Санкције против Белорусије – стварни разлози и циљеви
АУТОР: Игор НОВИЦКИ
Током протекле године односи између Белорусије и Запада ушли су у фазу дуготрајне кризе. Пошто нису могле да утичу на стање у републици, Сједињене Државе и ЕУ прибегле су санкцијама. Њихов званични циљ је да приморају председника А. Лукашенка да „поштује људска права и слободе“. Међутим, прави разлози и циљеви уведених санкција сваки пут су све даље од политике.
Санкције Европске уније и Сједињених Држава, свако, утичу на белоруску економију. Истовремено, Запад сматра да главни циљ није толико рушење Лукашенка колико прерасподела утицаја у Евроазији и свету.
САД су обновиле санкције против девет белоруских предузећа из петрохемијског комплекса. Ако су политичке санкције које утичу на Лукашенка лично и његову пратњу секундарне, онда се исто не може рећи за покушај Вашингтона да економски уништи Белорусију. Под новом администрацијом, САД би могле продужити санкције не само на одређена белоруска предузећа и предузетнике, већ и на све који са њима сарађују. И тада ће се Белорусија суочити са озбиљним проблемима (банкарске трансакције, транспорт робе итд.). Истина, за сада Сједињене Државе више воле да делују рукама Европљана.
ЕУ је већ увела четири пакета санкција Белорусији и ради на петом. Са сваком новом листом ограничења, разлози за њихово увођење постају све даљи од политичке ситуације у републици. Увођење секторских санкција у јуну показало је да је данас Брисел практично заборавио на догађаје након предсједничких избора 2020. године, а речи о демократији коначно су се претвориле у прашину.
Формални разлог за увођење четвртог пакета санкција и секторских економских ограничења био је мајски инцидент са авионом ирске авиокомпаније Рианаир. Затим је током испитивања у Минску приведен белоруски опозиционар Роман Протасевич, који је у Европи проглашен „политичком жртвом Лукашенковог режима“. Као резултат тога, Европска унија је увела санкције белоруским компанијама за прераду нафте, индустрији калијума и дувана, као и банкарском сектору. Већина ових санкција ступиће на снагу 2022. Тешко их је назвати адекватним са становишта трговинско -економских односа између Запада и Белорусије. Али постоји жеља да се на било који начин уништи економија земље како би се људи натерали да изађу на улице. Многи аналитичари су приметили да је један од циљева ограничења прерасподела светског тржишта и коначно избацивање белоруских произвођача са њега.
Ово се посебно односи на санкције против нафтно-прерађивачке индустрије Белорусије и Беларускалија. Ово је директан ударац конкуренту западних произвођача. Минск контролише око 20% светског тржишта калијевих ђубрива, а преко Белоруске компаније за производњу калија. Главни купци белоруских производа нису западне земље, већ Бразил, Кина и Индија. Ако Беларускали напусти тржиште или смањи своје присуство на њему, цене ђубрива ће порасти, понуда ће се смањити, а зависност многих држава од западних добављача ће се повећати. То ће значити повећање трошкова пољопривредне производње, што ће довести до повећање цена хране.
Слична ситуација се примећује у односу на друге индустрије које су биле погођене санкцијама против Белорусије. На пример, Украјина зависи од белоруске прераде нафте чије тржиште европске компаније већ дуго сматрају укусним залогајем. Белоруске цигарете представљају главобољу за Европску унију, будући да њихов шверц у ЕУ износи десетине и стотине милиона евра. Санкције, међутим, могу довести до прерасподеле тржишта ових производа.
Такође је потребно истаћи специфичан регионални аспект анти-белоруских санкција. Он има првенствено прибалтички тон. Литванија, Летонија, као и Пољска дуго су биле носиоци америчких интереса у региону. Виљнус, Варшава и Рига су најгрлатији у ЕУ када је у питању повећање притиска на Минск. Белоруске власти су то дуго трпеле, али су коначно одлучиле да узврате. Сада се белоруски извоз у потпуности преноси из лука Литваније и Летоније у морске луке Русије. И ту балтичке престонице виде једини могући начин да се ситуација поправи, али не да се нормализују односи са Минском, што је у супротности са тактиком њихових прекоморских господара, већ да ситуација ескалира, како би се од ЕУ добиле помоћ јер су жртве Лукашенков „диктаторског режима“.
Није случајно што су Литванија, Летонија, а са њима и Пољска, започеле рад на петом пакету санкција. Овде се главни разлог санкција назива „миграцијска криза“ на граници ЕУ и Белорусије, узрокована европском политиком санкција. Због њих је Минск одбио да обузда прилив илегалних миграната у ЕУ, због чега су га оптужили за „хибридни напад“ на Европску унију и поново размишљају о оном пакету санкција.
Значајно је напоменути да је Литванија предложила да се на нову листу санкција дода авио -компанија Белавиа, као и неке белоруске туристичке компаније које „промовишу илегалне миграције из Белорусије“. Балти не очекују толико да зауставе проток избеглица колико ће коначно преузети контролу над ваздушним саобраћајем из Белорусије. Додатно, Виљнус захтева развој посебног „скупа алата“ за сузбијање белоруских „хибридних напада“. Све ово, заједно са званичним признањем ЕУ о „хибридној агресији“ Белорусије, ојачаће статус балтичких република као бастион земаља на путу избеглица ка ЕУ, што ће увећати значај ових патуљака у Европи. За Виљнус, који се због своје политике коначно разишо са Минском, те сада ризикује да изгуби сав белоруски транзит, ова тактика је последња шанса да допуни буџет прерасподелом токова саобраћаја, као и да добије европске субвенције за борбу против илегалних миграција.
Још једном: суштина тренутних санкција Запада према званичном Минску заиста дуго није била повезана са политичком ситуацијом у републици. И Европа и Сједињене Државе покушавају да реше своје проблеме у Евроазији на рачун Белорусије.
С руског превео Зоран Милошевић