Дочекао је Станоје, хвала милосном Богу, да се отац Милорад врне из немачко заробљеништво где би 1941 до 1945 год. Та срећа за мојега Милорада би за кратко. Била су то још једна гладна уста за столом, без ич леба и слаба са не обрађене њиве, празних амбара и обора без стоке.
Мало би вајде од оца који из Немачку донесе на душе дубоке трагове мучења, страдања, понижења, које сваки СрБин на свакем кораку у туђинe доживи, али и швабско одело, малу армонику, без поклоњеног џепног сата ког у Мађарске отеше пијани Стањинови војници.
Зборио је Милорад о издајe Војске Краљевине у јужне Србије, у Македоније, што су и његови очеви 2-3 пут од Турака, Бугара, Шваба ослобађали, како и све зајно, војнице, каплари и официри Немци турише у сточни вагони, на пут са парну локомотиву, према Немачке без ич леба и с леба и капи воде.
Kад улегоше у Загреб на станице преведоше и у други воз. На тем путу гладни и жедни уместо воде добише батине од народ и њину Хватску војску у црне униформе, ко никад у животу. Туко је бре СрБина на жељезничке станице куј је стиго, старо, младо, па и жене бре. Побили би не све да не Немци не одбранише. Присетио се Милорад како је зборио деда Никита да су у Великем рату Хрвати били грђи од Турака. Силно зло учинише 1914. у плаве швабске униформе међ народом, женама, децама, старци у Мачве на север Србије. Кад се 1918. са непријатеље удружисмо у те Југославије поново прозбори деда Никита „Да не мож да испадне на добро“. И би баш тако. Би да жив човек не мож да поверује. Доживе да ни Немци сачувау главу у Загреб којег Србијански опанак ослободи да не бидну више швабске слуге. Да им наш Краљ Алекасандар Карађорђевић не даде државу, никад ју не би имали.
Кад стигоше у Немачке би им тешко, све док и Швабе не дадоше да ране стоку на фарме у село.
Како почеше СрБски заробљеници да ране швабске свиње, оне бре омршавеле, а наши се разборавише, поједоше сав кувани кромпир из напој за стоку.
На почетку Немци наше гледали с презир, горе но стоку. Како је рат одмицао и како Швабе почеше да губе у рат од мајку нашу Русију, они се продобрише према заробљеници, па ни све више и више пружали мрса и уз мрс да јеу.
Док боравише у швабске фарме мој ти Милорад сочини од зове фрулу свирајку и тако понекад засвира понеку нашу песму из Србију. Бегенисали су наши, а и Немци што свира, али су више слушали што зборе њини из кутију радио, и оно што се навија у грамофоне са звучнике куј у трубе. И тако каза Милорад газде да је у Србије свирао по слава и сабора са гусле, а највише са гајде фруле и двојнице. По тем донесоше они малу армонику са меур куј у гајде, само што се не притиска но развлачи и притиска. И тако лена мајно по мајно за пар дана мој ти Милорад научи да свири у ту њину армонику и у сред Немачку и засвира СрБско коло. Наши се уватише те заиграше и трен заборавише на сву муку и јад у туђине. По тем би да са наши поиграше Пољакиње, Чехиње, а и Немице бреее.
Прозборише: „Данке шеннн Сербишен“!
Пред крај рата би да су Швабе молили наше да обедују и седну за њину софру како доликује. Кад изгубише рат 45. давали нашима њина одела, обућу и тако, зборише не треба им, њини узгибоше у Русије… Пред пут у Србије мојему Молораду даде стари Шваба, са сузе у очи, џепни сат. Газдарицина ћерка му пружи малу армонику за успомену са речи „Гут, гут, Сербишен Милораддд“, јер од њини нема куј више да ју користи па прозбори, тебе ће добри Милораде да ваља кад се врнеш ка куће у Србије!
И тако вала милосноме Богу дочека да погледне родни Кастрат, у нашу Косаницу те пољуби кутњи праг и руку мојега деде Никите, старога ратника Гвозденега пука, па по тем мајку Миљојку, а нас 4 сина једва познаде јер смо већ били коџа порасли.
Сањао је у Немечке сваку ноћ кад мога сна д увати, воду Косаничке виле што изворе по дно Мијачића из Високу, у Бојовско, у наше имање. Прво што учини отиде до Бојовског потока, те се напи Свете воде, а по тем у порушени Богородични Светосавски манастир, повише чича Гочове воденице, што је у њег боравила Сета Анстасија мајка Сетога Саве, на ушће Косанице и Бањске у Топлицу, те запали свеће Свевишњем и у захвалнос Сете Анастасије што сачува у ратови прадеда Ђурка кад је ослобађао Топлицу, деда Никиту, у рат са Турци, Бугари и Швабу и мене грешнога у заробљеништво овем рату.
Ни одморио се није од дугога пута, само што улего у куће повикаше: Ајде бре Милораде, понеси ту швабску армонику спрема сабор дол у варош у Крушумлију, стигла бре слобода!
Би сабор, дол у варош, јок ки пре рата испред манастир Сетога Николе.
Повикаше: Еве га врнуо се из заробљеништво Милорад Миљојкин, најмађи син Никите кмета Косаничког. Питаше се многи и поздравише са њега. О бре Милораде жив ли си, вала једином Богу.. Свириш ли бре још ки пре? Мало куј у Косанице је знао тако лепо да свири. Зато те Бог сачувао у туђине. Деда Никита и Миљојка ти са деца претекоше рат. Цане Станоје твој најстирији син са 11 година и сачувао све. Коџа ти порасла деца бреее. Здравоооо ти били сви! Бог те Милораде веселио….изгрлише оца тако старао и маладо.
Би весеље, а и туге, млого, млого мајки и сестара у црне мараме за изгинулу браћу комшије и пријатељи наши.
И тако поседасмо за трпезу а Милораду би некако тешко, јер не виде свештеника као доликује да благослови светитеља, куј што је ред од како знамо и како од дедова наследисмо обичаје у Топлице.
Зборио Милорад, а сви слушли да се ни мува нечу, како падоше у ропство на границе и како и њину војну јединицу издадоше Македонци са Бугари. Зборио о бобардовање у Немачке, како авионем Енглези бомбардовали логор, па Американци и би нашие млого изгинули и рањенија. Порадовасмо се кад чусмо да долазе браћа Руси, ал не видесмо браћу, већ гранате од њине каћуше долетеше право у наш логор. Збори о мукама повратка из логор, без документи. У Мађарске наиђоше на пијане Стаљинове војнике што не зборише Руски, па не мучише, претресаше и замало не побише и на крају опљачакаше оно мало јада и хране што су понели за дуг пут. Мојему Милораду би теже што му отеше поклоњен џепни сат но да су му срце отели из недара.
И тако по тем ко за и инат поче здравица по обичај наздрављаше сви редом. У здравице би да се ники ич не крсти, нит помиње Светитеља бреее, Бог да ни опрости, но: „ Живео друг Стаљин“, Живео друг Тито, живео Стаљин!
Милораду паде мрак на очи кад чу за Стаљина. Упита се гласно: „Куј то бре врдну с памети дал они ил ја“? Кад дође ред на Милорада , устаде прексти се ки што доликује и прозбори гласно с поносем „Хвала ти Господе Боже за сва добра што чиниш за наш народ“ те наздрави „За Краља и отаџбину“ Живела Косаница и Топлиоца“
По Милорадове здравице наста кратко затишје и понеко непријатно тихо гунђање и добацивање. Не ваља бре да се наздравља Стаљину, Титу и други неверници јер неће да испадне на добро, додаде Милорад, да разјасни непријатну ситуацију, ал би ки да баци мас на ватру.
Само што се ноћ спуштила дођоше ка куће по Милорада они науружани у кожна одела, ки џандари и одведоше га у апсу. Доби успут, ни крив ни дужан, батине ки од Хравата на станице у Загреб, од пијани Стаљинови ослободиоци како рекоше што наздрави „краљу“, јер Краљевина је пропала. Рекоше сад народ влада у Србије. Би му шамар од Србске руке најтежи у цео живот.
Затворише мојега Милорада у једну собу у апсу, а он чу како ћућоре шта да чине са њега како га назваше, „народног непријатеља“. Како бре мој Милорад да биде народни непријатељ? Мој парадеда Ђурко је био први у рат са Турци, Арнаути и Черкези кад се ослобађала Топлица. Сви из фамилије ратовали у Гвозденем пуку, а Милорада на правде Бога због издају ломили у Немачке у логор…
„ Да г убијемо бре ?”, прозбори један од онија, од нову влас са петокраке на главе. По тем други додаде, „ Да г убијемо но шта ! Касно је да га вечерас водимо негде даље да с у варош не чује пуцњава. Сутра ће га негде умлатимо ки остале непријатеље, кад се одморимо“. „ Немојте, бре, греота, од поштене је фамилије „ рече један од њини. „ Тај није мрава згазио, млого је добар човек има 4 мале деце, намучио се у логор..“ „ Па шта! Не треба имати милос за неродне непријатеље !“ У тем преовлада један глас: „Зна лепо да свири на армонике, ће ни затреба, да га за сад оставимо“.
И тако ти мој Милорад дочека најтеже јутро у српскем затвору. Сутра дан један ђаво што је пре рата по села крао кокошке, са петокраку на главе од њини показа метак Милораду и испрати са га речи: „ Ако сазнамо да случајно поменеш краља, пре тога ће овај метак да полети према тебе да ти пресуди! Јел ти јасно! Јес бре!. Виде Милорад да нова ткз. Народна влас са петокраке на главе не апси ки пре, лопове пијанице насилнике, већ лопови апсе и бију на правде Бога домаћине и поштене људе.
Ееее, шта дочека грдан Милорад да га Шваба сачува да не побију Хвати у Загреб, па не сачувао од бомбардовање Енглеза и Американаца. И тако даде мили Бог те поново претече невољу, ал не ради углед и поштење, већ ради швабску армонику.
Не би то мојему Милораду први пут да га западне апса. Исто ки што га на почетак рата турише у сточни вагони са каплари и официри, на пут за Немечку, тако по неколко пут затворише дол у варош у Крушмлију све наше који отидоше у цркве на молитву са све свештенике и владику. Рекоше неверници са петокраке на главе: „За свакога ће да бидне апса и батине, куј улегне у цркве на молитву. И тако по тем почеше наши са молитву куј у Турско време кријући у шума и ливада под Растово дрво.
Јес да од неверника Милорад за длаку претече, ал више и секирало да ће мучна Србија да претекне од комунисти што су грђи за Србина од Турака, Бугара, Хравата и Шваба зајно, време ће покаже?
Записао: Станоје Милорада Ђорђевић
Унук Никите Кмета Косаничког ратника Топличког гвозденег пука