Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно –
Кад си у срцу да ниси у свести…
На ком се мосту икад могу срести,
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак – је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе –
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету


ИЗВОР: https://www.in4s.net/jovan-ducic-covek-govori-bogu/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.