• Јеванђељска грешност – то је „пасторала“ у поређењу са насртљивом, заглушујућом и бестидном „музиком“ греха нашег времена. Не само појединачно, него и колективно, људи нашег доба устају на побуну против Духа Божијег. Бело се тако наметљиво и упорно у свету назива црним, а црно – белим… „Горе, падните на нас, и брда, покријте нас“!

 

АУТОР: Архиепископ ЈОВАН Шаховској

 

Ево, разјарена нарушавањем заповеди Божијих, гомила прилази Спаситељу. Она вуче жену „ухваћену у прељуби“ и спремна је да је због тога убије камењем… Како та гомила слуша мудри и кротки одговор Спаситеља на своје питање и како снажно, како живо проговора у то време савест човечија у сваком из те гомиле… Зар је нешто слично могуће данас? Без гласа, обличени унутрашњим судом савести, ти се грешници разилазе… Зар се то могло десити у наше време?

Тешко је, као прво, и замислити да би се људи нашег времена, тако искрено и тако религиозно могли узбунити због прељубе; тај грех је данас улепшан, увијен свакојаким шареним папирним тракама литературе, позоришта, филма. Та је област разрађена у бесконачно много варијација, она има своју посебну патетику, свој нарочити хероизам. Зар је данас могуће испољавање таквог религиозног односа према греху, какав је био код те јеврејске, и паганске, јерусалимске гомиле? Тешко је и замислити да би људи, у било каквој савременој друштвеној заједници, могли да испоље такву ватрену ревност за испуњење Божијег закона, и да би се тако божанствено дубоко застидели послије обличавања тихог и кротког гласа духовног Учитеља… Погледајте, како ти људи почињу, један за другим, да одлазе „обличени савешћу“ својом! Мало би који савремени друштвени тужилац могао да покаже такву моралну осетљивост.

А грешни јеванђељски блудни син… Како он поражава нашу свест истанчаношћу и дубином свог покајања. Задивљујућа је његова душа, по смирењу његових осећања: „Оче, ја сам недостојан да се назовем твојим сином, прими ме као једног од својих најамника“.

Устају пред нама и велики јеванђеоски преступници, који слагаше Духу Светом, Ананија и Сапфира… Они изненада, одједном умиру од свог греха – зато што су утајили део имања које су сами, добровољно, одали Богу. У поређењу са духовним лицемерима наших дана, зар не испадају они као – младенци?… Колико хришћана и пастира у наше време обећавају да ће одати Господу Богу сав свој живот, а у стварности одају само ништавни његов део, утајујући остало за своје егоистичке циљеве?

А митари из времена Господа Исуса Христа, ти скупљачи пореза, непоштени чиновници првог века, којих се тако гнушао палестински народ, нису ли они деца у поређењу са многим чиновницима наших дана, у свим земљама и народима света?

Чак и класични разбојник, Варава, којег човечанство непрестано спомиње, зато што је он ослобођен умјесто Христа, и који је, без сумње, убио некога из заседе на путу, – како да његов злочин упоредимо са систематским и свесно-немилосрдним умртвљавањем, „ради државних интереса“, у нашим данима, милиона невиних жртава, са њиховим женама и децом?

Погледајте на Закхеја митара – како се он ватрено устремљује ка дрвету, да би се попео на њега и – угледао Спаситеља! Како он жели да угледа Спаситеља! Како се он радује што ће видети Спаситеља… Јеванђеље нас не учи само праведницима својим; оно нас ка покајању и Богу води и ликовима својих грешника, њиховом човечношћу, њиховом истанчаном осећајношћу за добро.

Ево, они носе драгоцену алабастер-посуду са миром и разбијају је да би помазали тело Исусово; ево, они горко плачу послије свог одрицања; ево, заустављају се на путу, као Савле, запањени небеским виђењем… Сви они мењају свој живот, или, осуђујући себе, на крсту својем, моле Господа „да их помене„.

Где је наше миро, где су наше горке сузе, где је префињеност наше савести која нас обличава?… Ништа од свега тога се не види. Ми се предајемо својим плановима, пројектима, осећањима, чулима, страстима, и заборављамо кротку истину Христову. Ми смо далеко отишли, далеко, не само од Јеванђеља, него и од јеванђељских грешника!

Господ је у Своје Слово уложио величанствену силу. Древни грешници нас задивљују својом човечношћу и смиреношћу, које светле кроз њихов грех. Ликовима ових грешника, лишених црта наше бесконачне самодовољности и самољубља, Господ је хтео да нас уразуми и утеши – јер, ми такође можемо постати исто тако човечни грешници, ако је већ за нас немогућа велика љубав према Господу.

Господ је, можда, хтео да код нас изазове – не сузе, него потоке суза, послије упоређивања наших осећања са преживљавањима тих јеванђеоских грешника. Ми јасно видимо шта су то – јеванђељски грешници, а шта смо ми, са свом нашом цивилизованошћу.

Древни фарисеј који сам себе хвали је, наравно, обично дијете, у поређењу са отвореном саморекламом многих друштвених, политичких, па чак и црквених делатника нашег света.

Јеванђељска грешност – то је „“ у поређењу са насртљивом, заглушујућом и бестидном музиком греха нашег времена. Не само појединачно, него и колективно, људи нашег доба устају на побуну против Духа Божијег. Бело се тако наметљиво и упорно у свету назива црним, а црно – белим… „Горе, падните на нас, и брда, покријте нас“!

Ко у нашим данима има силу да шапуће смирену молитву митара? Сви ми себе сматрамо смиреним митарима, а ближње своје – фарисејима.

Ми се не раскајавамо, као Петар, и не одајемо ништим „пола имања“ као Закхеј, од само једног погледа Исусовог… Када би ми барем могли да заборавимо само јелеј, као неразумне јеванђељске дјеве! Или, када бисмо, барем, само закопали таленат у тужну земљу, ништа грешно не приумножавајући са њим… Када бисмо се, одвраћајући поглед од Саме Истине, само својим породичним делима занимали, или простодушно само своје волове испробавали… Али ми учествујемо у злочинима који улазе у свет, под изговором посебне бриге о људима и народима.

Чак и највећи грешник Јеванђеља – Јуда, усред очајања свог, сазнао је свој грех; и, чак и ако се није раскајао истински, пред Богом, ипак је бацио своје злочиначке паре, тих 30 сребреника, цену свог издајства, и, растрзан савешћу својом, рекао: „Издах ја крв невину“. А зар се данас, на невиним страдањима многих, не гради тобожње благостање људи и народа?

Ко се загледа у грешност која нам је откривена у Јеванђељу, и ко њу упореди са животом савременог човечанства, неће моћи а да не примети, како већ стоји „при дверјах“ Суд последњи над светом.

Сијајући нам праведношћу својих праведника, Јеванђеље нас учи и примерима својих грешника. Да бисмо ми, ни у чему не видећи своје правде, сву наду положили на Правду Христову. И, милошћу Господа, ушли у њу.

Из књиге: Апокалипса ситног греха

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *