- Током 20. века, часопис Nature стекао је ружну репутацију као спроводилац дедуктивних/индуктивних модела мишљења који су уништили каријере и животе многих креативних научника.
- Један од тих научника био је истакнути имунолог Жак Бенвенист (1935–2004), који је током 15 година био изложен прогону налик лову на вештице, који је предводио часопис Nature, као казни за његова открића о „меморији воде и животу“ (тј. о томе како органски молекули обликују геометрију молекула H2O и утискују своје „информације“ у ту воду).
АУТОР: Метју Џ. Л. Ерет је новинар, предавач и оснивач часописа Canadian Patriot Review.
Усред буре полемика коју је изазвала теорија о лабораторијском пореклу COVID-19, коју су заступале личности попут нобеловца и вирусолога Лика Монтањеа, стручњака за биолошко оружје Френсиса Бојла, шриланканског кардинала Малколма Ранџита и команданта Иранске револуционарне гарде, под номиналним руководством часописа NATURE покренут је сложен пројекат чији је циљ био да се та тврдња једном за свагда оповргне у извештају „Непосредно порекло SARS-CoV-2“.
Овај пројекат предводио је тим еволуционих вирусолога, користећи линију закључивања према којој „случајна мутација може објаснити било шта“, а ту тврдњу су гласно и непрестано понављали Фаучи, званичници СЗО и Бил Гејтс како би угушили сваку непријатну расправу о могућем лабораторијском пореклу COVID-19, истовремено се залажући за глобалну кампању вакцинације. Дана 18. априла, др Фаучи (чије блиске везе са Билом Гејтсом и великом фармацеутском индустријом имају много везе са његовом контролом над стотинама милијарди долара средстава за истраживања), изјавио је:
„Недавно је спроведена једна студија коју можемо да вам ставимо на располагање, у којој је група изузетно квалификованих еволуционих вирусолога анализирала секвенце овде и секвенце код слепих мишева током њихове еволуције. А мутације које су биле потребне да би се дошло до тачке на којој се вирус сада налази у потпуности су у складу са преласком са једне врсте, са животиње, на човека.“
Мислим да је у овом тренутку, испуњеном спекулативним аргументима, конфузијом и недовољно дефинисаним подацима, корисно удаљити се од садашњег тренутка и потражити више референтне тачке са којих можемо поново да проценимо догађаје који се сада одвијају на светској сцени.
Да бисмо то учинили, почнимо постављањем новог низа питања:
Шта је, заправо, часопис Nature? Да ли је он заиста „објективна“ платформа за чисто научно истраживање, неукаљана прљавштином политичких агенди? Да ли је овај барјактар „исправног метода“, који може да изгради или уништи каријеру било ког научника, заиста научни часопис каквим се представља или постоји нешто мрачније што тек треба открити?
Као што сам један део ове приче представио у претходном наставку ове серије, „Успон оптичке биофизике и сукоб две науке“, већ веома дуго се води борба не само око политичких система већ и око тога какве ће научне парадигме обликовати нашу будућност.
Мало историјског контекста
Године 1865. група од 12 научника, под вођством Томаса Хакслија, Метјуа Арнолда, Џозефа Хукера и Херберта Спенсера (оснивача социјалног дарвинизма), основана је под називом „X-клуб“, са задатком да реформише глобалну стратегију Британске империје.
У време оснивања ове групе, Линколнов Север био је на прагу гушења сецесионистичке побуне коју је британски обавештајни естаблишмент деценијама радио на томе да подстакне, уз деловање англоамеричких оперативаца у самој Америци, као и путем операција у британској Канади.
Пошто се претерано исцрпла током Другог опијумског рата у Кини (1856–1860), Кримског рата (1853–1856), гушења индијских устанака (1857–1858) и спонзорисања Јужне конфедерације (1861–1865), Британска империја је знала да се налази на ивици слома. Свет је убрзано постајао свестан њене зле природе, а нова парадигма сарадње засноване на обостраној користи извозила се из Линколнове Америке у државе широм света (Америка је била веома другачија земља од англоамеричког тупог џина каквог свет познаје од убиства ЏФК-а 1963. године — МЕК).
Линколнов систем био је познат као „Амерички систем националне економије“, назив који је неколико година раније сковао отац немачког Цолферајна, Фридрих Лист. За разлику од британске слободне трговине, овај „Амерички систем“ заснивао се на протекционизму, националном банкарству, дугорочној инфраструктури и, што је најважније, извор вредности смештао је у способност људског ума да ствара открића и изуме, како је Линколн изложио у свом говору из 1858. године под истим називом. У том систему, уставни концепт општег благостања није био само мастило на пергаменту, већ управљачки принцип монетарне вредности и националне политике.
Линколнов главни економски саветник и координатор међународног извоза Америчког система након Грађанског рата звао се Хенри Ч. Кери. Још 1851. године Кери је написао своје дело „Хармонија интереса“, у којем је навео:
„Пред светом се налазе два система; један тежи повећавању удела људи и капитала ангажованих у трговини и транспорту, а самим тим и смањивању удела оних који су ангажовани у производњи робе којом се тргује, што нужно доводи до смањеног приноса од рада свих; док други тежи повећавању удела оних који су ангажовани у производњи и смањивању удела ангажованих у трговини и транспорту, уз повећани принос за све, дајући раднику добру плату, а власнику капитала добар профит… Један води ка сиромаштву, незнању, депопулацији и варварству; други ка повећању богатства, удобности, знања, удруженог деловања и цивилизације. Један води ка универзалном рату; други ка универзалном миру. Један је енглески систем; други можемо с поносом назвати америчким системом, јер је то једини икада осмишљен систем чија је тежња била да уздиже, истовремено изједначавајући положај човека широм света.“
У Немачкој, Цолферајн (царинска унија), инспирисан Америчким системом, не само да је ујединио подељену нацију већ ју је уздигао на ниво производне моћи и суверенитета који је превазишао монополску моћ Британске источноиндијске компаније. У Јапану су амерички инжењери помогли у изградњи железница финансираних путем националног банкарског система и заштићених царинама током Меиџи обнове.
У Русији је следбеник Америчког система Сергеј Вите, министар саобраћаја и блиски саветник цара Александра III, извршио револуцију у руској економији уз помоћ возова америчке производње који су саобраћали Транссибирском железницом. Чак ни Османско царство није остало нетакнуто овим надахнућем за напредак, јер је започета изградња железничке пруге Берлин–Багдад са намером да се покрене смео програм модернизације југозападне Азије.
Изградња континенталних железница и развој индустријске моћи држава широм света убрзано су претварали у стварност концепт светског копненог моста, који је први разрадио гувернер Колорада Вилијам Гилпин. За оне који то не знају, Гилпин (који је такође био Линколнов телохранитељ и најгласнији заговорник америчке трансконтиненталне железнице) деценијама је заступао међународни систем сарадње засноване на обостраној користи, који је изложио у свом делу „Космополитска железница“ из 1890. године, наводећи:
„Оружје међусобног покоља бива одбачено; крволочне страсти бивају обуздане, већина људске породице прихвата суштинска учења хришћанства У ПРАКСИ… Открива се простор за индустријску врлину и индустријску моћ. Цивилизоване масе света сусрећу се; међусобно се просвећују и братиме како би поново успоставиле људске односе у складу са природом и са Богом. Свет престаје да буде војни логор, који се одржава искључиво војним принципима произвољне силе и понизне покорности. Из ових огромних истовремених открића и догађаја рађа се нов и величанствен поредак у људским пословима.“
Реорганизовати се или пропасти
Британска империја је знала да ће ова нова парадигма која се појављивала учинити њену поморску контролу међународне трговине једнако застарелом као и њен међународни програм зеленаштва и производње пољопривредних култура за новац.
Било је јасно да се нешто мора драматично променити, јер ако империја не би могла да се прилагоди овој новој парадигми, сигурно би убрзо пропала. Задатак преобликовања империјалне политике са приступа контроле посредством „материјалне силе“ на контролу посредством више „менталне силе“ поверен је Т. Х. Хакслију и X-клубу. Ова група је установила водеће научне принципе империје, који су убрзо примењени у пракси посредством два нова истраживачко-политичка центра позната као Фабијанско друштво и Фонд Роудсових стипендиста, о чему сам писао у својој троделној серији „Порекло дубоке државе у Северној Америци“.
Хаксли, који је чувено остао познат као „Дарвинов булдог“ због свог неуморног промовисања Дарвинове теорије природне селекције (теорије у чије научне заслуге чак ни сам није веровао), убрзо је одлучио да група треба да оснује часопис преко којег ће ширити своју пропаганду.
Основан 1869. године, часопис је назван Nature и објављивао је чланке Хакслија и неколицине чланова X-клуба. Дубља сврха X-клуба и његовог часописа, како је изложена у извештају из 2013. године под насловом „Гнусна револуција: малтузијанска револуција X-клуба у науци“, била је усмерена на редефинисање свих грана науке око статистичко-емпиристичког тумачења универзума које је порицало постојање стваралачког разума у човечанству или природи. Наука је претворена из неограниченог проучавања истине и њеног непрестаног усавршавања у математички затворену „науку о границама“.
Наука о „границама“ постала је темељ олигархијске економске науке намењене елити и, природно, морала је бити скривена од умова ширег становништва, пошто је следила математички принцип раста становништва Томаса Малтуса. Малтусов „принцип“ становништва претпостављао је да људи, који не размишљају, размножавају се геометријском прогресијом, док природна богатства расту само аритметичком прогресијом, те су због тога периодични сломови становништва неизбежан закон природе којим, у најбољем случају, може да управља олигархијско научно свештенство које је дужно да повремено проређује стадо.
Малтус и вође X-клуба веровали су да је природа владајућој класи подарила одређена средства за обављање овог важног задатка (наиме, рат, глад и болест), а Малтус је то хладнокрвно изнео у свом „Есеју о становништву“ из 1799. године:
„Требало би да олакшавамо, уместо да глупо и узалудно настојимо да ометамо, деловање природе у изазивању ове смртности; а ако страхујемо од пречестог појављивања ужасног облика глади, требало би марљиво да подстичемо друге облике уништења, које приморавамо природу да употребљава. У нашим градовима требало би да улице учинимо ужим, да нагомиламо више људи у куће и да призивамо повратак куге.“
Подршка X-клуба Дарвиновој теорији природне селекције у том погледу била је мање научна, а више политичка одлука, јер је Дарвин касније у својој аутобиографији признао да је његова теорија непосредно произашла из проучавања Малтуса:
„У октобру 1838. године, петнаест месеци након што сам започео своје систематско истраживање, случајно сам, ради разоноде, читао Малтуса о становништву и, будући да сам, захваљујући дуготрајном посматрању навика животиња и биљака, био припремљен да схватим борбу за опстанак која се свуда одвија, одмах ми је пало на памет да би у таквим околностима повољне варијације имале тенденцију да се очувају, а неповољне да буду уништене. Резултат би био настанак нове врсте. Тада сам, најзад, добио теорију на основу које сам могао да радим.“
Универзализујући Малтуса и примењујући га на целокупан живи свет, X-клуб је замаглио квалитативну разлику између људи и мајмуна, што је било повољно за империју која људе може да контролише само онда када они закон џунгле прихвате као мерило моралног поступања и формирања идентитета, уместо било чега што је заиста морално.
Стога није било случајно што је Хенри Ч. Кери неуморно нападао дарвинизам, Малтуса и X-клуб у свом делу „Јединство закона: приказ односа физичке, друштвене, менталне и моралне науке“ (1872). У овој значајној књизи Кери је напао све системе засноване на односима господара и роба, рекавши:
„Отуда је произашло учење о пренасељености, које није ништа друго до учење о ропству, анархији и друштвеној пропасти као коначном стању човечанства; и то као последица закона који потичу од свемудрог и свемоћног Бића које је, да је то хтело, могло установити законе захваљујући којима би слобода, поредак, мир и срећа били човекова судбина. Да су управо ти потоњи закони установљени — да замисао стварања није неуспех; да није нарушена таквим грешкама какве претпоставља господин Малтус — доказују све чињенице које нам за разматрање пружају напредујуће заједнице света — навика мира, како међу појединцима тако и међу народима, која расте са растом броја људи и повећањем њихове способности за самостално усмеравање.“
Антидарвинистички приступи еволуцији
Иако нам се данас пречесто говори да никада није постојао никакав алтернативни систем изван Дарвинове теорије еволуције, пажљивије проучавање историје науке током 19. века доказује да је то далеко од истине.
Током тог периода, у наукама о животу развијала се антидарвинистичка научна револуција под водећим утицајем личности као што су Џејмс Двајт Дејна, Жан-Батист Ламарк, Александер фон Хумболт, Жорж Кивије, Карл Ернст фон Бер и Бенџамин Силиман. Ови научници не само што су почели да доводе у питање статичну теорију природе изведену из дословног читања Библије, већ су направили огромне кораке у разумевању виших узрочних механизама који одређују ток еволуције. Овај процес је изложен у предавању које је аутор овог извештаја одржао 2010. године под насловом „Питање Дарвиновог несталог ума“.
За разлику од многих наших савремених научника, ове личности никада нису виделе дихотомију која раздваја науку од религије, јер се „наука“ није схватала ни као шта друго до као истраживање Божјег Стварања и учествовање у њему, те су стога биосфера и све „јединице“ унутар ње прећутно одређиване као нешто више од простог збира својих делова, а све је то водило ка теоријама еволуције којима управљају намера, хармонија и усмереност.
Овај поглед је на бриљантан начин представио велики природњак и ембриолог Карл Ернст фон Бер, који је у свом делу „О сврси природе“ (1876) написао:
„Узајамне везе организама једних са другима и њихов однос према општим материјалима који им обезбеђују средства за одржавање живота јесте оно што се назива хармонијом природе, односно односом узајамног регулисања. Као што тонови стварају хармонију само онда када су повезани у складу са одређеним правилима, тако и појединачни процеси у целини природе могу постојати и трајати само ако стоје у одређеним односима једни према другима. Случајност није у стању да створи било шта трајно, већ је способна једино за уништавање.“
Хаксли и дарвинисти су, с друге стране, промовисали супротно тумачење еволуције „одоздо нагоре“, полазећи од замишљених „случајних мутација“ у неизмерно малом, које су се наводно сабирале и тако образовале збир свих врста и биосферу. Биосфера је, дакле, дефинисана као нешто тек незнатно више од збира својих делова.
Империјална школа Хакслијевог X-клуба није само са овог вишег метафизичког становишта порицала постојање креативности, већ је порицала и чињеницу да човечанство на јединствен начин може плодове тих креативних открића да претвори у нове облике научног и технолошког напретка, чији је ефекат повећање способности наше врсте да превазиђе сопствене „границе раста“ (или, како то савремени неомалтузијанци називају, наш „носиви капацитет“).
Часопис Nature наставља своје суморно наслеђе
Током 20. века, часопис Nature стекао је ружну репутацију као спроводилац дедуктивних/индуктивних модела мишљења који су уништили каријере и животе многих креативних научника.
Један од тих научника био је истакнути имунолог Жак Бенвенист (1935–2004), који је током 15 година био изложен прогону налик лову на вештице, који је предводио часопис Nature, као казни за његова открића о „меморији воде и животу“ (тј. о томе како органски молекули обликују геометрију молекула H2O и утискују своје „информације“ у ту воду).
Ова кампања клеветања започела је 1988. године, када је часопис Nature спровео „званичан“ покушај да понови резултате Бенвенистовог открића о способности воде да у својој структури задржи информацију о алергеним супстанцама, која је настављала да изазива алергијске реакције у живим ткивима и органима дуго након што су сви трагови тих супстанци били филтрирани из различитих раствора.
Као што је изложено у документарном филму „Меморија воде“ из 2014. године, часопис Nature је отишао толико далеко да је ангажовао сценског мађионичара по имену Џејмс Ренди како би заједно предводио истражни тим који је намерно упропастио Бенвенистове резултате, лагао о подацима и осудио Бенвениста као преваранта. Ова операција уништила је углед тог научника, пресушила његове изворе финансирања и задржала биологију затвореном у материјалистичком кавезу још три деценије. Бенвенист је клеветничке кампање часописа Nature описао као „спрдњу“ која је користила „методе налик макартизму и јавне кампање клеветања“ како би га сломила.
Данашња борба за науку о узроцима
Без обзира на то да ли је COVID-19 настао природним путем, како тврди часопис Nature, или је настао у лабораторији, како верује др Лик Монтање, извесно је да наука може бити привремено успорена, али да се ток њене еволуције не може заувек зауставити.
Данас наслеђе Александера фон Хумболта, Карла Ернста фон Бера и Кивијеа, Дејне, Вернадског и Бенвениста и даље живи кроз рад др Монтањеа и тимова међународних истраживача који су теоријски, експериментални и клинички рад на меморији воде подигли на револуционарно нови ниво, отварајући нову школу квантне оптичке биофизике, као што сам изложио у свом недавном раду „Велика фармацеутска индустријо, чувај се: др Монтање баца ново светло на COVID-19 и будућност медицине“.
Описујући предстојеће револуције у биологији, Монтање је рекао:
„Онога дана када признамо да сигнали могу имати опипљиве ефекте, почећемо да их користимо. Од тог тренутка моћи ћемо да лечимо пацијенте таласима. Према томе, то је нова област медицине које се људи, наравно, плаше. Нарочито фармацеутска индустрија… једног дана моћи ћемо да лечимо канцере коришћењем таласа одређених фреквенција.“
Са Монтањеовим смелим позивом на међународни убрзани научни програм истраживања терапије таласним хармоницима ради суочавања са COVID-19, као и са новим сврставањем националних система у оквиру мултиполарног савеза који предводе Русија и Кина, постоји озбиљна могућност да нова парадигма сарадње засноване на обостраној користи, коју су заступали Хенри Ч. Кери, Линколн и други међународни патриоти после Америчког грађанског рата, заиста поново почиње да цвета.