“Човјека јеретика по првоме и другом свјетовању клони се.

Знајући да се такви изопачио,и гријеши, и сам је себе осудио“(Титу 3-10,11).

 Када сам у фебруару 2012. године био у манастиру Раковица и док сам стајао поред гробова блаженопочивших Србских Патријарха Димитрија и Павла, који су успели, сваки у свом времену, да обнове канонско јединство Српске Православне Цркве, један брат је рекао нешто што је  све присутне просто скаменило: “Ово је Божија промисао, да буду сахрањени један поред другог први Патријарх Србски после обновљења Патријаршије и последњи!“

Баш тако, патријарх Павле је био последњи србски патријарх достојан трона Светог Саве и данас само духовни слепац не види да Срби немају патријарха и да се поодавно у духовном оклопу СПЦ појавио отвор који је све већи и кроз који одлази благодат Божија. Попут озонског омотача, који штити Земљу од штетних компоненти Сунчевог зрачења, Божија благодат нас штити од штетних сатанских зрачења. Због оштећеног озонског омотача Земља доживљава тешке промене, односно све тежи су услови за опстанак човека, а због “отвора“ изнад СПЦ, који је све већи, и из кроз који одлази Божија благодат, народ србски све више у грех пада и у пропаст тоне.

 

“Молим вас пак, браћо, чувајте се од онијех који чине расправе и раздоре на штету науке коју ви научисте, и уклоните се од њих; Јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него својем трбуху, и благијем ријечима и благословима прелашћују срца безазленијех“(Рим.16-17,18).

За време комунистичког терора, часни архијери су убијани, затварани и прогањани, а довођени су подобни који су довели до раскола са нашим епархијама у САД и Канади и уласка у Светски савет цркава. Међутим, поред мањег броја архијераја укључујићи и самог патријарха Германа који су подлегли притиску комуниста, већина је чврсто и одлучно исповедала Православну веру.  Тако је брод СПЦ и поред бура у виду наведених погрешних одлука, био усмерен према Господу.

Своју снагу и надмоћ екуменисти у СПЦ су први пут показали 1997.године, када су спречили да се изврши одлука Светог Сабора СПЦ о напуштању свејеретичког Светског савета „цркава“(ССЦ), а која је донета на основу апела који је потписало преко три стотине свештеника и монашких лица СПЦ. Предходно је 1994. године, Синод СПЦ наложио епископу рашко-призренском Г. Артемију да, за Сабор, припреми анализу приступања Српске Цркве организацији „World Council of Churches“ (WCC – Светски савет цркава) 1965. године, што је епископ Артемије и учинио, указавши да је неопходно да се из ове, по својој суштини, протестантске асоцијације иступи. Уместо да се поступи по донетој одлуци Светог Сабора СПЦ, на екуменистичком скупу у Грацу одржаном после СА Сабора СПЦ 1997. године, епископ бачки Иринеј Буловић, изјављује да СПЦ није изашла из ССЦ. У јесен 1998. године СПЦ шаље своју званичну делегацију на скуп у Хараре (Зимбабве), на Осму скупштину ССЦ, чиме су екуменисти у СПЦ показали да их нико неће моћи зауставити на њиховом путу безакоња. Истовремено је створен план о уклањању њиховог највећег противника, епископа Артемија, а што потврђују речи епископа Иринеја Буловића изговорене 1996. године: “Сломићу ја кичму Артемију“.

Када је дошло време екуменистичког безакоња, требало је склонити све оне који могу да сметају остварењу њихових подмуклих планова. Први на удару је био тадашњи Патријарх Србски Павле. Чланови Синода током последњих година живота блаженопочившег Патријарха Павла, а да не говоримо последњих месеци, показивали су видно тежњу да се он уклони. Само што нису викали “што више не умиреш, сметаш нам“. Прво су покушали да га пензионишу, а када се православна јавност томе супроставила, они су се повукли. Нису дуго мировали и убрзо су га уклонили. Држали су га, без икакавог разлога, више од две године (2.11.2007-15.11.2009.) заточеног на ВМА, а не у манастиру као што приличи Србском Патријарху, а једини начин да га обиђете било је да вам то дозволи митрополит Амфилохије који је поставио чувара, свог послушника јеромонаха са Цетиња. И гле, невероватне случајности, а случајност не постоји, у њу верују само будале, непосредно по повратку тадашњег председика Србије Бориса Тадића из поданичке посете Ватикану и папи, Патријарх србски Павле изненада умире. Да је то све изрежирано, а не пука случајност, показала је организација сахране Патријарха. Показаше се пред ТВ камерама они који су једини профитирали смрћу Патријарха, они који раде на унијаћењу Србског народа у сатанске творевина Ватикан и ЕУ, а то су били чланови синода митрополит Амфилохије Радовић и епископи Иринеј Буловић, Григорије Дурић, Фотије Сладојевић и наравно председник Србије Борис Тадић. Опијени својим тријумфом, јер смрћу Патријарха Павла нема више препрека за њихово екуменистичко безакоње, не устручавају се да покажу своје јединство у злу. Након тога је све ишло лако и настаје хаос у СПЦ, какав нису правили ни Турци, ни Латини, ни комунисти. Прво су избором (јануар 2010) “патријарха“ Иринеја Гавриловића, показали колику имају моћ у СПЦ. Годинама су „кадрирали“ Сабором СПЦ, при чему су од почетка 21 века хиротонисали само архијереје који су отворени екуменисти или су им послушни. Због тога при избору патријарха није могао проћи ниједан кандидат који се бори за очување вере православне. Треба напоменути да већина тих нових архијереја нема монашког (манастирског) искуства, односно узрастања у монашком чину под руковођењем искусних духовника, већ су им недуго по завршетку екуменистичких језуитских студија стављали митре на главу.

Прво што је учинио Иринеј Гавриловић када је постао патријарх Србски показало је какве су му намере и куда планира да води брод СПЦ. Не губећи време, одмах је кренуо да изврши први поверени задатак свог газде из Ватикана, а то је да очисти СПЦ од непослушних, оних који неће папу за газду. Због тога дозвољава ударном екуменистичком тројцу, који се годинама за то припремао, Амфилохију, Иринеју Буловићу и Атанасију, да се онај који спречава издају Православне вере и КиМ, епископ Артемије протера из своје епархије и са КиМ. Да у њима нема вере и савести показало је то невиђено безакоње, које учинише уз помоћ шиптарских терориста и безбедносних снага из Београда, на самом почетку Часног поста, у време предвиђено за међусобно праштање, кајање и молитву. После тога, на мајском Сабору СПЦ (2010),  без икакве валидне оптужбе, осим изрежиране невиђене медијске хајке, без законитог и правичног суђења, осудили су епископа Артемија само зато што се бори за Православну веру и КиМ. Достојно ридања је што су то сви архијереји прихватили, стављајући свој потпис на одлуку Сабора да се разапне невини. Од тог момента екуменистичко безакоње нема граница, односно од тада се води да је хришћанство у Србији дозвољено, а у стварности није дозвољена његово савесно исповедање у светоотачкој парадигми.

Већ у септембру те исте године “патријарх“ Иринеј у Бечу се моли са римским јеретицима и без имало стида позива папу у Србију, а за себе каже да је екумениста и пацифиста (што значи, свејеретик). Већ крајем године задаје нов ударац СПЦ, учествује са епископом Иринејем Буловић у молитви у синагоги са Јеврејима, односно пали хануку. У септембру 2012. године он учествује на некаквом лицемерном молитвеном скупу у Сарајеву, где су поред екумениста из СПЦ били и они који су организовали убијање и протеривање Срба за време рата деведесетих у БиХ, кардинал Пурић и муфтија Церић. По благослову “патријарха“ Иринеја, јер он и поред велике жеље није могао физички да стигне на све молитве са јеретицима, 2012. године у мају у катедрали у Сплиту, владика Григорије се моли са онима који су благословили усташки нож, и при томе се клечећи моли за опроштај у име јасеновачких и херцеговачких мученика што нас усташе нису све побили. То је поновио и наредне године у храму СПЦ у Сплиту, где се опет моли са римокатолицима и при томе признаје своју издају Бога и Србског рода, рекавши пред ТВ камерама: “Ја сам херцеговачки бискуп“. Тако су, до тада тајне, молитве са јеретицима постале јавне и отворене, упркос канонима Православне Цркве који их строго забрањују. Али, “каноне треба мачку о реп“, како је рекао епископ Атанасије у име своје браће екумениста.

“Бискуп“ Григорије

СПЦ, која je очувала у Србском народу кандило вере и пламен родољубља, данас “патријарх“ Порфирије, настављајући где је његов предходник Иринеј стао, са осталим архијерејима екуменистима води на пут пропасти, односно у току је процес у којем се СПЦ претвара из Цркве Божије у проклету синагогу сатанину, која ће примити антихриста. Уместо да воде народ на пут покајања и повратка Господу Исусу Христу и Светом Сави, они хоће да Богочовека Христа, тј. Цркву прилагоде грешном и палом данашњем човеку, тврдећи да ће они успети да сједине светлост са тамом, Бога са мамоном, Цркву са свејересју екуменизма: “Јер не познајући правде Божије и гледајући да своју правду утврде не покоравају се правди Божијој“ (Рим.11-3). Не бирајући средства, јер по оној језуитској “циљ оправдава средство“, по сваку цену покушавају да доведу сатаниног намесника на земљи папу у Србију и да докажу њихову тврдњу да смо ми папини, а не Христови. То потврђују изјаве папољубца Порфирија о јединству са римокатолицима и потреби да папа дође у Србију, а врхунац је његова посета Бечу и уручење ордена Светог Саве надбискупу бечком Кристофу.

За њих је блаженопочивши Патријарх Варнава, кога су отровали језуити и њихове слуге у Србиј, јер се отворено супроставио папи,  Ватикану и конкордату, рекао: Хоће да оставе србско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног. Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година... И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан.

Данашњи јеретици екуменисти, превазишли су све досадашње јеретике у историји Православне цркве,  јер они данас шире свејерес, односно они намећу људима све оне јереси које су осуђене на Седам Васељенских сабора, са крајним циљем довођења антихриста. Папољубац Порфирије и остали екуменисти у СПЦ нису одједном такви постали, него су зато прво одабирани, па онда годинама припремани и активирани када је наступило време безакоња. Веровати да ће “патријарх“ Порфирије и остали екуменисти у СПЦ стати у свом екуменистичком безакоњу је исто као веровати да ће се њихов газда папа покајати. Зар после свега што чине неко може и да помисли на тако нешто, па они су потписали нераскидив уговор са архијеретиком папом, а преко њега са самим сатаном? Сетите се како су  у историји Православне Цркве поступали јеретици који су ширили разне јереси, а које су на Васељенским саборима анатемисане. Да ли су одустајали од ширење своје јереси Арије, Аполинарије, Македоније, Несторије, Диоскорије, Сергије или су умирали доследни јереси са којом су многе душе одвели у пакао? Да ли је то учинио епископ Хризостом (+2012.г.) који је и физички прогањао верно Христово стадо, или продекан теолошког факултета Радован Биговић (+2012.г.) који је немилосрдно тровао будуће свештенике и вероучитеље екуменизмом, или тандем разбијача јединства СПЦ и уношења новотарија митрополит Амфилохије (+2020) и епископ Атанасије (+2021) … ?

 

“Јер се увукоше неки безбожни људи, који су давно одређени на ово суђење, и Бога нашега благодат претварају у нечистоту,  и јединога господара Бога и Господа нашега Исуса Христа одричу се.“(Јуда 1-4).

Ово је само мали део злочина екумениста који су узурпирали трон Светог Саве и због којих данас Србски народ нема свога “патријарха и због чега смо на огромним искушењима. Отворено ширећи свјерес екуменизам “патријарх“ Порфирије хули на Бога и доноси проклетство и себи и онима који га следе. Свети Марко Ефески је за јеретике рекао: „Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере. Бежите, дакле, браћо, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није ни чудо, јер се сам сатана преображава у анђела светлости. „Ако вам и ми, или анђео са неба благовести другачије, анатема да буде“(Гал.1:8). Мудро се пазите да не би ко, „чак и анђео са неба“, обмануо вас папским првенством. Али свршетак (крај) ће им бити по делима њиховим“.

Многи су разочарани, неки су пали у очајање и изгубили наду због тешког времена у коме се налази наш народ и наша Православна Црква, и по оном евроунијатском “прихватили су реалност“ или наивно очекују покајање екумениста у СПЦ. У данашњем времену велике смутње неразумни уразумите се, успавани пробудите се, наивни уозбиљите се и пали подигните се, не следите и не помињете оне које не следе Господа Исуса Христа. Сви који себе сматрате духовном децом Светосавске Цркве послушајте глас воље Божије, глас блаженопочившег владике Артемија, који је сачувао део СПЦ од свејереси екуменизма у виду Епархије рашко призренске у егзилу: ”…Ми смо сабрани овде у име Господа Исуса Христа и исповедамо веру коју смо примили од Светих Апостола, Светих отаца, Светих Васељенских Сабора, преко Светога Саве и краља Милутина, Светога владике Николаја и Светог Јустина Ћелијског. Ето ми смо на томе путу и на томе путу треба да останемо без обзира на све нападе и све критике, на све лажи које се износе против нас. Треба да будемо сигурни да је ово тај пут, пут спасења, пут праве вере, пут који води у живот вечни, ради чега смо и створени од Бога и послати у овај свет овде…”.

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Раб Божији Горан Живковић

ИЗВОР: https://borbazaistinu.rs/kako-i-kada-su-ekumenisti-preuzeli-vlast-u-spc/

4 thoughts on “Како и када су екуменисти преузели власт у СПЦ”
  1. Српски Патријарх Павле није био екумениста?? Јеси ли ти сигуран, бре??!! Прочитај Павлове ускршње посланице 2000, 2001, 2002 када ниједном речју није ословио Србе. Користио је изразе: „децо моја драга“, и сл уместо речи „браћо срби и сестре српкиње“. Коме се то Српски Патријарх обраћо у својој посланици кад се није обраћао Србима?!

  2. Тако је велзевул позват у помоћ Христу,и тако је демонологија увучена у јеретичку Хришћанску теологију као потпора и обосновање ове!!! Резултат је био,да се Господ Исус у очима јеретика све више смањивао као Бог а величао као човек,док није губа арије у наше доба опет дошао до тријумфа у тим јеретичким збориштима..Вл.Н.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *