Разговарала: Дајана Лазаревић

За нашег саговорника, пријатељи и познаници (наши сународници) имају само најљубазније речи. Описују га као тихог и мирног човека, али врло искреног и проницљивог, који увек говори оно, што му лежи на срцу. Он није рођен у Србији, али нашу земљу веома воли и увек јој се враћа, а српски језик говори изузетно добро. Српски језик и култура су предмет његовог дугогодишњег занимања.

Микита Супрунчук је кандидат филолошких наука из Минска (Белорусија). Тренутно је професор на Катедри за руски језик са странце на Белоруском државном лингвистичком универзитету. Завршио је студије на Филолошком факултету у Минску (2002) стекавши звање филолога и професора белоруског и српског језика и књижевности. Кандидатску (PhD) титулу је стекао 2005. године на тему из српске граматике. Један је од оснивача Минског лингвистичког друштва. Као лектор белоруског и руског језика радио је на Филолошком факултету у Београду и важио је за једног од омиљених професора.

Имамо част да Вам представимо интервју са др Микитом Супрунчуком, са којим смо провели један дан у Београду, непосредно пред Конгрес слависта, на којем је учествовао.

+Професоре, ми смо Вас представили на свој начин. Желите ли нешто да додате?

Част ми је да будем представљен српској јавности. Хтео бих да додам неколико речи о својој матичној катедри.

Дипломирао сам на Филолошком факултету Белоруског државног универзитета, на катедри за словенске језике и теоријску лингвистику. Оснивач ове катедре 1966. био је истакнути научник професор Адам Супрун. Његова веома интересантна предавања имао сам срећу да пратим 1997. и 1998. Ментор моје дисертације, коју сте споменули, био је Супрунов ученик, садашњи професор на Филолошком факултету Борис Норман, такође истакнути научник. На овој катедри од 2005. године држим српски језик, лингвистику и неке друге предмете.

+Када је почело Ваше интересовање за српски језик? Ко су Вам били професори или ментори, који су Вас приволели учењу српског језика?

Када сам био у средњој школи, заинтересовао сам се за историју Југославије, пратио сам вести из Србије, Македоније, Босне, Хрватске. Тада, деведесетих година, дешавању су била, нажалост, углавном тужна. Извештавало се о санкцијама, сукобима, ратовима, демонстрацијама. Али то су били знакови промена, обнове, нових времена. Осим тога дивио сам се ја, дивили су се моји рођаци и пријатељи јунаштву српских војника. Тадашњи чинови су подсећали на славна времена из далеке прошлости, из 19. и 20. века. Дакле, интересовање је почело од тренутних вести, па сам почео читати нешто о историји Јужних Словена. У средњој школи добро су ми ишли и математика и језици, тако да сам се неко време двоумио који смер да изаберем. На крају сам се ипак определио за филолошки факултет. А морам да кажем да су у то време, деведесетих година, биле још увек свеже успомене о Југославији као моћној, имућној, богатој земљи. Велики углед су поседовали обућа, намештај и одећа из Југославије.

И тако је 1997. године први пут отворена група за српски језик и књижевност. Било нас је једанаесторо студената, два момка и девет девојака. Професорка српског језика нам је била Људмила Леонова, одличан познавалац српске културе, врстан преводилац, веома срдачна, деликатна, љубазна особа. А књижевност нам је држао професор Иван Чарота, књижевни критичар, преводилац и састављач антологија.

+Када сте први пут били у Србији? Како сте путовали, какве утиске понели са собом?

Развој српског језика, књижевности, културе много помаже успешна вишегодишња активност Међународног славистичког центра на Филолошком факултету у Београду. Овај центар већ око пола века организује семинар за проучаваоце србистике из целог света. Тај семинар обухвата наставу и екскурзије кроз музеје, манастире, знаменитости Србије. Веома је користан. И тако сам и ја у августу 1999. као најбољи студент србистике у Минску добио стипендију да учествујем на таквом семинару.

Што се тиче путовања, сада постоји директан лет Минск – Београд, саобраћа се два или три пута недељно, и то веома олакшава контакте наших земаља. Али ова лепа веза се одржава од 2014, а пре тога морало се путовати са преседањем возом или авионом.

Ја сам ишао дужим путем: возом до Софије, па од Софије до Београда.

У Београду су још били уочливи страшни ожиљци натовског бомбардовања. Био сам згранут због разарања, рушевина, трагова ратних догађаја. С друге стране, дивио сам се храбрости и јачини духа српског народа, који се борио против моћног непријатеља, издржао је и сачувао ведрину и оптимизам. И, наравно, веома ми се свидела српска природа, салаши, равнице и планине, манастири и тврђаве. И укусна српска јела у кафанама, месарама и пекарама.

+Одбранили сте докторску дисертацију на тему из српске лингвистике: „Супстантивна промена у српском језику: Синтеза облика речи“, коју сте касније и објавили (издање Белоруског државног универзитета, 2012). Да ли сте сами бирали тему и на какав одзив сте наишли у научном свету?

Тему сам одабрао сам. Хтео сам да систематизујем, да прикажем на један фин и јасан начин особине српских именица, правила грађења њихових облика. У том раду много су ми значили савети ментора Бориса Нормана. Имао сам срећу да упознам и консултујем познате српске научнике, професоре Предрага Пипера и Душка Витаса. Њихове сугестије биле су ми од непроцењиве вредности.

У праву сте, на основу дисертације касније сам припремио монографију. Књига је била похваљена у Белорусији и Русији, и, што је за мене веома важно, у Србији. У Србији су чак објављене две рецензије у научним часописима

+Колико сте година живели у Србији? Какви су Ваши утисци о нашем народу (врлине, мане…)? Какав је био однос Срба према Вама?

Овде сам живео преко три године. Покушавао сам да упознам више људи, да видим више крајева Ваше лепе државе. Свуда сам наилазио на љубазан пријем, свуда су домаћини исказивали гостољубивост и срдачност. Мислим да су Срби један веома позитиван  и храбар народ, такође и широкогруди.

Као ману неких људи, не свих, али неких, навео бих повремену неуредност, аљкавост. Ето, например, на Тргу републике се налази споменик Браниславу Нушићу. Представљен је као господин у капуту, са шеширом и штапом. Али од штапа сачувала се само дршка. Дакле, у центру престонице је споменик, који треба поправити.

С друге стране мислим да то можда сведочи да људи живе опуштено, да нису увек под притиском, не брину и не јуре. А ослобађање од стреса је велико благо. Посебно кад ти је земља у транзицији, кад нема сигурности у наредним годинама.  Стекао сам, такође, утисак да су Срби добри мајстори-грађевинари, раде вредно, квалитетно и доста брзо.

+Током боравка у Србији, били сте на позицији страног лектора за белоруски и руски језик на Филолошком факултету у Београду. Како је било радити са српским студентима? Колико су се интересовали за Ваше предмете?

Интересовање за руски језик је било велико, увек смо имали неколико група за руски као главни језик, за руски као други и за руски као трећи језик, па смо морали  да ограничавамо пријављивање. За белоруски језик интересовање је било знатно мање, ипак смо успевали да упишемо једну студијску групу за белоруски језик као додатни језик, а од 2017. почела се предавати и белоруска књижевност, коју је држала Светлана Гољак.

Морам да кажем да су српски студенти у принципу слични белоруским и руским. Има и талентованих и лењих. Можда је главна особина мојих ученика у Србији било следеће: могао сам да запазим, да они веома поштују образовање као систем, своје професоре и знање као такво.

+Можете ли да упоредите положај младих стручњака (студената) у Белорусији са њиховим колегама и вршњацима у Србији?

Положај студената у Србији и Белорусији је сличан: имају бесплатно школовање и школовање за новац. Прошле године у Белорусији је скоро пола студената студирало за новац, а прву годину је уписало 58 хиљада, и то само 27 хиљада на буџету. Ове, 2018, године прву годину је уписало 50 хиљада, од којих 26 хиљада на буџет. Колико знам, на српским факултетим сваке године постоји могућност да се пређе на буџет, ако добро студираш, односно бесплатно студирају они који имају већи просек. Мислим да је такав приступ бољи, него у Белорусији. У Белорусији, ако си положио пријемне испите и ушао на буџет, онда чак и ако имаш ниске, али позитивне оцене (од 4 до 10) на следећим годинама остаћеш на буџету. А самофинансирајући студент плаће студије сваке године чак и када има бољи просек.

И у Белорусији и у Србији сада су врло популарне ИТ-професије, страни језици, царина, маркетинг, право. А иначе мислим да је свуда омладина активна, покретна, жели и може да проба ново. Омладина је покретач напретка.

+Преводили сте приче истакнутих белоруских писаца на српски језик и објављивали у српским књижевним часописима. Покренули сте и преводилачки пројекат са својим студентима из Београда, који су, такође, преводили кратке приче. Упоредите српску и белоруску савремену књижевну сцену. Колико је тешко објавити преводе са белоруског (руског) на српски и обрнуто?

На белоруској и српској књижевној сцени раде, како представници млађих, тако и старијих генерација. Напредује и књижевност за децу. Шта се тиче објављивања превода, у принципу, у повременој штампи преводи имају своје место. Издати књигу је теже, ипак наши писци нису толико познати у другим срединама, да би могли рачунати на комерцијални успех, осим можда религијске (верске) литературе, коју подржава црква и која се више купује.

+Реците нам нешто више о свом преводилачком подухвату збирке песама „Змај у зеленим чарапама“. Како је дошло до тога, да преведете збирку и да ли ћемо је ускоро имати објављену на белоруском језику?

Вероучитељ Милош Јефтић ради у Техничкој школе „Миленко Веркић Неша“ у Пећинцима у Војводини. Преко 10 година води литерарну секцију. Деца из те секције су освојила многа признања на различитим књижевним конкурсима и такмичењима. И тај активан и надарен човек заложио се да збирка песама буде преведана на друге језике. Пошто није имао пара, тражио је волонтере. Одлучио сам да се мало одужим српској култури, да подржим талентоване младе људе, и тако сам пристао да припремим превод збирке не белоруски језик.

+Предајете српски језик на Филолошком факултету у Минску. Има ли интересовања за српски језик, књижевност и културу код белоруских студената?

Од 1997. године уписујемо групе за српску филологију као главну, и то сваку трећу годину. Обично има интересовања, група броји око 12 студената. Млади људи са задовољством проучавају историју и фолклор, стару и савремену књижевност, граматику и стилистику српског језика.

+Учествовали сте на овогодишњем Конгресу слависта у Београду. Какав научни рад представљате?

Представио сам реферат из историје белоруске славистике ХХ века. Белоруска славистика стасала је на почетку ХІХ века у радовима Павела Шпилевског, Михајла Бобровскога, Адама Чарноцкога, Адама Киркора, Евдокима Романова и др. Систематски научни рад у славистици почео је академик Ефим Карскиј на почетку ХХ века. До тридесетих година ХХ века напредују белоруске хуманистичке науке, а онда долази таласи политичких репресија, велики број професора, књижевника и истраживача страда. Онда сам говорио о препороду белоруске славистике у другој половини  ХХ века и научном доприносу професора Адама Супруна (1928–1999), који је од 1966. радио на Белоруском државном универзитету. Био је утемељивач катедре за теоријску лингвистику и славистику. Представља редак спој научника, наставника и организатора. Едуковао је преко 50 кандидата наука (PhD) и преко 10 доктора наука (редовних професора). Објавио је преко 600 научних радова о словенским језицима, етимологији, психолингвистици, семиотици, математичкој лингвистици. Водио је тимове сарадника из неколико земаља, који су припремили асоцијативне речнике белоруског, украјинског, летонског и киргиског језика, фреквенцијски речник белоруског језика, две свеске етимолошког речника белоруског језика и др. Био је један од ретких стручњака за полапски језик (језик Словена који су становали у Немачкој у Средњем веку). Захваљујући његовом неуморном залагању, отворена је група за словенске језике на Белоруском државном универзитету 1993. године. На овој групи студирају се српска, бугарска, пољска, чешка, словачка и украјинска филологија.

+Када дођете у Србију, шта волите да посетите? Где излазите са пријатељима? Имате ли омиљени град? Шта волите од српске кухиње?

У Србији највише ми се свиђа природа: паркови, шуме, планине, језера и реке. Становао сам само у Београду, а обилазио Ниш, Крагујевац, Ариље, Чачак, Ужице, Смедерево, Тополу, Златибор, Чајетину, Тршић. У сваком граду нађем нешто занимљиво, необично. А највише ми се свидео Нови Сад. Има све што је потребно за живот, а није толико густо насељен, нема толику гужву као што је у Београду. Изграђен је по мери човека. Када долазим у Нови Сад, трудим се да свратим и у Сремске Карловце. Овај градић поседује сасвим посебну чар. Одише дух старине. Средњовековни град кућица, уличица и цркава специфичне архитектуре.

Када сам био тамо, свратио сам у ресторан «Дунав» који се налази поред пруге на обали реке. Тамо се одлично кувају јела од рибе: смуђ, шаран, пастрмка, скуша. Од српске кухиње волим, такође, кајмак, телећу чорбу, пуњене паприке и пребранац.

+Ви сте успешни у своме послу. Можете ли да дате неки савет младим филолозима, о томе како се долази до успеха?

Појам «успех» је, донекле, релативан. За некога успех је новац, за другог – каријера, породица, књиге или ученици. Трећи жели све ово, и то што пре.

Осим тога, филологија је широка област знања. Филолози раде као наставници и професори, као научници-истраживачи, као лектори или редактори, преводиоци или новинари, медијски радници, библиотекари, у службама за штампу (јавност) итд. Могу само то да кажем, са тачке гледишта факултетског професора, а раније сам радио и као уредник у једној издавачкој кући.

Рад на факултету захтева разноврсне активности. Треба држати часове, и то из различитих предмета. Треба помагати студентима да припремају семинарске, дипломске и магистарске радове. И сам професор треба да пише чланке, уџбенике, скрипте. Треба учествовати на конференијама и семинарима.

Филологија предвиђа рад с књигама. И раније било их је много, а сада нас је преплавило море информација. И ту треба разликовати важне и неважне или лажне податке. Препоручио бих да читате класична дела, истакнуте научнике у филолошким гранама. И да не јурите за модерним, тзв. актуелним темама – можда ће се испоставити да су празне. Мислим да је добра навика правити белешке док читаш озбиљне књиге. Мало је то заморно али касније користи.

Значи, за све ове активности филолога тражи се доста времена, елана, надахнућа. Потребно је знати како планирати свој дан, месец и годину. И, наравно, треба бирати посао који волите. Ако волите посао, биће успеха, и рад вас неће замарати.

+Шта бисте нам препоручили за читање из белоруске књижевности? Како бисте позвали наше читаоце да посете Белорусију?

Белоруска књижевности је доста стара и богата, има и поезију, и прозу, и драме, и беседништво. Почиње у 12. веку. Ипак, можда за прво упознавање пре бих препоручио дела из 20. и 21. века. Например, дивне песме Јанка Купале и Максима Богдановича (збирка «Венац» овог другог је преведена 2017. на српски језик). Одређену представу о белоруској поезији можете стећи ако прочитате «Антологију белоруске поезије» у преводу Миодрага Сибиновића, коју је саставио Иван Чарота, а објавила «Српска књижевна задруга» 2012. године. Најтоплије препоручујем дужу приповетку «Дивљи лов краља Стаха» Уладзимира Караткевича (2007), као и друга његова прозна и песничка дела. Био је изузетно талентован аутор. Не бих да ограничавам интересовања српских читаоца, само да наведем неколико имена истакнутих књижевника. Мислим да ваља прочитати Васиља Бикова, Андреја Макајонка, Уладзимира Жилку, Јанка Бриља, Анатолија Сиса и др.

Захваљујемо се нашем саговорнику на издвојеном времену и у име Редакције желимо му још много успеха у даљем животу и каријери.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.