- Опоненти Титовог режима налазили су да је кафана најпогодније место за изражавање негодовања због репресалија. Тако су, убрзо након суђења Г.Б, на бело окреченом зиду кафанског нужника у “Србији“ светло дана угледале парчетом цигле исписане речи “И ТО ЋЕ ПРОЋИ“.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
За време старе Југославије најлепши овдашњи угоститељски објекат чинио је кафанско- хотелски комплекс “Велика Србија“, у центру Кладова, улица Краља Александра. Изглед кафанског дела крајем тридесетих очуван је кроз сећање Боривоја Поповића: “Кафана која се онда звала Велика Србија имала је у то време највећу салу у Кладову… У њој су се одржавале велике свечаности и забаве, занатлијска, трговачка, ловачка, рибарска, па и светосавска. До девет сати увече осветљена је електричним сијалицама, после тога паљена је једна врло интересантна светиљка- велика лампа на гас, са специјалним цилиндричним фитиљем, а висила је насред сале, везана преко малог котура, учвршћеног уз таваницу челичном сајлом што се протезала од лампе на таваници, преко котура дуж таванице, спуштајући се зидом на дохват руке; све то зато јер је сваких два сата морала да се спушта са стропа до пода помоћу сајле, како би се напумпала, као гума бицикла, па се затим опет дизала горе. За то време програм или игранка би се заустављали, правио се слободан круг око лампе, да не би случајно пала на госта приликом спуштања. На зидовима су биле обичне петролејке, окачене о ексере, чиме се појачавала светлост главне лампе. У салу се улазило директно са уличног тротоара из “Краља Александра“, а излаз из кафане у њено двориште смештен је на супротној, западној страни. Ту је изнад врата, на рагастолу, стајало исписано масном бојом “И ТО ЋЕ ПРОЋИ“ /знаменита Аристотелова сентенца, овога пута далеко од штита Александра Македонског, где је по легенди била урезана/. Ко је ово написао, када и зашто, нисам могао никако и ни од кога дознати… Знам само да је власник кафане за време окупације имао проблема с Немцима јер су тражили објашњење шта то значи, но нису инсистирали да се натпис уклони, а последица никаквих није било“. Иначе и “Велика Србија“ и “Дубровник“ почев од 1931.г. снабдевене су и електричним осветљењем из централе Јакова Рубена Варона, али оно није имало потребну снагу да без додатних извора локалу даје довољну расвету, а функционисало је у периоду од раних вечерњих сати до 2 иза поноћи, како сведочи њен потоњи управник М. Милуновић. “Србија“ је, као уосталом и земља по којој је носила име, неретко мењала власнике, а Кладовљанима се најмаркантнијим међу њима чинио коњички мајор Владимир-Влајко Казимировић родом из Јабуковца, који се у Кладово доселио са супругом, дражесном Гркињом Сафо, познатој изузев по лепоти, по околности да је њен зет био др. Милан Стојадиновић, знаменити политичар, економиста и председник југословенске владе .
Главна сала “Велике Србије“ често је коришћена за културна дешавања пoпут светосавских прослава или гoстовања певачких друштава. Један такав догађај збио се у недељу 11. септембра 1932. године. “Крајинске новости“ од 18.9.1932.г. известиле су: “Бродом “Војвода Мишић“ допутовала је у Кладово В.Градиштанска певачка дружина. На паробродском пристаништу дочекало их је Кладовско певачко друштво са својом заставом и много грађанства. После подне у 4 часа чланови са њиховим гостима разгледали су кладовску тврђаву, затим по повратку у 5 часа приређена им је у хотелу В.Србија од стране кладовског певачког друштва закуска. За време закуске председник В.Градиштанског певачког друштва Г. адвокат Пешић одржао је пригодан говор, на коме је председник Кладовског певачког друштва Г. Јаков Лазаревић трг. топло захвалио и изразив задовољство како од стране певачког друштва тако и од стране грађанства. Увече у 9 часова приређен је концерт у хотелу В.Србија који је био обилно посећен. Весеље је трајало до 3 часа, тада су гости испраћени на пристаниште одакле су истим бродом у 4 часа ујутро отпутовали натраг за В.Градиште“.
Талас модернизације привреде, нова открића у свету што су поспешивала наде у брзи друштвени просперитет и у најудаљенијој тачки наше земље, били су посебан изазов за релативно мали број мештана упознатих са савременим научним достигнућима, да чак претпоставе просветитељски дух богатом религијском наслеђу, што је тридесетих година на Балкану доживљавано као реткост. Вероватно да је дуг период турског сизеренства, довођеног у везу са заосталошћу, неприхватљивим културним и моралним назорима, као противтежу имао управо страхопоштовање према европском модернизму, продор штампане речи у најудаљеније забити, пропагирање здравствене заштите спровођене од стране школованих лекара. “Велика Србија“ је зато септембра 1934. године, приликом банкета одржаног у част патријарха српског Варнаве/ у XXI веку углавном помињаног по чињеници да је деда једне од најцењенијих уметница у свету перформанса- Марине Абрамовић/, била поприште сукоба старог и новог, окончаног по већ устаљеном обичају уз интервенцију полицијских снага. Узвраћајући Варнавиној здравици, изреченој у присуству неколицине епископа и мноштва Кладовљана, Јован Јовановић нашао је за сходно истаћи, поред респекта према Христовој жртви “за коју му црква и народ дугују“, његову “способност да сугестијом лечи болеснике“. “Патријарх је одмах одговорио да Христос није лечио сугестијом како сам ја казао, већ молитвом, препоручивши присутнима да се чувају безбожника и јеретика, алудирајући директно на мене“, бележи Јовановић. Зна се да је срески начелник спречио кладовског поборника модернизма да реплицира. Завршни резултат дијалога гласи: члан удружене опозиције Ј.Јовановић “предат је суду по ондашњем закону о заштити државе, али формално за неко друго дело, а фактички потенцирано и доведено у везу са овим догађајем“ .
По узору на предратна дешавања кладовска “Србија“ 8.2.1945.г. одређена је за место одржавања конференције свих радника, занатлија, чиновника и намештеника ради оснивања синдикалне организације. Позив, уз назнаку да ће конференција кладовских синдикалиста почети у 10 сати изјутра садржао је и следеће: “Радници, чиновници и намештеници, организујте се у једну јаку и нераздвојну синдикалну организацију. Ово објавите свима заинтересованима на једном скупу где ћете објаснити важност синдикалног организовања и позовите их на учествовање. Смрт фашизму- слобода народу!“ . Према извештају секретара партијског поверенства КПЈ за срез Кључки тога дана “сала бившег хотела ‘Србија’ била је пуна, присутних је било око 300 људи; радници и намештеници су најпре манифестовали кроз варош Јединственим синдикатима ЈНОФ и Комунистичкој партији, а осудили својим громким повицима све разбијаче народног јединства… на завршетку прочитани су телеграми другу Титу и Главном одбору Јединстевних радничких и намештеничких синдиката а затим је маса наставила манифестовање кроз варош, да би најзад пред Омладинским домом развила широко Титово коло“
Ослобођење Кладова донело је искушења тзв. “народној власти“ у настојањима да учврсти темеље комунистичког режима. За такве прилике гостионице су претваране у народне суднице. Среско поверенство КПЈ за Срез Кладово известило је Окружни комитет да је 15. априла 1945.г, на збору одржаном у кафани “Србија“ дошло до “енергичног протеста и оштре осуде против ратних богаташа, саботера и шпекуланата… Из масе спонтано излазе говорници и из њихових излагања сазнају се нове појединости из којих се види прљави и зеленашки рад овог дерикоже… Божидар Арсић, телеграфски чиновник поште Кладово објавио је садржину телеграма, који је Г.Б. упутио немачком крајскоманданту у Зајечару за време окупације. У том телеграму он назива крајскоманданта својим кумом и жели му успех при полaску на нову дужност у Немачку, изражавајући своје уверење да ће ‘Велики Рајх’ победити“… По завршетку збора народ се разишао са најбољим расположењем, уверен да данас у новој демократској држави може слободно казати своју реч и осудити сваког онога који ради противу општих интереса наше земље“. “Кафанско суђење“ окончано је за Г.Б. вишегодишњом робијом, а морални обзири судија и сведока оптужбе најбоље су сагледиви уколико се текст који је телеграфски чиновник прочитао у кафани “Србија“ упореди са оригиналним телеграмом чији се примерак чува у Војноисторијском институту. Г.Б. у телеграму пише искључиво следеће: “Господину мајору Шулцу, Крајскоманданту, Зајечар- Најсрдачније захваљујем на позиву за растанак, али дубоко жалим да због удаљености и важности послова око вршидбе не могу доћи. Желим Вам срећан пут, а то исто Вам желе и становници Кладова, које сте нарочиро задужили Вашом пажњом. Јавите се из Новог Места, јер сам жељан да се везе нашег пријатељства не угасе. Не заборавите обећање да ћете ме посетити за време мира са породицом“
Кроз спровођење мера колективизације тј. “експропријације експропријатора“, у пролеће 1946.г. кафански амбијент наново је постао судска позорница. “Суђење је било у “Великој Србији“ јавно и пред народом. Сала је препуна грађана из околних села, интересовање велико. То се радило суботом, када је у Кладову пијачни дан“ (Милуновић, 2001, 23). Истеривањем правде председавао је Фрањо Мараш, учитељ а улогу тужиоца играо је Никола Мистерџеловић из Велике Врбице. Суђено је браћи Чуберовић. Ток претреса:
“Тужилац– Другови и другарице, данас ће бити суђење браћи Чуберовић, који су се обогатили за време рата. Видите браћу Чуберовић. То су крволоци овога краја. Они су нашем народу сисали крв, пљачкали немилосрдно, јер су користили несташицу робе и ратно стање…
Оптужени Богосав Чуберовић- Чули сте излагање друга Мистерђеловића. Ја вас питам какви смо ми крволоци нашег краја? Питам вас коме смо ми сисали крв? Ви нас знате од када постојимо. Друг Мистерђеловић назива нас ратним богаташима и да смо се обогатили за време рата. Сигуран сам да многи од вас знају колико смо имали робе пре рата. Наши су рафови били препуни да није било више места ни за једну шибицу. Многи од вас знају наше ратно и предратно стање и чудим се да овако друг Мистерђеловић може да говори. И надам се да ће присутни народ рећи истину, а да ће поштовани суд по тој истини и поступити… Већина зна како су нас Немци при повлачењу опљачкали…
Повици из сале- Тако је, говориш праву истину! На смрт- милион; и то је у најмањем значило тражење да буду кажњени новчано.
Тужилац- Чуберовићи су се обогатили ‘невидљиво’, куповали су злато од народа, који је из нужде продавао. Предлажем за сведоке брицу Александра Николића и учитељицу из Вајуге Каменку Благојевић.
Сведок Николић- Богосав је од мене откупио златну бурму
Сведокиња Благојевић- Михаилу сам продала пола ‘наполеона’ и цео ‘наполеон’
Присутна омладина- На смрт- милиони! Доле народне крвопије! Каишари и корупционаши! Доле Чуберовићи! Смрт браћи Чуберовић! Смрт четницима и издајницима!
Пресуда- У име народа осуђују се браћа Чуберовић да плате ратну добит од 780.000 динара!“ (Милуновић, 2001, 24).
Замах скарадним судским процесима давала је партиципација “народног тужиоца“, уведена у праксу одмах након рата а институционализована Законом о јавном тужилаштву 1947- “народни тужилац био је форма непосредног учешћа народних маса у државном послу вршења надзора над тачним испуњавањем закона, а истовремено и форма васпитног утицаја на народне масе у смислу буђења и развијања њихове иницијативе…за побољшање рада државног апарата“, стоји у брошури “Народни тужилац“ публикованој у Зајечару 1945.г. (Рајовић, 1965, 46). Не би ли предупредила црне слутње о позадини народнотужилачке мисије, власт је дала званично тумачење да “народни тужиоци нису били агенти или детективи, нити пак шпијуни који би потајно проналазили и пријављивали злочинце и прекршиоце закона- они су били трансмисија мисли и осећања народа о спровођењу закона уопште“
Ствар чијим поседовањем нико није условљавао боравак у озбиљној кафани, а гости, ни музичари, ни персонал без ње нису себи допуштали тако нешто, била је марамица. Тој легитимацији цивилизованог опхођења Херта Милер посветила је беседу приликом доделе Нобелове награде: “Кад сам била дете, имали смо код куће фиоку за марамице, која је увек била подељена у два реда, са три засебне хрпе: лево мушке марамице, за тату и деду; десно женске, за маму и баку; у средини дечје марамице, за мене. Та фиока је била слика породице у облику марамица. Мушке марамице биле су највеће, са тамним пругама дуж ивице, смеђим, сивим или бордо боје. Женске су биле мање, оивичене светлоплавим, црвеним или зеленим. Дечје марамице биле су најмање: бели квадрати без бордуре, с насликаним цвећем или животињама… Ниједна друга ствар у кући, ни ми сами, није нам била важнија од марамица“. На тлу Кладова оне су коришћене за чување у џеповима или недрима новчаница- папирних монета и металних новчића- сурогат новчаника, затим као повези преко главе са четири чвора на рубовима- приручна заштита од сунчевих зрака, или повези на челу или грлу у случају потребе да буду стављене облоге од ракије или сирћета. Иако обавезни део ђачког инвентара, деци је саветовано да их користе не за брисање носа већ прстију употребљених за одстрањивање из њега слузног садржаја, јер “тако чисте марамице трају дуже“. Њима су “одликовани“ носиоци ковчега на последњем испраћају покојника али и прекривано његово лице да не би било изложено пошасти мува. “Беле марамице обрубљене тамом ноћи“ могу се видети на мноштву фотографија кладовских кафанских сцена, старим између век и педесет година. Најупечатљивије делују истакнуте уз тамна одела Цигана- виртуоза, док им друштво праве црне лептир машне на извијеним вратовима, готовим да пригрле виолине. А када се тај тренутак деси, марамице би заузимале своја драгоцена места на телима политираног инструмента, да би уз њих прионули образи виолиниста. Такво правило употребе важи стотинама година, без обзира да ли је инструменталиста чувени кладовски музичар из породице Марцој, или у данашње време концертмајстор Минхенске филхармоније Сретен Крстић, који разбијајући устаљену представу о белој тканини као посреднику између мајстора и виолине, четврт површине резонантне кутије покрива марамицом тамне боје. И грађанство је обожавало овај “привезак културе“, њиме је махао последњи играч у колу скрећући пажљу на себе, прозивана је у популарним песмама- “Ногом стани, марамицом ма’ни“, “Марамица свиленица, лепршава мала“– таква је овековечена руком Младена Јотова на ликовној представи народног кола, што је красила северни зид кафане “Србија“.
Опоненти Титовог режима налазили су да је кафана најпогодније место за изражавање негодовања због репресалија. Тако су, убрзо након суђења Г.Б, на бело окреченом зиду кафанског нужника у “Србији“ светло дана угледале парчетом цигле исписане речи “И ТО ЋЕ ПРОЋИ“. Дуго времена органи реда бавили су се активностима на демаскирању починиоца, привођено је мноштво људи на информативне разговоре, било је и “добронамерног убеђивања“ да би се издејствовало признање, у чему је предњачио извесни Ђорђе Ђурић, али Кладовљани су зидом ћутања успели одбранити свог “дисидента“. И у Андрићевој приповести присутан је исти мотив, што је било повод Моми Капору да сачини забелешку “И то ће проћи“: “У Андрићевој новели ‘Зека’, на београдском купалишту ‘Шест топола’ покрај једне страћаре у којој се точи пиво, за време окупације њен газда је поставио таблу на којој је писало И ТО ЋЕ ПРОЋИ. Питао га један зашто је то написао, а он му казао: ‘Паметни знају, а ово је написано за будале, као што си ти. Будалама не објашњавам!“
Народни посланик у парламенту Југославије. Брат Радована Казимировића, син свештеника Николе Казимировића. Са супругом Сафо, свастиком Милана Стојадиновића, ћерком хотелијера Јаниса Газиса, тридесетих година 20.века живео у Кладову, власника кафане Србија.
“Ђована, Августа и Сафо, лепе ћерке богатог хотелијера Јаниса Газиса, вероватно нису могле ни да замисле да ће им изнемогли, исцепани и вашљиви Срби који су се почетком 1916. искрцали на Крф бити судбина.А тек Милан Стојадиновић, Миливоје Чолак Антић и Владимир Влајко Казимировић, прогнаници који су пешке прешли Албанију, људи без земље, сигурно нису ни слутили да ће усред безнађа Првог светског рата, у туђини, пронаши животне сапутнице. Нашли и оставити их да их чекају док они не ослободе Србију.Судбина је хтела да баш хотел „Бела Венеција“, где су се сместили регент Александар Карађорђевић и српска влада, буде поприште важних државничких одлука, али и фаталних љубави.
– Све три Јанисове ћерке свирале су клавир и очигледно је да је у хотелу њиховог оца било и славља, на којима су упознале своје будуће мужеве. Ујак Милан је свирао виолину и волео да пева, па га је и то приближило Августи – каже за Курир Љиљана Пекић, удовица славног Борислава Пекића, чији је ујак био Милан Стојадиновић, те 1916. чиновник у српском Министарству финансија, а потоњи председник владе Краљевине Југославије (1935-1939), за чијег мандата је и решено да се на Виду коначно изгради маузолеј херојима Албанске голготе.Стојадиновић се оженио најмлађом мезимицом Јаниса Газиса и његове супруге Аустријанке…
Сафо Газис после рата постала је госпођа Казимировић, пошто је изабрала живот с резервним коњичким мајором Владимиром Влајком.- Влајко и Сафо живели су складно, у браку без деце. Најпре су у Кладову држали кафану „Србија“, а потом су се преселили у Београд, где су живели до краја живота – испричала је за Курир Ана М. Зечевић, праунука Радована Казимировића, Влајковог брата.“Бела Венеција“ срушена је током немачког бомбардовања у Другом светском рату, а на Крфу данас су од породице Јаниса Газиса остале само гробнице“ -Курир-
Некадашња “велика Србија“ данас