- Сједињене Америчке Државе 4. априла обележавају 73 године од оснивања НАТО-а, Алијанса САД и Европе коју они називају најмоћнијим војно-политичким блоком у историји.
- Славе, наравно, и европске земље. Али ако је за Америку ово заиста празник, онда је за Европљане то пре срамота, па чак и претња.
АУТОР: Геворг Мирзајан, доцент Финансијског универзитета
Године 1949. улазак европских земаља у НАТО изгледао је логично. Девастирана након Другог светског рата, Западна Европа се сматрала изузетно рањивом пред Совјетским Савезом, као и на потенцијалну обнову немачке моћи (а са њом и реваншизам). Стога су Француска, Енглеска и осам других западноевропских земаља пристале да позову америчке Варјаге – дивљаке – прим, прев, (и Канаду као приколицу њима) да заштите своју територију. Пристао да прихвати низ политичких ограничења зарад војне заштите.
А сада када је потреба за војном заштитом спласнула, политичка ограничења остају на снази. „Основни циљеви НАТО-а, које је врло елегантно формулисао први генерални секретар организације Лорд Исмеј – да задржи Америку изнутра, Немачку подчињену и Русију споља (мисли се на Европу – прибл. ВЗГЉАД ) – остају непромењени.
НАТО наставља да буде главна институција америчког присуства у Европи, као и америчко управљање европском безбедношћу. Уз помоћ НАТО-а, искључена је могућност да се ЕУ претвори у независни пол моћи, те настанак стратешке аутономије Европске уније. Коначно, уз помоћ НАТО-а, Русија се истискује из европског система безбедности, спречавајући формирање заједничког система безбедности заједно са Русијом“, рекао је Дмитриј Суслов, заменик директора Центра за свеобухватне европске и међународне студије Високе школе. економије, објашњава лист ВЗГЉАД.
АТО наставља да буде главна институција америчког присуства у Европи, као и америчко управљање европском безбедношћу. Уз помоћ НАТО-а, искључена је могућност да се ЕУ претвори у независни пол моћи, настанак стратешке аутономије Европске уније. Коначно, уз помоћ НАТО-а, Русија се истискује из европског система безбедности, спречавајући формирање заједничког система безбедности заједно са Русијом“, рекао је Дмитриј Суслов, заменик директора Центра за свеобухватне европске и међународне студије Високе школе. економије, објашњава лист ВЗГЉАД.
У потрази за газдом
Наравно, поставља се питање: зашто савез, који је толико ограничавао политички суверенитет Европе, није распао након завршетка Хладног рата? Са Американцима је све јасно – нико неће одбацити поуздан инструмент контроле над Европом и њеним ресурсима, који су толико неопходни Вашингтону за одржавање глобалног лидерства. Али зашто ниједна од европских земаља – чланица НАТО-а 90-их није покренула питање да алијанса више није потребна?
„Европске земље то нису учиниле из два разлога. Прво, забринутост за Немачку – ако нестане америчке хегемоније у Европи, онда ће ова држава покушати да успостави своју класичну хегемонију. А за Европљане је америчка хегемонија прихватљивија од немачке. Друго, током периода хладног рата, Европа је заборавила како се бива одговоран за сопствену безбедност. Читава генерација елита је одрасла у зависности од Сједињених Држава. Елите које себе називају Хомо Атлантикус и не могу да замисле постојање европских земаља без америчке хегемоније“, објашњава Дмитриј Суслов.
При томе, ако се крајем 1990-их неспособност да се сноси одговорност за сопствену безбедност некако објашњавала недостатком политичког искуства, сада, 30 година након завршетка Хладног рата, ова неспособност је постала права дијагноза европских елита које страхују од суверенитет као куге.
Чак и када је Доналд Трамп заправо бацио америчко вођство на ђубриште, немачка канцеларка Ангела Меркел, најцењенији лидер најмоћније државе ЕУ, уплашила се да то питање постави и одлучила је да сачека долазак Џозефа Бајдена како би га за време овог слабог лидера, али ипак америчким рукама, поставла.
Није изненађујуће што је таквим приступом Европа почела да плаћа постојање НАТО-а не само суверенитетом, већ и животима. Уосталом, после завршетка Хладног рата, америчком инструменту дате су нове функције, а то су: попуњавање глобалног вакуума утицаја који је настао после (привременог, али ипак) одласка Русије са светске сцене. САД је требало да наметну „либералну демократију“ свим другим земљама – а неке су биле толико тврдоглаве да су разумеле само језик ракета и авиона.
„НАТО је створен као одбрамбени савез и није водио офанзивне операције током Хладног рата, али након завршетка истог постојао је читав низ мисија ван зоне одговорности. Укључујући и директну агресију на Југославију и Либију, а учествовао је и у операцијама у Авганистану. Покушали су да претворе НАТО у кључно оруђе за употребу војне силе у глобалним размерама, заобилазећи УН. Циљ је био створити, паралелно са УН, западноцентричан систем за употребу ове силе“, каже Дмитриј Суслов.
Без Русије – нема Европе
Да, али на крају ова пракса није била сасвим успешна – у Либији и посебно у Авганистану завршила се правом катастрофом. Делом зато што су Сједињене Државе биле преслабе (у сваком смислу) да воде такве ратове – али и због тога што су Европљани почели да се буде, узимају калкулаторе и размишљају колико их кошта учешће у америчким авантурама и шта се може учинити поводом тога . Стога, да не би гурнула крхке европске умове у правцу њиховог јачања, Америка је одлучила да све напоре Европе концентрише на решавање старог, разумљивог и познатог задатка – обуздавање Русије.
Задаци су, нажалост за цео европски континент, дугорочни и донекле чак и без алтернативе. Уосталом, једноставно се дешава то да НАТО не може да коегзистира са Москвом.
Да, постојале су две алтернативе. Први је сарадња у оквиру заједничког европског система безбедности. Они су кроз програм Партнерство за мир, као и Савет Русија-НАТО, покушали да убаце Москву у ово прокрустово (разбојничко – прим. прев.) легло.
Међутим, покушаји су крунисани неуспехом, углавном зато што Алијанса себе види као једини и искључиви стуб европског безбедносног система. Све друге институције, укључујући и ОЕБС, суштински су маргинализоване, а земље које нису чланице НАТО могу у најбољем случају да играју улогу доносиоца муниције о чијим интересима Алијанса не води рачуна. Јасној је да руски, заправо, нису прихваћени – пре свега на постсовјетском простору.
Други пут био је метод Лена Голубкова, преобрат у НАТО-ову „политичку пирамиду“. И тако кораци су предузимани у нади да се пирамида реобратити у нормалну институцију за лишавање истинског колективног просперитета у Европи.
„Русија је поставила питање приступања НАТО-у, или бар претварања у неформалну чланицу Алијансе преко Савета Русија-НАТО. Међутим, није успело ни једно ни друго, – каже Дмитриј Суслов. – Улазак Русије у Алијансу би суштински променио однос снага унутар НАТО. Америка више не би могла да доминира, а за њу је то неприхватљиво, јер би Алијанса требало да остане чисто хегемонистичка структура коју контролишу Сједињене Државе. Немогуће је бити у оквирима НАТО-а и не следити америчку хегемонију. Чак је и релативно независно понашање Турске већ проблем унутар НАТО-а – шта онда рећи о Русији са много независнијом политиком и без историје потчињавања било коме.“
Тако су вишегодишњи покушаји да се НАТО промени, да од њега направи нешто сварљиво и погодно за безбедност на континенту, постали узалудни. „НАТО не може а да не буде антируски настројен. Само постојање НАТО-а као доминантне безбедносне институције у Европи и евроатлантском региону искључује Русију и кочи стварање заједничког европског система безбедности уз учешће Русије. Односно, то је стриктно или-или, тј. или систем безбедности са Русијом, или опстанак НАТО-а, – наставља Дмитриј Суслов. – И све док НАТО повезује западну Европу и САД, Русија, чак ни хипотетички, не може бити члан овог система. Ако Русија гради систем безбедности са Западном Европом, онда то може бити или без НАТО-а или барем у позадини напуштања хегемоније САД у Европи.
У Русији то разумеју. Сада се жели да то схвате и у Европи. Схватили смо да сва три политичка циља НАТО-а, које је формулисао лорд Исмеј, постају не само терет, већ и реална претња.
Присуство Америке у Европи више не прети европском суверенитету, већ безбедности (види сукоб који су САД покренуле са Русијом на украјинској територији, планове за размештање ракета кратког и средњег домета у Европи, итд.). Под сенком НАТО-а, у оквиру политике Вашингтона о пребацивању војно-политичких трошкова на Европу, отпочео је процес „успона” Немачке, укључујући и војно-стратешки. Програм који је најавио канцелар Шолц подразумева нагло повећање издатака за одбрану и офанзивне војно-политичке планове (укључујући размештање немачких трупа у Централној и Источној Европи). Коначно, покушаји да се Русија задржи „напољу” довели су до кршења свих правила и норми суживота на европском континенту, руске специјалне операције у Украјини и озбиљне политичке и економске кризе унутар ЕУ.
Европа све ово мора да разуме. И веома бих волео да јој треба мање од 73 године.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2022/4/4/1151906.html