумама гањала остатке група ђенерала Драже – утврђује границе између Србије и Хрватске. Српске генерале и политичке вође такве ситнице нису узнемиравале. Уосталом, неспорна је чињеница да је хрватски комуниста најпре Хрват па онда комуниста, док је српски комуниста најпре комуниста па онда антисрбин, па глобалиста, па кроатофил… све само није Србин. И шта се догађа?
Уместо да на челу комисије, ако је већ формирана, буду један Србин и један Хрват, што је једино логично, оправдано и политички коректно, Тито (да ли само он ?) одређује да у комисији главну реч воде један Црногорац, Милован Ђилас, и један Хрват, Вицко Крстуловић. Српски генерали, комунисти и партизани су, рекох, ћутали.
Ђилас сазива прву седницу Комисије у Новом Саду а том окупљању, уз Ђиласа и Крстуловића, придружују се Милентије Поповић и Жарко Веселинов, неки мање познати ликови и човек по имену Јерко Златарић. Ради се о Хрвату из Барање, предаратном активисти Радићеве „Хрватске сељачке странке“ и заменику сенатора у Краљевини Југославији.
Тај Златарић предлаже, а Ђилас као номинални председник комисије прихвата, да сви најпре оду у Суботицу „где живи много Хрвата“ и да се чује шта народ каже. Никога није интересовало шта Срби мисле. Ту у Суботици, пред великим бројем окупљених Хрвата, Комисија се суочава са предлогом да скоро цела Бачка припадне Хрватској, све са Сомбором, Паланком, Суботицом… те да се овом „земљовиду“ прикачи и део Баната, онај северно од Зрењанина. Присутни аплаудирају и узвикују пароле, атмосфера порима елементе општенародног весеља а онда се за реч јавља Буњевац, Грга Скендеровић и даје до знања да су Буњевци више окренути Београду него према Загребу. Хрвати негодују али Скендеровић остаје при своме. На састанку у Сомбору идентична атмосфера и расположење; Хрвати траже да Бачка уђе у састав хрватске. За све то време Ђилас ћути.

Рутинско гласање

На једном од последњих састанака Комисије, оном у Вуковару, одржаном у јесен 1945, отвара се питање тог града за који је на лицу места речено да јесте већински хрватски али да му је околина српска. Хрвати гласно негодују и одбијају да се разговара о могућности да Вуковар буде у саставу Србије. Успевају да добију и Илок. Отвара се питање Барање али Хрвати ни о томе неће да разговарају. И тада се за реч јавља Вицко Крстуловић и каже: „Другови, моје мишљење је да Барања економски гравитира Осијеку и Хрватској, и да би она могла припасти Хрватској, док они који хоће дијелити Бачку чине то из шовинистичких побуда“.
Ђилас пита остале чланове Комисије да ли се слажу са Крстуловићем, и сви се сложише. Нешто касније у Београду се доноси одлука да област чије се највеће место зове Бели Манастир трајно буде прикључена НР Хрватској док Бачка, до коначног решења, остаје у Србији. То је накнадно, кроз рутинско гласање, потврђено у Народној скупштини.
Тако је Барања припала Хрватској, у чијем саставу пре тога ни географски ни административне никада није била. И тако је, немојмо сметнути са ума, највећи део Бачке остао у Србији.
Иначе, Барању је (да не улазимо у дубљу прошлост) 1687. године Аустрија отела од Турака и одмах покушала покатоличавање тамошњих Срба, али без успеха. Осам година касније, 1695, Срби у Барањи добијају епископију са седиштем у Мохачу. Током 18. века Беч насељава Барању Немцима, а од Аустро-угарске нагодбе (1867) на тај простор стиже значајан број Мађара, из мађарског дела Барање.
Мање је познато да је Барања у периоду од 1848. до 1860. била у саставу Српске Војводине и наравно касније у Краљевини СХС.
Административни центар Барање, рекох, зове се Бели Манастир. Хрватски властодршци, такви какви су, никада нису имали храбрости да име тог градића кроатизују и преведу га у Бијели Самостан. И то, свакако, нешто говори. А цела ова прича најсликовитије говори о Србима и српским комунистима.


ИЗВОР: “Печат“, број 62, изашао 8. маја 2009.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *