- Како је Рејмонд Рајф, један од највећих жртава медицинске инквизиције ХХ века, након невероватних проналазака и славе, постао жртва прогона, дисквалификација и судских процеса, а који су биографију једног великог научника на ружан начин претворили у крими причу, омиљени жанр најуспешније америчке индустријске гране свих времена зване Холивуд. Јер је за доктора Милбанка Џонсона, његовог највећег поштоваоца, који је изненада умро од срчаног удара, након 15 година ФБИ утврдио да је био отрован.
АУТОР: Милован Шавија
Након читања књиге: „The Cancer Cure That Worked”, коју је Бари Лајнс, биограф Ројала Рејмонда Рајфа, једне од највећих жртава медицинске инквизиције ХХ века, објавио 1986. године, може се сазнати неколико нових интересантних детаља, који нису поменути у осталим изворима. То су детаљи из оног дела Рајфовог живота у којем је он, након невероватних проналазака и славе, постао жртва прогона, дисквалификација и судских процеса, а који су биографију једног великог научника на ружан начин претворили у крими причу, омиљени жанр најуспешније америчке индустријске гране свих времена зване Холивуд.
Звездани успон
Она Рајфова „научна фантастика” из двадесетих и почетка тридесетих прошлог века није остала незапажена међу највећим научничким ауторитетима тог времена, а и у широј јавности, што показују приказане насловне странице тадашњих најтиражнијих америчких дневних новина. Многи доктори и научници су посећивали његову лабораторију у Сан Дијегу да се увере својим очима са чиме се Рајф бави и како изгледају „у живо” ти његови инструменти. А неки, као што је био угледни професор и доктор Артур Кендал, су се и сами упуштали у слична истраживања на бактеријама и вирусима. Тако је Кендал 1931. Године позвао Рајфа да дође у његову лабораторију са својим микроскопом да заједнички посматрају једну врсту бактерије којом се он тада бавио. Након тога су заједнички написали чланак за један научни часопис у којем су описали тај експеримент. Наредних година су се удружили и радили у „тандему” на многим експериментима од заједничког интереса.
У то време веома утицајни доктор Милбанк Џонсон уприличио је свечани банкет у част Ројала Рајфа и Артура Кендала који је 20. новембра 1931. одржан у Лос Анђелесу. Банкету је присуствовало преко тридесет тада најеминентнијих америчких медицинских доктора, патолога и бактериолога. На том скупу Рајф и Кендал су искористили прилику да својим колегама представе, не само Рајфов убедљиво најмоћнији микроскоп на свету, него и резултате својих заједничких истраживања. Хит је свакако био да су уз помоћ Рајфовог микроскопа успели први пута да виде такозване филтерисане микробе, бактерије и вирусе, који су у процесу плеоморфизма мењали облик и величину, тако да су могли да прођу кроз специјалне филтере. То до сада ником на свету није пошло за руком, јер тако сићушне филтерисане микробе је било немогуће видети обичним микроскопима.
Маја 1932. године је професор Кендал позван да говори на специјалном скупу Америчке асоцијације лекара (The Association of American Physicians), али је том приликом дошло до инцидента када је доктор Томас Риверс из Рокфелерове фондације затражио да му се не дозволи да говори. Кендал је ипак одржао говор, али се након њега за говорницом појавио Риверс назвавши га лажовом, што је био знак да неће све ићи тако лако са проналазачким звезданим успоном Ројала Рејмонда Рајфа, јер се ништа од онога чиме се он бавио није уклапало у начин на који је медицину схватала и планирала да је користи за своје мутне циљеве Фондација Џона Рокфелера. Тако да ће тај инцидент означити почетак оркестриране кампање против Рајмонда Рајфа и Артура Кендала са циљем њихове потпуне дискредитације и негирања научне валидности њихових открића.
(Свечана вечера у част Рејмонда Рајфа и Артура Кендала)
Међутим, то није спречило доктора Милбанка Џонсона, професора физиологије и клиничке медицине на Универзитету јужне Калифорније да 1934. године окупи специјални истраживачки комитет да тестирају ефикасност Рајфове терапије канцера. За испитивање је одабрано 16 пацијената оболелих од разних врста канцера, сви у такозваној терминалној фази, дакле, дани су им били избројани. Третирани су Рајфовим инструментом који је производио осцилаторна поља одређених фреквенција у циљу деактивације оних „ентитета” одговорних за изазивање ћелијског малигнитета. Третмани су трајали три минута, и то сваког трећег дана. Паузе су биле неопходне за елиминацију токсичног отпада. Пацијенти нису осећали нити бол, нити икакву сензацију, а канцерогено ткиво је бивало уништавано и постепено нестајало. Три месеца након почетка третмана 14 пацијената је од стране тима од пет лекара проглашено излеченим и отпуштено. Осталој двојици пацијената је требало још 20 дана да буду потпуно излечени и отпуштени.
Исте године је отворена прва клиника за лечење оболелих од канцера која је користила Рајфову технологију. Истовремено је основана и фабрика за производњу те технологије – Rife Beam Ray Company. Био је то, може се рећи, врхунац Рајфове славе, коју још увек није помутила поменута кампања дискредитације. Понекад се у њему наклоњеним медијама могао чути победнички усклик да је дошао: Крај свим болестима – „The End to all Diseases”.
Канцер је ипак преживео
Међутим, све оно што ће се догађати наредних година и деценија показаће да до слављеног краја свим болестима ипак није дошло. Рокфелерова фондација и њена продужена рука која је била задужена за ресор медицине, Америчка медицинска асоцијација, су још након оног банкета схватили да је „ђаво однео шалу”. Доктор Морис Фишбеин, који је у то време био председник асоцијације, недуго након успешног и медијски промовисаног теста Рајфове терапије канцера уз помоћ фреквенција, послао је специјалног изасланика код Рајфа са понудом, коју је било тешко одбити, у замену да се окане „ћорава посла” и истраживања која су била у супротности са интересима његове асоцијације и оних који су стајали иза ње. Рајф је, наравно, понуду одбио.
Али, професор Артур Кендал, који је користио Рајфову експертизу и инструменте у својим истраживањима и који је са њим био у веома присним односима, није одбио сличну понуду од скоро четврт милиона тадашњих долара да се превремено пензионише и повуче у Мексико, где ће провести остатак живота у потпуној анонимности. Доктор Џорџ Док, такођер један од најближих Рајфових сарадника, прихватио је велики грант и највише почасти од асоцијације да се окане његових „лудих” идеја. Из чињенице да су само пет година након оног успешног тестирања Рајфовог инструмента за убијање рака скоро сви еминентни доктори који су били присутни том тестирању и оном банкету порицали да су икада чули, а камоли се срели са Рајфом, може се закључити да је већина од њих прихватила шаргарепу уместо штапа. Притисак на све остале лекаре је био огроман, јер је под претњом суспензије и одузимања дозволе за бављење лекарском праксом строго забрањивана примена Рајфове терапије за лечење рака, а сви који су поседовали Рајфов фреквенцијски инструмент морали су да га предају асоцијацији. Остало је забележено да су једино доктори Милбанк Џонсон и доктор Џејмс Кауч пркосили тим претњама и наставили примену Рајфове терапије његовом фреквенцијским инструментом, али су ипак обуставили све контакте са њим.
Ускоро су почеле да се дешавају мистериозне крађе Рајфових компоненти за експерименте, филмова, фотографија и писаних докумената. Наравно, да полиција никада није ухватила починиоце крађа, нити вратила украдено. Рајф је очајнички покушавао да поновним радом на оном што је већ било урађено надокнади изгубљено. На оним његовим драгоценим инструментима и микроскопима су вршене саботаже, тако да је од њих данас мало шта остало. А оно што је на крају његове 50 година дуге истраживачке каријере остало полиција је илегално конфисковала.
У пролеће 1939. чувена Барнетова лабораторија у Њу Џерсију (J. C. Burnett Lab), која је једина у Америци била оспособљена за сложена електронска медицинска истраживања, управо онаква са којима су се бавили Рајф и Кендал, је на мистериозан начин до темеља изгорела. Лабораторија је била вредна неколико милиона долара и никада није обновљена.
(Кендал, Џонсон и Рајф 1931.)
Али, професор Артур Кендал, који је користио Рајфову експертизу и инструменте у својим истраживањима и који је са њим био у веома присним односима, није одбио сличну понуду од скоро четврт милиона тадашњих долара да се превремено пензионише и повуче у Мексико, где ће провести остатак живота у потпуној анонимности. Доктор Џорџ Док, такођер један од најближих Рајфових сарадника, прихватио је велики грант и највише почасти од асоцијације да се окане његових „лудих” идеја. Из чињенице да су само пет година након оног успешног тестирања Рајфовог инструмента за убијање рака скоро сви еминентни доктори који су били присутни том тестирању и оном банкету порицали да су икада чули, а камоли се срели са Рајфом, може се закључити да је већина од њих прихватила шаргарепу уместо штапа. Притисак на све остале лекаре је био огроман, јер је под претњом суспензије и одузимања дозволе за бављење лекарском праксом строго забрањивана примена Рајфове терапије за лечење рака, а сви који су поседовали Рајфов фреквенцијски инструмент морали су да га предају асоцијацији. Остало је забележено да су једино доктори Милбанк Џонсон и доктор Џејмс Кауч пркосили тим претњама и наставили примену Рајфове терапије његовом фреквенцијским инструментом, али су ипак обуставили све контакте са њим.
Ускоро су почеле да се дешавају мистериозне крађе Рајфових компоненти за експерименте, филмова, фотографија и писаних докумената. Наравно, да полиција никада није ухватила починиоце крађа, нити вратила украдено. Рајф је очајнички покушавао да поновним радом на оном што је већ било урађено надокнади изгубљено. На оним његовим драгоценим инструментима и микроскопима су вршене саботаже, тако да је од њих данас мало шта остало. А оно што је на крају његове 50 година дуге истраживачке каријере остало полиција је илегално конфисковала.
У пролеће 1939. чувена Барнетова лабораторија у Њу Џерсију (J. C. Burnett Lab), која је једина у Америци била оспособљена за сложена електронска медицинска истраживања, управо онаква са којима су се бавили Рајф и Кендал, је на мистериозан начин до темеља изгорела. Лабораторија је била вредна неколико милиона долара и никада није обновљена.
И на крају, она компанија Beam Ray Company, једина која је производила Рајфове фреквенцијске инструменте и уређаје, је након инсценираног судског процеса банкротирала и ликвидирана, што је значило да је производња инструмента обустављена, да се више никада не обнови. Критичари свега онога што се догађало крајем тридесетих и почетком четрдесетих прошлог века у вези систематског уништавања медицинске и истраживачке каријере Ројала Рејмонда Рајфа, чему је кумовала Америчка медицинска асоцијација на челу са Морисом Фишбеином, називају то његово елиминисање и затирање највећим масовним убиством у америчкој историји, узимајући у обзир оне милионе оболелих од рака који ће умирати наредних деценија, а могли су лако бити излечени Рајфовим фреквенцијским инструментима.
Канцер је преживео, али неки од бораца против њега нису
Није на одмет још напоменути да је доктор Милбанк Џонсон умро 3. октобра 1944. од срчаног удара, како је званично објављено. У то време је био изузетно активан. Председавао је Специјалним истраживачким комитетом, а још увек се борио да се укине забрана лечења рака кориштењем Рајфових резонатора. Након смрти било је сумњи да није умро на природан начин, него да је убијен, тако да је његова смрт остала обавијена велом мистерије. Петнаестак година касније, крајем педесетих и почетком шездесетих, два федерална агента су обавила поновну истрагу и након детаљних увида у болничку документацију закључили да је највероватније отрован.
Но, није то било једино убиство повезано са прогоном и елиминацијом Рејмонда Рајфа. Некако у исто време када је отрован доктор Милбанк Џонсон један други доктор, његов колега Рејмонд Сеидел, такођер поштовалац лика и дела Рејмонда Рајфа, објавио је у годишњем аналу чувене фондације Смитсонијан чланак у којем је описао Рајфов универзални микроскоп кроз који се може видети вирус рака, као и начин на који се тај вирус може уништити излагањем леталној фреквенцији. Након тога пожалио се пријатељима да има осећај да га прате. За неколио дана је убијен метком из пиштоља док је возио аутомобил. Починилац никада није откривен.
Поменути доктор Џејмс Кауч је жртвовао одузимање дозволе за лекарску праксу и наставио користити Рајфов фреквенцијски уређај све до половине педесетих, истовремено користећи сваку прилику да о Рајфу говори похвално и са пуним респектом, уважавањем и дивљењем. Није познато ни када, ни како је умро. О њему на претраживачу Гугл нема ни помена.
На крају, да се помене и можда најважнији детаљ тог суноврата једног од највећих научничких генија у читавој повести човечанства. Када је након оне систематске кампање Рејмонд Рајф маја 1939. одлучио да се повуче и отпутује у Енглеску, подигнута је судска оптужница против њега. Судски процес је почео већ 12. јуна под председавањем судије Едварда Келија. Кроз оптужницу и све оно што се током суђења дешавало како у судници, тако и у јавности, извршен је невиђен притисак на јадног Рајфа. Остало је забележено да се на саслушањима појављивао као руина од човека. Руке су му толико дрхтале да их је тешко контролисао. Једва је успевао да, такођер дрхтавим гласом, одговара на питања. Лекари нису успевали никаквима умирујућим средствима да му помогну. Једини спас и какво такво олакшање проналазио је у пушењу и алкохолу. Саме тачке оптужнице, као и исход суђења нису ни битни, јер је након тог инсценирамог процеса Рајф представљао само сенку, која више није била способна ни за какву другу делатност осим вегетирања.
Ројал Рејмонд Рајф је умро 1971. у 83-ој години, а последњу трећину свог живота је провео на маргинама, заборављен, тражећи утеху у алкохолу, који је можда успевао да ублажи бол, али не и избрише свест о пола века узалудних стваралачких напора.
ИЗВОР: https://sedmasila.rs/milovan-savija-kako-je-kancer-preziveo-ubistvo/?_rstr_nocache=rstr41363fc1ba029e00