- Из овог коментара Х. Арент на закон Израела од 13. августа 1950. произилази да је јеврејским Сондеркомандама које су сарађивале са немачким нацистима опроштени злочини над Јеврејима због којих Јевреји прогоне нејевреје, укљ. Ајхмана. То је нека занимљива логика! Заправо, данас се користи, само са том разликом што је А. Ајхману ипак суђено за конкретне злочине, а С. Лавров је оптужен потпуно неосновано
АУТОР: Анатолиј Сергејевич Филатов, доктор филозофије, ванредни професор, редовни члан Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе
Можда би било боље више не писати о хистеричној, а често и злобној реакцији једног броја персона, укључујући премијера Израела Нафтали Бенета, министра спољних послова јеврејске државе Јаир Лапида, главног рабина Русије (? – ово је чудно: Русије! не Јевреја или Јевреја Русије, него Русије!) Берла Лазар и других, на прилично уздржане и чак донекле опрезне изјаве министра спољних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова. Поменута лица и други који су забринути за неприкосновеност јеврејства већ су добили прилично садржајан и разуман одговор – како званично од Министарства иностраних послова Руске Федерације, тако и у медијима (укључујући и на сајту Руске народне линије). Чини се да је вредно стати тачку на овај случај.
Ипак, сетио сам се Хане Арент, односно њене књиге, написане у стилу документарног есеја „Баналност зла. Ајхмана у Јерусалиму“ и закључио да је ово гледиштеа од велике важности. Генерално, можемо рећи да ме је Х. Арент инспирисала на ову белешку. Осим тога, испоставља се да овај случај није нимало тако случајан, већ у извесном смислу – природан и са далекосежним последицама. А закључци Х. Арент то потврђују.
Напомињем да је Х. Арент била присутна на суђењу Адолфу Ајхману који је од 1939. до 1945. г. био шеф одељења IVD4, затим IVB4, тј. Главне управе империјалне безбедности Немачке, директно одговоран за тзв. „Коначно решење јеврејског питања“. Агенти израелске обавештајне службе „Мосад“ су 1960. киднаповали Ајхмана у Аргентини и одвели га у Израел, где је погубљен на основу судске пресуде из 1962. године. Књига, коју спомињемо, је, дакле, написана на основу докумената који су разматрани на том суду. Дакле, оцене Х. Арент су засноване на документарним изворима и нису резултат било каквог емотивног промишљања.
Ево неколико цитата из књиге Хане Арент „Баналност зла. Ајхмана у Јерусалиму“ (Москва, Издавачка кућа „Европа“, 2008.).
„Јуденрати“ („Јеврејски савет“ (нем. Judenrat, мн. Judenraete, Judenräte) – током Другог светског рата, управни орган јеврејске самоуправе, који је на иницијативу немачких окупационих власти, насилно успостављен у сваком гету, како би обезбедио извршење нацистичких наређења у вези са Јеврејима) добијао је од Ајхмана или његових подређених информације о томе колико је Јевреја требало да попуни следећи воз, и састављао спискове за депортацију“ (стр. 174).
„Сарадња је била ‘камен темељац’ свих његових активности, као и у бечком периоду. Без помоћи самих Јевреја у административном и полицијском послу – а, као што сам већ поменуо, коначно чишћење Берлина од Јевреја извршила је управо јеврејска полиција – у овој ствари би завладао потпуни хаос који би одвратио пажњу сами Немаца од својих важних задатака“ (С. 176).
„За Јевреје, улога јеврејских вођа у уништавању сопственог народа је несумњиво постала најмрачнија страница у ионако мрачној историји. … И у Амстердаму, и у Варшави, и у Берлину, и у Будимпешти, на јеврејске функционере се могло ослонити у свему – у састављању спискова људи и њихове имовине, у прикупљању средстава од депортованих за покривање трошкова њиховог депортовања и уништавања, у састављању списка празних станова, у обезбеђивању снага полицији да хвата Јевреје у замке и потом их ставља у возове и – као крајњи чин – у преношењу свих средстава и имовине саме општинске управе на коначну конфискацију“ (стр. 177-178).
„Позната је чињеница да су реални рад на истребљењу обављали јеврејски одреди, што су јасно и детаљно потврдили сведоци оптужбе – приче о томе како су припадници ових одреда радили у гасним коморама и крематоријумима, како су вадили златне зубе из лешева и секли им косу, како су копали гробове па их поново раскопавали да униште трагове масакра, како су јеврејски техничари градили гасне коморе у Терезину – тамо, у Терезину, јеврејска ‘аутономија’ је била толико потпуна да су џелати (звршиоци вешања) такође били Јевреји“ (стр. 184-185) .
Сада, упоређујући речи С. Лаврова са тим чињеницама јеврејског саучесништва са немачким нацистима, видимо да је министар спољних послова Руске Федерације био крајње мек у оцени деловања јеврејских нациста. Иначе, с тим у вези, донекле је обесхрабрујући тон изјаве руског Министарства спољних послова, дате 3. маја и објављеној на њеном Телеграм каналу, која је по стилу излагања оправдана, што показује забринутост за Јевреја у Украјини и најдубље поштовање према сећању на жртве Холокауста. Толико дубоко да се стиче утисак да руско Министарство спољних послова жели да буде светије од свих израелских рабина и отаца ционизма заједно.
Кад би са таквим жаром руско Министарство спољних послова бринуло о руском народу (не по етничкој, већ по цивилизацијској основи), коме је потребна заштита руске државе. На пример, Јермек Тајчибеков, затворен од казахстанских партнера актуелног политичког режима Руске Федерације, и даље остаје ван видокруга како Министарства спољних послова, тако и целог државног врха Руске Федерације. Испоставља се да горко искуство сарадње са било којим режимима у Украјини – од Кучме и Јануковича до Јушченка и Порошенка – нимало не учи политичке власти Руске Федерације. Можда је ово горко само за Русију, али никако за ову власт.
Иначе, прогон Е. Тајчибекова од стране казахстанских власти почео је након што је 2014. објавио награду од 224.200 америчких долара за помоћ у хапшењу украјинског олигарха Игора Коломојског (да, укључујући и израелског држављанина!), који се представио као Јеврејин Бандере, за којим је Истражни комитет Руске Федерације расписао међународну потерницу због сумње да је „организовао убиство”, „користио забрањена средства и методе ратовања”, „киднаповао лице” и „ометао легитимне активности лица новинара“, крив за погибију хиљада руских људи у Донбасу. Дакле, ревносни на речима, тзв. Систем за спровођење закона Руске Федерације и даље, од јуна 2014. године, „ревносно“ трага за Коломојским, а Е. Тајчибеков је у затвору.
Јасно је да је немогуће све Јевреје намазати истом фарбом. Значајан део Јевреја види и разуме нацистичку суштину актуелног украјинског политичког режима.Такође, већина Јевреја се херојски борила током Великог отаџбинског рата са нацистичком Немачком (један од првих који је грудима затворио амбразуру, извршивши херојски подвиг годину дана раније него што су Александар Матросов, Абрам Левин и Александар Печерски организовали највише успешан устанак у нацистичком логору смрти Собибор). Стотине хиљада Јевреја су искрени и истински патриоти Русије и дали су и дају свој допринос изградњи и развоју Руског света. А памтимо их, можда и боље од свакојаких нафталина и лапидона са лазаркама.
Међу Јеврејима је било и интернационалиста. Можда их није било мање од нациста. Истина, било је интернационалиста помало изопачене природе. На пример, Лазар Каганович, сарадник Јосифа Стаљина, „чувен“ по политици украјинизације у другој половини двадесетих година прошлог века, која је фактички обезбедила изградњу Украјине као антируског и Русомрзачког пројекта, такође је себе сматрао интернационалистом. Међутим, сваки интернационализам у СССР-у увек се претварао у русофобију.
Командант партизанског одреда који је деловао на Криму током Великог отаџбинског рата, Николај Иванович Дементјев, присећао се: „Наш одред је стално организовао нападе, били смо веома активни, нападали смо контролне пунктове, колоне, дизали у ваздух возове, за шта су команданти одреда и формације Федоренко, Вахтин, Кузњецов, Македонски, Грузинов и ја били предложени за звање Хероја Совјетског Савеза, али од тога ништа није било. Да су документи доспели до Калињина, све би било у реду, али су тако стигли и до Кагановича, који је то рекао овако: „Требало је васпитавати Татаре, а не борити се против њих!“. Поцепао је предлог и бацио га у смеће! И ево, видите, Лазар Мојсејевич се показао као прави интернационалиста, коме је стало до издајника и сарадника, а не до совјетских партизана.
Враћајући се на књигу Х. Арент, закључићу још једним цитатом: „Очигледно, члан 10 (ослобађање од кривичне одговорности ако су дела почињена „да би се спасао од претње непосредне смрти”) и члан 11 (ублажавање околности које указују да је оптужени учинио „све што је било у његовој моћи да ублажи тежину последица злочина“ или „да спречи последице које су теже од оних које су уследиле“) Закона о кажњавању и гоњењу нацистичких злочинаца и њихових сарадника из 1950. узимани су у обзир за јеврејске „сараднике“. Јеврејске сондеркоманде (специјалне екипе) су коришћене свуда, али су чиниле злочине „како би се спасли од претње тренутне смрти“, а јеврејски савети и старешине су сарађивали како би „спречили последице теже од оних које су уследиле“ (стр. 147 ).
Из овог коментара Х. Арент на закон Израела од 13. августа 1950. произилази да је јеврејским Сондеркомандама које су сарађивале са немачким нацистима опроштени злочини над Јеврејима због којих Јевреји прогоне нејевреје, укљ. Ајхмана. То је нека занимљива логика! Заправо, данас се користи, само са том разликом што је А. Ајхману ипак суђено за конкретне злочине, а С. Лавров је оптужен потпуно неосновано. Притом, они не упућују да се види јеврејско-бандеровшчину у Украјини, израелске плаћенике (можда новцем Коломојског и Абрамовича?), који сада стижу у Украјину да се нађу украјинским нацисимае, као што су се некад „нашли“ Немцима, те да спрече Русију да изведе операцију денацификације Украјине.
Анатолий Сергеевич Филатов, кандидат философских наук, доцент, действительный член Международной Славянской Академии наук, образования, искусств и культуры
ИЗВОР: https://ruskline.ru/news_rl/2022/05/06/evreiskie_nacisty