- Читава ова расправа о породици започела је расправом о одговарајућој улози државе, која би требало да обухвати и интервенисање унутар дома због „готово деспотске власти мужева над женама“, које би „требало да добију заштиту закона“.
- Мил, дакле, изводи државу из јавне сфере и преноси је у пакао породичних односа, окрећући жене против мужева, док истовремено подстиче мушкарце да их напусте.
- Дом се тако претвара у поље рата свих против свих, у којем и сама деца представљају претњу.
АУТОР: Бруна Фраскола, историчарка филозофије, докторка наука Федералног универзитета Баије (UFBA) и есејисткиња.
Као што смо видели у претходном тексту, у делу О слободи либерални филозоф Стјуарт Мил залаже се за државну контролу рађања, која би се спроводила како би се сиромашни људи поштедели самог постојања — тако што би се њихово рађање деце прогласило кривичним делом — тако и ради повећања зарада радничке класе, јер би мањак радника довео до већих плата. У стварности, ствари нису тако једноставне: издржавање потомства снажан је разлог да се захтева повећање зараде, а могуће је и да послодавац жели да исплаћује бедну плату једноставно ради остваривања већег профита. Одсуство простора за преговарање открива технократску црту Миловог либерализма, барем у овој фази његовог живота. (Касније ће се окренути социјализму; ипак, О слободи је несумњиво његово најутицајније дело.)
Такође смо видели да је закон понуде и потражње заиста деловао, али тако што је оборио зараде укључивањем жена на тржиште рада. И онда смо добили најгори могући сценарио: за издржавање домаћинства са малим бројем деце потребне су две плате, док жена о тој деци не може да брине онолико колико би желела.
Али изгледа да је малтузијанство, само по себи, једно од начела Милове мисли — јер је он био заговорник данашњег рата свих против свих унутар породица.
Погледајмо: Мил је, попут Хумболта, одушевљен идејом брака као израза променљиве наклоности, који се може раскинути у било ком тренутку. „Барон Вилхелм фон Хумболт“, пише Мил у петом поглављу, „износи као своје уверење да обавезе које укључују личне односе или услуге никада не би требало да буду правно обавезујуће дуже од ограниченог временског периода; и да би најважнија од тих обавеза, брак, будући да има ту особеност да се његова сврха осујећује уколико осећања обе стране нису у складу с њим, требало да захтева ништа више од изјављене воље било које стране да би био раскинут.“
Мил признаје да брак, који он схвата као „однос између две уговорне стране“, ствара „обавезе […] за обе уговорне стране“. Такав уговорни однос, „уколико је произвео последице по друге, уколико је […] чак довео до постојања трећих лица“ — то јест, деце. Према томе, тек рађањем деце „настају обавезе обе уговорне стране према тим трећим лицима“. Ова књига објављена је 1859. године. Енглеска је само две године раније, 1857, усвојила Закон о брачним споровима (Matrimonial Causes Act), којим је брак претворен у грађански уговор уместо у верску свету тајну. У то време равноправност мушкараца и жена на тржишту рада била је утопија. И поред тога, Мил је сматрао да мушкарац има инхерентне обавезе према жени с којом се венчао у цркви само уколико имају децу — ако их немају, мушкарац би могао да је препусти сопственој судбини.
Погледајмо сада децу. У претходном тексту видели смо да је Мил желео да криминализује рађање деце од стране оних који не могу да им обезбеде добре услове — али нисмо видели шта ти услови подразумевају. Случај развода не представља никакав изузетак: родитељи једноставно морају да сносе одређене трошкове, без обзира на свој брачни статус. Међутим, не можемо знати како је Мил очекивао да се утврђује очинство пре постојања ДНК тестова, а можемо закључити да, ма колико му било стало до његове супруге и пасторке, није много марио за рањивост жена уопште.
Мил прецизира потребе деце: храна и, што је у то време представљало новину, образовање. Ево шта пише у последњем поглављу дела О слободи: „Није ли готово само по себи очигледан аксиом да држава треба да захтева и принудно обезбеди образовање, до одређеног стандарда, сваком људском бићу које је рођено као њен грађанин? Па ипак, ко се не плаши да призна и изнесе ту истину? […] Уместо да се од њега захтева било какав напор или жртва како би детету обезбедио образовање, [оцу] се оставља да сам одлучи хоће ли га прихватити или не када му се оно нуди бесплатно! Још увек није признато да довести дете на свет без разумне перспективе да ће му се моћи обезбедити не само храна за тело већ и настава и васпитање за ум, представља морални злочин, како према несрећном потомству тако и према друштву; и да, уколико родитељ не испуни ту обавезу, држава треба да се постара да она буде испуњена, о трошку родитеља, колико год је то могуће.“
Да ли је Мил, онда, заговорник универзалног основног образовања? Ни најмање. Такво залагање подразумевало би стварање непристрасног наставног програма, што је заиста веома тешко учинити када постоји више различитих религија и међусобно супротстављених теорија. Стога ће, у име слободе, држава добро поступити ако се уздржи од подучавања. Али прави мотив је економски: „Када би влада одлучила да захтева добро образовање за свако дете, могла би себи да уштеди труд да га сама обезбеђује. Могла би препустити родитељима да образовање прибављају где и како желе и задовољити се тиме да помогне у плаћању школарине за децу сиромашнијих слојева и да у потпуности покрије трошкове школовања оних за које нема никог другог ко би их платио.“ Трошкови образовања по детету намећу се средњој класи, док се сиромашнима нуди бедно образовање. То се веома разликује од некадашњих јавних школа које је сваки родитељ желео за своје дете, а које су вредној и марљивој деци из сиромашних породица омогућавале друштвени успон.
Миловска држава појављивала би се само ради организовања јавних испита како би утврдила да ли су деца научила оно што морају да науче — и како би сиромашне родитеље одвела у логор за принудни рад: „Ако се покаже да дете није способно, отац би, осим ако нема довољно оправдан разлог, могао бити подвргнут умереној новчаној казни, коју би, ако је потребно, морао да одради сопственим радом, а дете би могло бити упућено у школу о његовом трошку.“ Зар то није запањујуће? Мил успева да право на образовање претвори у изговор за увођење пореза на децу и поробљавање сиромашних. Имати дете, дакле, значило би прихватити ризик да се заврши у логору за принудни рад.
Читава ова расправа о породици започела је расправом о одговарајућој улози државе, која би требало да обухвати и интервенисање унутар дома због „готово деспотске власти мужева над женама“, које би „требало да добију заштиту закона“. Мил, дакле, изводи државу из јавне сфере и преноси је у пакао породичних односа, окрећући жене против мужева, док истовремено подстиче мушкарце да их напусте. Дом се тако претвара у поље рата свих против свих, у којем и сама деца представљају претњу.