- Са значењем административно-територијалних јединица- структуралних сегмената државе у којима се спроводе управљачке активности, или издвојених подручја јединствених природно географских, друштвених, привредних и историјских обележја, Неготинска Крајина егзистирала је као окружје, капетанија, област, срез, односно регија са специфичним природним (рељеф, вода) или друштвеним одликама (становништво, насеља, култура, историја…).
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Синоними за савремени израз граница, јесу мађа и крајина За разлику од словенског појма “граница“, који је, по Ксенији Марицки Гађански, деминутив од “грана“, преузет у немачком језику као израз “grenze“ уместо дотадашњег древног израза “марка“, “међа“ је истог порекла као латинско “medius“ и немачко “mitte“ . Насупрот томе, склони смо мишљењу “граница“ није деминутив “гране“ већ термин за означавање места, “статике“, одређене радње или стања, у овом случају финализације гранања, слично појмовима станица, болница, судница, зборница… Израз “међа“ у употреби је за раздеобу поседа некретнина, чији су субјекти појединци или колективитети. Спој термина граница и грана садржи и обичај обележавања забрана: кад се узоре њива, посеје, издрља, онда се усред ње наспе гомилица земље и ту пободе грана, “да не би туђа марва унутра залазила“. Услед егзистенцијалне несигурности Срба у Османском царству, појачана је потреба за утврђивањем поседа будући да је тако обезбеђена имовина- услов преживљавања, постојања- “зато је у српској традицији међа као елементарна граница иметка, сматрана светим местом, па је и додатно сакрализована“ (Јовановић, 2009, 129). Такво поимање имало је претходницу у римском богу Термину, или у богу почетка, зачетка догађаја и ствари, Јанусу- Дијанином парњаку, коме је посвећен тетрапилон с краја трећег века, на некадашњем локалитету Кладова, потес Доње Буторке. Управо на ђердапском делу Дунава успостављена је у првом веку н.е. граница римске империје, од када је, са незнатним изузецима, све до данас, линија разграничења међу државама. Израз “крајина“ за границу, са кореном у термину за “крајњи део“, по Мажуранићу “у прасродству са латинским изразом margo /руб, периферија/, одржан је у појмовима регије “Неготинска“ односно “Тимочка крајина“, што чини и савремени назив одређеног географског подручја североисточне Србије.
Вук Караџић у “Српском рјечнику“ има одредницу “Крајина неготинска: један комад земље између Тимока, Дунава, Кључа и Поречкијех планина. У Крајини /онуда људи не кажу Крајина Неготинска, него само Крајина: јер они и не чују да има крајина и у Босни, као ни Бошњаци што не чују за ову Крајину/ има око педесет села, али нијесу сва Српска, него има и Влашкијех. Срби у Крајини говоре: зајац, оцат, жељезо, грнац, дрее (хаљине), грајати (мјесто говорити), кожина (мјесто кожа), ни (мјесто нам), н.п. да ни си ти жив господару (мјесто да си нам жив) и т.д.У Крајини је варош (и мали градић што је зидао Пасманџија) Неготин (два сахата од Дунава и од Тимока), старе зидине Праово (на Дунаву), извор Царичина (од прилике сахат и по од Дунава, и мало мање од Неготина), ријека Замна, мала варошица (са старим зидинама) Брза Паланка (на Дунаву, на међи Крајине и Кључа), и два намастира: Вратна и Букова (Букова је мали намастирић баш код Неготина. Од Царичине до Праова налазе се прокопи испод земље, куда је некад вођена вода на Праово; људи онуда приповиједају, да су до скора налазили и чункове од олова и растапали на танета пушчана. Ниже Царичине имају зидине од некакве старе цркве: онуда људи приповиједају да је ондје погинуо Краљевић Марко (кад су се Турци били с Власима), и да му је она црква била начињена на гробу. Од југозападне стране међи Крајина са Кључем (Кладовском нахијом).
По оцени водећег неготинског историчара, Божидара Благојевића, “Неготинска крајина је скоро кроз читав 19.век представљала предстражу ондашње мале Србије, али и раскршће и проходиште трговинских путева, посебно према Влашкој, шире гледано и према Истоку и према Западу“ . Неизлагана ратним разарањима, прогонима, уништењима као суседно Кладово, доживавана је од савременика и као “срећна земља на коју су и Господ и зло били забораваили“. Тако пише и управник Архива САНУ Божидар Ковачевић 1951.г.:
А Крајина нетотинска, у „време кад је по њој купио арач, десетак и друге данке и намете кнез Илија Карапанџа“, доиста беше предео пун берићета. Планине су рађале жир и добру траву, равнице кукуруз и жито, а Дунав риболован и увек спреман да пренесе на аустриску и влашшку страну свиње и волове. Подесило се па, ево, готово педесет година ни куге ни рата ни лоше летине. Да се покогод не одметне у хајдуке, да, не отму негде девојку, да пијан Турчин не забаса случајно у неко забитно село, не би имало о чему да се прича.
И у Пожаревцу и Видину говорили су мало подругљиво о Неготину и Крајини као о вилајету иза божјих леђа, који су и Бог и ђаво заборавили, али је у том потсмевању било помало злобе и подоста зависти. Крајина је у то време била срећна земља, без историје, без трагичних и бурних догађаја. Од давнина је било одређено да. приходи и приноси из овога предела иду у хазну султаније, па зато у њој није било ни спахија, ни харамстија) ни војске. Сем аге у Кладову, сем царских људи расејаних дуж Дунава по острвима, кулама, скелама и Ђумђруцима, сем кадије и хоџе у Неготину, у целој Крајини ретко си могао срести Турчина чак и у пролазу, јер је Дунав био најбољи пут ка Београду или Видину, а друмова Крајина није имала.
Старци су се сећали кад је у овом вилајету било много више народа, казивали су како је Немац два пута у двадесет година војевао са Турчином и како је много чељади одавде претерао у ћесарију. Земља је остала пуста, шума је опет освојила, и тамо где је некад било по петнаест и двадесет домова, сад би једва нашао три-четири куће, па и то мало која од старине…
Ваистину, дебели мир, сладак као дремеж, владао је Крајином, нарочито по селима, тамо иза Кладова па све до великих планина, где су одвајкада купиле данке и судиле омање кривице Карапанџе и где им се нико у тај посао није мешао. Па ко није тражио бољег хлеба од проје и лепших колача од погаче, коме је у пост пријао празилук, а у мрест овчетина, заливена домаћим вином, томе, вала, нису биле ниске крајинске уџере ни тврди лежаји крај огњишта, а већ да се ко потужио на крајинске губере – није се никад чуло! –
Ни други, што мање, што више знани, писци нису били издашни у хвалоспевима “предстражи Србије“.
ДВА ЛИЦА ФЕЛИКСА КАНИЦА
“Путеви који Неготин повезују с већим местима на западу једва су проходни после киша. Они се провлаче кроз мочваре, које покривају велик део терена који се састоји од толико масне црнице да и без ђубрења даје кукуруз и пшеницу најбољег квалитета. Због тога се влашко становништво овде оленило, куће су им лоше и прљаве, мушкарци проводе много времена уз карте и вино по механама, које ми је њихова женска послуга, упркос свом лажном накиту и шминки, чинила још непријатнијим… “
“…Приликом сваке од мојих шест посета, коликом сам их од 1860. учинио Неготину, запазио сам знатан напредак у градњи кућа, калдрмисању и осветљавању улица…промена набоље огледала се и у целокупном начину живота… Откако сам у својој књизи први пут писао о изванредном квалитету крајинских вина, она су као “неготинска“ постала тражена све до француске…“
-Феликс Каниц, Србија земља и становништво 2, СКЗ 1987, с.468, 440-
Живот у Крајини не ретко био је бременит искушењима које житељи тешко да су могли савладати без разумевања својих ближњих. А од њих ретко је гласа било.
„Album Ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda sa statistikom“, 1898
Већ од прве приче у Албуму односно портрета Марије Миловановић, која је с љубавником начинила план за два злочина, између осталог да погубе њеног много старијег мужа Крстивоја секиром, пажљиви читалац ће запазити Поповићеву ненаметљиву истинољубивост. Марију је, наиме, као девојчурка, за два дуката и једно прасе Крстивоју продала стрина Ранђија. Александру Крстић из Београда је пак у ондашњој трговини људским месом, у Видину, продала сводница Марија кројачица, за шест наполеона. Ево како Поповић слика њену потоњу судбину: „После кратког времена Александра буде продата у Калафат а одатле у Краљево /Крајова/, где се зарази. Излечена, помоћу једног Србина бравара побегне у Србију и дође у Неготин. У Неготину се погоди за собарицу у једној гостионици. Одатле почиње за Александру нов живот. Таса Крстић, зидар ондашњи, занесе се Александром и науми да се ожени њоме.“
Пратећи даље Александрин вртоглави живот, Поповић час хуморно, час таксативно одређује одвијање њене судбине: „Као жени, у ужем смислу, Александри се нема шта пребацити; али као жени у ширем смислу исувише. Мужу своме била је верна и одана, али за околину подмукла и опасна. Оно што су некад радили са њоме то је она сада радила са другима…“ Ова историја зла завршиће се тако што насловна јунакиња подводи једном неготинском трговцу девојчицу од пет-шест година и потом је удави да би сакрила страшни злочин.
https://laguna.rs/laguna-bukmarker-na-putu-milosti-unos-10054.html
Како је дошло до Неготина?
У Неготин сам отишао са професорима Јовицом Тркуљом и Миодрагом Сибиновићем да говорим о црном таласу у српској литератури. Наиме, Редакција часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња, који излази у Неготину, одлучила је, једина у Србији, године 2014. да обележи 40- годишњицу напада комунистичке власти на тзв. црни талас у српској уметности. Том приликом сам добио писмо од уредника часописа да као прогањани црноталасовац пошаљем прилог за број.
У писму се каже: „Црни талас као термин појавио се крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века а односио се на: књижевна, филмска, сликарска, новинарска, музичка, па чак и на друга уметничка дела која нису била по вољи вождова. На трусном балканском тлу, заборављен је овај термин и све голготе појединих аутора. Али, чињеница је да, и на почетку новог миленијума, још увек, увелико, раде душебрижни цензори, хуље и порепаши који по својим критеријума одлучују подобност уметничког израза. Они убеђују властодршце да нека дела треба забранити а ауторе санкционисати, кријући од њих самих реалну слику друштвене свакодневице.
Шта је црни талас? Наводим како је у Неготину дефинисао овај покрет професор (славистике?) Миодраг Сибиновић. „У нашој култури овај термин се усталио током шездесетих и почетком седамдесетих година XX века. Настао је, пре свега, поводом појаве низа дела у области српске и југословенске филмске уметности, књижевности и ликовних уметности окренутим темама чије је сигнирање и разрада могла деловати као критика ондашње савремене друштвене стварности у земљи“. Дакле, црни талас је комунистички термин за критичку уметност, односно књижевност. Ја сам се са овим у потпуности сложио. Прави назив за црни талас је у ствари критички реализам, који је у књижевности настао још у XIX веку. Овом правцу су припадали понајвећи писци српске књижевности, апостофирао сам оне који су ми најближи: Радоје Домановић, Стеван Сремац и Бора Станковић. Победом комунистичке револуције критички реализам је одбачен као поглед на свет, моји писци су послати у историју. Настао је некакав амалгам који су нови теоретичари назвали социјалистички реализам. Термин је сасвим погрешан, уметност настала на резултатима комунистичке револуције више је била романтизам, јер је некритички величала ту револуцију. Уметници су добили задатак да улепшавају нову стварност и учествују у изградњи новог света насталог на постулатима марксистичке догме о коначној реализацији човекове среће на земљи. Била је то уметничка лаж, а што су понеки уметници успели да створе значајна дела у оквиру те догме више имају да захвале свом таленту него општој тенденцији. (Навео бих случај Бранка Ћопића, на чијем се примеру може видети како су комунисти видели слободу уметничког стварања. Његов хумористички роман „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, изванредно увијен у народски хумор што му даје уметничку вредност, могао је да прође, јер није задирао у суштину новог система. Али је зато„Јеретичка прича“ у потпуности сасечена, јер се сатирички поставила према новој власти, која је изневерила идеале револуције.) Ми јесмо за слободу уметничког стварња, али само онолико колико ми дозволимо! То је филозофија комунистичке шизме. Раскид са Совјетским Савезом значио је у уметности бекство од стварности у виду апстрактне уметности. Са Запада су некритички увезени разни изми, који су значили усавршавање форме али и одбацивање садржине. Прихваћен је комуниста Пикасо као папа модерне уметности. Држим да апстрактна уметност није дала велике резултате. Наши теоретичари овога правца су то назвали уметничким естетизмом, јер је овај правац уметност свео на форму. Сви су били задовољни: уметници јер су добили слободу, власт јер слободу није дала.
Студентска револуција из 68. у потпуности је одбацила естетизам који је сам себи циљ. Књижевност се окренула садржини, поготово проза која је вратила животну стварност у српску књижевност.
Писци 68, пре свих Видосав Стевановић и Милисав Савић (Мирослав Јосић Вишњић је политички припадао том покрету, али се садржински више држао Црњанског) разорили су титоистичку догму о радничкој класи као идеалном носиоцу прогреса, описали су, први у „Рефузу мртваку“ а други у „Бугарској бараки“, њено наличје, сву беду живљења у диктаторском неслободном систему. Књижевни теоретичари су овај правац назвали стварносном уметношћу, стварносном прозом, мада више одговара термин критички реализам. Уметност је одбацила уметничку лаж, вратила се крвавој истини. Треба ли да кажем да је овом правцу припадао и писац који вам ово говори? Када је комунистички врх Југославије, на челу са доживотним диктатором Јосипом Брозом Титом, крајем 1972. године одлучио да напише његово писмо и у корену сасече српски либерализам, који је обећавао социјализам са „људским ликом“, на удару власти се нашао и критички реализам, дефинисан за ову прилику као црни талас.
Дакле, закључио сам у Неготину, црног таласа у српској уметности једноставно није било, комунисти су сковали овај термин да би се обрачунали са српским путем у социјализам, који је отишао даље од Брозовог аутопута “Братство-јединство“.
Професор Јовица Тркуља је говорио о прогону уметника у комунизму, што је његова превасходна тема, по којој ће највише остати у правној теорији посткомунизма. Разуме се да се осврнуо и на мој случај, будући да је написао две књиге о прогону „Црвеног краља“. Чак је направио спот који одсликава мој портрет, односно прогон неподобног писца. Урадио је то на високом нивоу што се тиче правне стране. У књижевну суштину није ушао, јер то и није његова струка. Ипак, поменуо је ону флоскулу да мојој књижевности недостају женски ликови.
На ово је реаговала једна госпођа из публике, представила се као пензионисана професорка књижевности. Она се апсолутно није сложила са Јовицом Тркуљом. Рекла је да смо ми у Неготину због једног женског лика у мојој причи у Буктињи, због бабе Наталије. Да је она импресионирана том неписменом српском сељанком, која је боље него учене главе схватила каква опсаност прети Србији од комунизма. Да се слаже са писцем да су жене спасиле српски род док су њихови мужеви сулудо гинули у неравноправним ратовима за „туђе бабе здравље“. ..
ИВАН ИВАНОВИЋ https://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=509&cl=28
ПОСЛЕДЊА БИОСКОПСКА ПРЕДСТАВА У НЕГОТИНУ
Након повратка из балканских ратова и Великог рата Станоје Јовичић је био часовничар у Неготину. А 1930. године, пошто су филмови до тада приказивани у кафанама и хотелима, одлучио је да прода своју породичну кућу и са женом и троје деце изнајми стан, а од новца сазида биоскоп. Купио је биоскопску апаратуру и мотор са динамом од шеснаест ампера једносмерне струје. Тада је Неготин добио први биоскоп, 24 године након Београда. Назвао га је „Победа”. Првих година филмови су приказивани у наставцима, два пута недељно, а викендом, ако је било интересовања, и у два термина дневно.
После Другог светског рата биоскоп је радио још неко време, затим је власнику опрема одузета (однета/отета/конфискована), без писаног трага. Године 1959. биоскоп је власнику, тада осамдесетогодишњаку, национализован и након његове жалбе, укњижен као друштвена својина укупне површине 127 квадратна метра. У образложењу решења које је потписао председник комисије за национализацију при НОО Неготин Шпиро Вуковић, наводи се да се одбија приговор „власника који тврди да осим ове зграде нема других грађевинских некретнина, а уз то и у годинама и без икаквих прихода и неспособан за привређивање”, те „цени његов приговор и налази да је неоснован, јер је то пословна зграда велике квадратуре, па стога не постоји ниједан законски основ на основу кога би се иста ослободила национализације”.
Три године касније Станоје умире, а 1965. године општина Неготин, као сада укњижени власник, продаје половину биоскопа друштвеном предузећу „Инекс”, те зграда кратко време бива коришћена као магацин, а потом напуштена и некоришћена пропада све до данас. Деведесетих година ово предузеће је приватизовано, па са њим и половина биоскопа.
Од 2013. године почиње процес реституције власништва и траје следећих једанаест година, када унуци Станоја Јовичића, након 65 година, коначно постају власници половине (и сувласници с власником који је приватизовао половину), а вредност преостале половине биће им исплаћена у државним обвезницима.
Правда је достигнута, биоскоп „Победа” остаје победа, а вредност враћене имовине неупоредива је с вредношћу одузете. Наследници од тог новца могу једино да свом претку подигну скроман споменик. Њему, а и једном времену тортуре, терора, иживљавања, лицемерја.
Мариела Цветић
Остало се своди на тврдње и порицања, попут приповести о страдалништву овдашњег “Титаника“- српског брода “Неготин“
СРПСКИ БРОД “НЕГОТИН“
Петог септембра 1900, близу града (Кладово-Р.Ј.) експлодирао је котао на српском броду “Неготин“, при чему је разнесен цео труп брода; капетан брода Возаровић, контролор, један машинист и десет крманоша, ложача и лађара утопили су се с бродом који је потонуо. Спасао се само крманош пребацивши се на један од четири кукурузом натоварена шлепа, који су се услед експлозије одвојили; од остала три, шлеп с именом “Милош“ био је пробијен и потонуо је пре него што је стигао помоћни пароброд који је телеграфски обавештена капетанијау Оршави одмах послала. Помоћ је могла да се укаже једино при извлачењу потонулог брода и шлепа.
-Феликс Каниц, Србија земља и становништво 2, СКЗ 1987, с.497-
Порицање
Управа српског паробродског друштва пориче вест, што су је донели будимпештански листови — а по овима и наши — да је какав пароброд „Неготин“ страдао са својим шлеповима. Оваког имена пароброда и нема Србија. Цела ствар је, дакле, измишљена. Но занимљиво је, да су о томе донеле вест и неке српске новине у Београду.
-“Застава“ 31.8.1900, с.4-
ТОЧАК ИСТОРИЈЕ И ДАЉЕ ЈЕ У НАШИМ РУКАМА.