• Први део операције је ослобађање Донбаса и ликвидација значајне групације украјинских трупа заробљених у котлу.
  • Други део решавање питања остатка Украјине.
  • Трећи решавање питања Прибалтичких република и Републике Молдавије…

 АУТОР: Александр Суворов

Једна од тема о којој се највише расправља у последње време је питање када и где да се заврши специјална војна операцију? Као и обично, има пуно стручњака, познавалаца и, што је најважније, саветника. Међутим, у основи постоје само две позиције.

Једна је да се заврши на западним границама Украјине.

Друго, не треба нам Галиција, биће то вечна и болна главобоља, па је немојте ослобађати. Зато се треба зауставити на границама Западне Украјине.

Сматрам да је могуће комбиновати обе позиције. То значи завршетак специјалне војне операције у близини западних граница Украјине. А онда кренути у праве преговоре, али не са Украјином, већ са њеним газдама – колективним Западом.

Пошто ће специјалну војну операцију тешко завршити док се не блокирају канали за допремање војне помоћи и плаћеника са Запада у Украјину, Русија, а можда и Белорусија, требало би да затворе западну границу Украјине и заврше други део специјалне војна операцијеа. Као што знамо, први део операције је ослобађање Донбаса и ликвидација значајне групације украјинских трупа заробљених у котлу.

Сусрет Зеленског и Урсуле фон дер Лајен

Некако је постало срамотно за државу када смо некако деблокирали Кијев, а већ у ноћи 8. априла тамо су слободно стигли шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен и шеф европске дипломатије Жозеп Борел. Они, наравно, нису само изразили речи подршке В. Зеленском. Навели су износе финансијске и војне помоћи нацистима, која се, према плану операције, мора искоренити. Штавише, Жозеп Борел је, као дипломата, изјавио да само колективна војна победа над Русијом може бити повољан исход.

Још срамотније за државу постало је то када је опседнути Борис Џонсон стигао у Кијев. Он је одржао плански састанак са В. Зеленским, обећао војну помоћ, кредите, а такође се изјаснио против преговора са Русијом.

Сусрет Зеленског са  Џонсоном у Кијеву

Могућност комбиновања оба поменута става потакнута је мишљењем истог Жозепа Борела, високе представнице Уније за спољну политику и безбедност у Европској комисији Урсуле фон дер Лајен. Првог често бркају са америчким барелом нафте, мерном јединицом која је једнака 158.988 литара, или 42 галона, али понекад има интересантне мисли.

Дакле, Жозеп Борел је рекао да се, по његовом мишљењу, Русија неће зауставити на Украјини и да земље НАТО-а, између осталог, могу да постану њене жртве. Веома обећавајућа идеја!

А Прибалтичке државе?

Након што су М. С. Горбачов и још четири члана Државног савета СССР-а 6. септембра 1991. испунили жеље Сједињених Држава и признали независност балтичких република, СССР је престао да постоји у свом ранијем саставу и у својим ранијим границама. Тада су независне Летонија, Литванија и Естонија постале чланице Европске уније и чланице НАТО-а. Од тада су ове три НАТО земље, с једне стране, и Пољска, такође чланица НАТО-а, постале најнасилније русофобично крило на колективном Западу.

Нису само најлајавији шакали, они су у потпуности опколили Калињинградску област. Тако је део територије Русије био потпуно окружен земљама НАТО-а.

Балтичке државе су неко време дозвољавале Русији да остварује право јавног коришћења, утврђеног римским правом, односно право коришћења територије друге државе ради задовољења државних или општинских потреба. Неко време су возови који превозе робу и путнике за Калињинград пратили територију балтичких држава, а авиони из Русије за Калињинград летали су кроз аздушни простор балтичких држава.

Ннда су, међутим, балтичке земље постале дрске и забраниле Русији да користи њихову копнену територију и ваздушни простор. Русија је морала да гради морске трајекте за допремање робе у Калињинград која се раније допремала железницом, а авиони сада лете за Калињинград преко неутралног ваздушног простора, што је више од сат времена дуже и, наравно, скупље.

Постоје одређене техничке потешкоће у снабдевању Калињинградске области гасом и електричном енергијом са копна Русије. Дакле, за снабдевање течним гасом преко терминала за пријем гаса било је потребно изградити плутајућу платформу за регасификацију „Маршал Василевски“. Било је и одређених техничких проблема са снабдевањем електричном енергијом са копна Калињинградске области.

Такође су се појавиле тешкоће и Белроусији, која је раније извозила и увозила преко прибалтичких лука значакне количине роба. Ова држава је морала да преговара са Русијом о изградњи посебне луке у близини Санкт Петербурга за белоруски терет. Према прелиминарним проценама, трошкови изградње такве луке могли би да коштају око 2 милијарде долара.

Враћамо се на тему комбиновања две позиције, коју је предложио Жозеп Борел, а то је следеће.

Пошто САД и НАТО нису одговорили на праведне дипломатске захтеве Русије за безбедносним гаранцијама, укључујући и повлачење НАТО-а на границе из 1997. године, Русија ће морати сама да реши овај проблем. Русија је упозорила САД и НАТО да ће, ако не прихвате предлоге да се наши захтеви испуне дипломатским путем, користити војно-политичке и војно-техничке методе. Трећа етапа специјалне војне операције могла би да буде деблокада Калињинградске области, која је тренутно окружена земљама НАТО-а, и обезбеђивање неутралног и демилитаризованог статуса Летоније, Литваније и Естоније.

Поново ће прорадити железничка и авио-веза са Калињинградом, вероватно ће се лакше вратити на снабдевање гасом магистралним гасоводом Минск-Виљнус-Каунас-Калињинград, такође ће бити могуће обновити далеководе за пренос струје, као што је био случај у СССР-у.

Вероватно би таква операција могла бити чак јефтинија од изградње нове луке за белоруски терет.

Чини се да то неће наићи на велики војни отпор, јер се НАТО побринуо да „цртаћи“ из 2018. већ постану стварност – „Оникси“, „Циркони“ и „Кинжали“ лете далеко и погађају тачно у мету. Мало је вероватно да ће се локално становништво жестоко одупрети војсци Русије и Белорусије, пошто су се потомци балтичких СС и полицајаца одавно преселили у Европу. У ствари, већина руског говорног становништва остала је на територији ових држава, лишена својих права, укључујући и право на држављанство. Сада лако могу добити држављанство Руске Федерације.

Тек тада могу да почну прави преговори о склапању уговора о трампи – даће нам Летонију, Литванију и Естонију. Ми, такорећи, отклањамо последице пакта Молотов-Рибентроп. Враћамо Галицију Пољској, нека се сами баве остацима банде Бандере. Закарпатје и Буковину враћамо Мађарској и честитамо Виктору Орбану победу на изборима. Враћамо Черновску област Румунији, нека заједно са Украјинцима певају лепе песме и плешу шарене и запаљиве игре.

Ни на који начин не можемо да се одрекнемо Јужне Бесарабије – ове територије су враћене Руској империји, када Румунија није ни била у пројекту. Измаил, Рени, Вилково, Болград, Белгород-Дњестровски ће заузети своје заслужено место у Новоросији.

Без сумње, за онај део народа бивше Украјинске ССР који себе сматра изворним Украјинцима, Украјину треба сачувати у њеним првобитним границама и територију која се раније звала Мала Русија.

Чини се и да ДПР и ЛНР не би требало да журе са референдумом о придруживању Руској Федерацији. Требало би мало сачекати док се, можда, Херсонска Народна Република не оживи, пошто су ове територије, укључујући и јужни део Придњестровља, раније биле део Херсонске губерније Руске империје.

Можда ће Одеска Народна Република бити проглашена правним наследником Одеске Совјетске Републике, чији је почетак положен формирањем Војно-револуционарног комитета (ВРК) Румчерода, које је почело 13 (26.) јануара. 1918, оружани устанак у Одеси. Увече 18. (31.) јануара изабран је Савет народних комесара Одеске совјетске републике, који је признао врховну власт у личности Савета народних комесара Совјетске Русије и совјетске владе у Харкову.

Судбина Одеске совјетске републике запечаћена је 4. децембра 1917. године, када је Савет народних комесара Совјетске Русије признао независност Украјинске Народне Републике, у чијем саставу је била и Херсонска губернија.

Земље Четворног савеза су у то време биле у рату са Русијом. Они су такође признали УНР и потписали сепаратни мировни уговор са њом 8. фебруара 1918:

„Немачка, Аустроугарска, Бугарска и Турска, с једне стране, и Украјинска Народна Република, с друге, изјављују да је међу њима окончано ратно стање. Стране које су потписале споразум одлучиле су да од сада живе у миру и пријатељству.“

Одеска совјетска република је од марта 1918. покушала да пружи отпор трупама Аустроугарске и Немачке, које су ушле у Украјину по договору са украјинском Централном Радом. 13. марта 1918. године Одеска совјетска република је престала да постоји због окупације Одесе од стране аустро-немачких трупа.

Вероватно неће бити проблема са руским признањем независности Одеске Народне Републике.

Након тога, Доњецка Народна Република, Луганска Народна Република и Одеска Народна Република моћи ће да одрже референдуме о придруживању Руској Федерацији. Придњестровска Молдавска Република одржала је такав референдум још 2006. године. Тада ће се ове четири републике, које ће позвати Републику Молдавију, заједно, држећи се за руке, вратити на своје исконске територије предака, чији је носилац и наследник данас Руска Федерација.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3561661.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.