Фото: © Тошо Борковић / Новости
УДРУЖЕЊЕ СРПСКА АЗБУКА ПРОТИВ СРПСКОГ СУДА
У ОДБРАНИ ЋИРИЛИЦЕ
СРБСКО НАЦИОНАЛНО УДРУЖЕЊЕ
СРБСКА АЗБУКА
11070 БЕОГРАД
Марка Челебоновића 19
3.8.2022.
ПРИВРЕДНИ СУД У БЕОГРАДУ
Председнику суда ПРЕДМЕТ: 11.Пк.бр.10719/21
Ово удружење добило је позив за усмени јавни претрес од ПРИВРЕДНОГ СУДА У БЕОГРАДУ(у даљем тексту Суд) по предмету 11.Пк.бр.10719/21 од 5.07.22. на основу оптужног предлога ПРВОГ ОСНОВНОГ ЈАВНОГ ТУЖИЛАШТВА (у даљем тексту Тужилаштво) КП број 7057/21 ДВЂ/ОТ
СРПСКА АЗБУКА као оптужена доставила је свој одговор Тужилаштву на његов оптужни предлог којим је захтевала да га оно повуче јер није могла постојати опасност да СРПСКА АЗБУКА начини штету држави тиме што после 2016. није достављала АПР-у изјаве о неактивности,а што је доказала Потврдом СРПСКЕ БАНКЕ ад од 02.08.2022.
СРПСКА АЗБУКА доставља Суду исту Потврду СРПСКЕ БАНКЕ, као и одговор упућен на оптужни предлог Тужилаштва,те тражи да суд на основу те потврде одбије оптужни предлог Тужилаштва и одустане од јавног претреса заказаног за 10.10.2022.
Као што се види из одговора Тужилаштву СРПСКА АЗБУКА је и основана првенствено зато да би бранила ћирилицу од државе, па и од судова. Тако је и Привредни суд у Београду у судским поступцима користио хрватску латиницу све док се томе није успротивило удружење ЋИРИЛИЦА Београд, док је његов председник био Немања Видић, потписник овог дописа. Суд је брзо прихватио захтев да све што он пише српским језиком мора да буде на ћирилици, али се успротивио ставу тог удружења да исто мора да важи и за поднеске адвоката, па ту неуставност Суд спроводи непрекидно до данашњег дана. Ево како вршилац дужности председника Суда из 2012. Златан Димитрић то оправдава својим дописом VIII Su br.44/2012-91 od 15.03.2012.:
„Ова обавеза (коришћења ћирилице уз српски језик) не постоји за странке, јер члан 6. став 2.ЗПП предвиђа да странке и други учесници у поступку имају право
да се служе својим језиком и писмом у складу са одредбама овог закона. Члан 6.ЗПП, који је начелног карактера, конкретизован је чл.96. до 99.ЗПП-а, искључиво
у погледу употребе језика, али не и писма у парничном поступку,тако да одредбе ЗПП-а,не регулишу конкретније употребу писма у својим другим одредбама.“
Дакле,учи нас председник Суда да странка у поступку има право да поднеске доставља на хрватској латиници уз српски језик, и да приморава другу страну у поступку да мора читати текстове на туђем писму. Међутим, изгледеа да Суд не зна за кристално јасан уставни пропис о језику и писму из члана 10.који гласи:
„ У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Или можда председник Суда сматра да је закон изнад Устава, па Устав не треба ни помињати.
Међутим, председник суда не разуме сам смисао наведеног уставног прописа, а то је нераздвојивост српског језика и ћириличког писма, јер само тако могу сачувати једно друго.Хтело се да то више не буду две одвојене категорије, него да српски језик буде армиран само српском ћирилицом,јер се она само тако може вратити српском народу.Али не да се врати само за који постотак више од њеног садашњег једноцифреног постотка, него да буде као што је писао легендарни и генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић у „Политици“ од 21.јула 1990.:у тексту под насловом „Против посебног закона“:„И у оно срећно време кад је у Србији,као свакој нормалној држави ,владало њено национално писмо-ћирилица…“
Дакле, ћирилица треба да влада, али јој Суд то не дозвољава.
Видимо по тумачењу председника Суда да је поменути академик тачно предвидео да ће се законом обесмислити уставна норма о језику и писму,па је зато његов текст и гласио „Против посебног закона“.
У ставу другом члана 10, Устава стоји:
„Употреба других језика и писама уређује се законом,на основу Устава.“
Видимо да ставом првим предметног члана није прописано да се употреба ћирилице регулише законом, а из другог става видимо да се само употреба језика и писама националних мањина уређује законом.
Из наведеног произилази да су Закон о парничном поступку уређивали правни лаици,или, што је још горе,да су они зналци који су намерно склепали закон тако да га судије могу тумачити у корист хрватске латинице.
Српско законодавство је отишло још даље у издаји ћирилице, па се ни у једном закону она не спомиње уз српски језик. То је у директној супротности са Уставом, којим у службеној употреби није прописан само српски језик,него српски језик и ћирилица.Таква неуставнот је и у Законом о трговини, чијим члан 34. је овако прописана декларација:
„Сви подаци из става 1. овог члана морају да буду наведени на јасан,лако уочљив и читљив начин,на српском језику,на ћириличком или латиничком писму.“
Зато у српским продавницама уопште нема српске ћирилице, а народ више и не примећује да је пао под утицај хрватске културе.
Кад би се састали сви српски правници,па и судије, да већају о томе на ком правном основу се заснива право на коришћење и латинице у трговини уз српски језик, прошли би као пачићи Јове Јовановића Змаја. Тј. узалуд би тражили.
Свакоме ко зна да логички мисли је јасно да процесом хрватизације Срба латиницом диригује актуелни председник Србије,како би показао Западу да је Србија на његовом латинском путу, јер никада није ни споменуо уставни пропис о језику и писму,иако се над њиме заклео да ће га спроводити,него само понавља
оно што је чуо од лингвиста, и што на срамоту српског народа пише у српском правопису- да је и латиница српско писмо.
Ваљда је из наведеног очигледно да у Србији не постоји политичка воља да се ћирилица врати српском народу.
Погледајмо сада како изгледа кад у некој другој држави постоји политичка воља да једно национално писмо влада у језику њеног народа.
У Хрватској су у службеној употреби хрватски језик и латинично писмо.A у тамношњем Закону о парничном поступку,члан 6., пише:
„Parnični postupak se vodi na hrvatskom jeziku uz uporabu latiničkog pisma ako za uporabu u pojedinim sudovima nije zakonom uveden koji drugi jezik ili koje drugo pismo.“
И председник суда Златан Димитрић је навео сличну обавезу суда да води поступак.
“Одредбом чл.6.ЗПП у ставу 1.предвиђена је обавеза суда да парнични поступак води на српском језику и ћириличком писму,што значи да је суд, који према закону руководи парничним поступком,дужан да предузима процесне радње,као што је израда записника,или израда судских одлука и других писмена,на ћириличком писму.Ова обавеза не постоји за странке, јер члан 6.,став 2 ЗПП предвиђа да странке и други учесници у поступку имају право да се служе својим језиком и писмом…“
Дакле,у хрватском закону је употреба језика и писма прописана само једним чланом,а у српском закону неколицином чланова.
Хрватским судијама не пада на памет да парнични поступак деле на оно што пише суд и на оно што пишу странке,као што то чине српске судије,како би се одбранила апсолутна доминација хрватске латинице.Не могу ни судије против општег тренда (академик Стипанић).А око тог општег тренда лако су се споразумели председник државе,који је ових дана на хрватској латиници честитао дан рудара у Србији,и српска елита.Они су о државном трошку спровели кампању НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК,уместо по Уставу НЕГУЈМО СРПСКИ И ЋИРИЛИЧКО ПИСМО.Многобројне су фотографије академика Душана Ковачевића из те кампање,на којима он учи народ да није Еуропа него Европа,и није еуро него евро.Много је то важније од ћирилице.
Већ је неуставно то што уз српски језик иде хрватска латиница,али је главни проблем у томе што друга страна у спору, која се држи Устава, мора да чита поднеске писане на српском језику и хрватској латиници.
Ако би се у будућности потегло питање одговорности за издају ћирилице,а СРПСКА АЗБУКА била у пороти, она би за олакшавајуће околности судијама навела следеће:
Прво, они су одрасли уз лажну равноправност ћирилице и латинице.
Друго, они су одрасли у држави у којој нема ни једног примера да је неко од угледних интелектуалаца јавно затражио да се после распада братства и јединств са Хрватима српком народу врати његова ћирилица.Само се тражило да се у двојству са хрватском латиницом побољша њен положај за који проценат,па да ње буде чак и до 10%,али никако ни близу 50%.
Треће, у Правопису српскога језика Матице српске пише да је и латиница српско писмо.
Четврто,председник Србије никада није јавно рекао како гласи уставни пропис о језику и писму, и да ће држава поступити по Уставу, него је само понављао оно што је научио од лингвиста, па чак и од најродољубивије интелигенције-да је „наша и латиница“.
Четврто, у култној књизи веома угледног проф. др Мила Ломпара, „Дух сампорицања“,тешкој 1,4 кг, ћирилици су посвећене укупно две реченице, уз нагласак да Срби имају два писма,и уз констатацију да је ћирилица доминантно српско писмо.И најшколованијим људима је тешко разумљиво како може бити доминантно нешто са око 5%. Имало би неког смисла да је написао да би ћирилица требала бити доминантна,али то би у њеном двојству са хрватском латиницом имало исто толико смисла као да је написао да би Србија требала бити доминантна у Европи.
Па зашто би судије требале да боље разумеју питање писма у Срба од професора филолошког факултета?Не пропада ћирилица зато што њу не подноси проф.др Ранко Бугарски,“јер се с латиницом приближавамо цивилизацијском кругу“, нити што је мрзе сви они из „Пешчаника“, из „круга двојке“, сви парадери сексуалних аномалија, све што је из невладиних организација итд.Она пропада зато што су председника подржали у латинизацији најелитнији Срби,без да је икада неко од њих устао против оне правописне срамоте у српском правопису, у којем је противно српском Уставу написано да Срби имају и своју латиницу.
Удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад је добило битку за данашњу уставну позицију ћирилице захваљујући чињеници што је 2006.г. председник Владе био проф.др Војислав Коштиница,министар културе Драган Којадиновић и његов заменик почивши лингвиста мр Бранислав Брборић.
Али ми нисмо могли да добијемо рат за ћирилицу поред елитних српских интелектуалаца из самог родољубивог језгра, као што је проф.др Мило Ломпар, јер се њима верује, а они су за два српска писма,што значи да су у коначном за хрватску латиницу и достојну смрт ћирилице.
Пето, у Републици Српској је још гора позиција ћирилице у правосуђу.Већ неких 15 година тамо се не може добити ћириличка пресуда ако се она унапред изричито не затражи. Исто је и са папирима за регистрацију предузећа.Ако у том поступку неко затражи ћирилицу биће кажњен подужим чекањем.
Тамо је таква памет српских политичара да су на речима врло енергични када се противе сарајевској унитаризацији, а на делу су српску националну ћирилицу већ заменили ватиканско-југословенско-хрватско-босанско-цетињском латиницом.
Све се то догађа у време кад су се над Републиком Српском надвили црни облаци Запада,па је српском народу потребан сваки национални симбол као хлеб и ваздух. Али нема српске памети, него се чека да Шмит одреди шта су српски национи симболи.
Милорад Додик је био почео говорити да он није никакав Босанац,него Србин из Републике Српске који пише ћирилицу.И збиља то чини на интернету,али је све то узалуд кад његов координатор на челу Србије користи хрватску латиницу..
У таквој ситуацији оде у Бања Луку омиљени и прогањани историчар проф.др Милош Ковић и пред студентима Факултета политичких наука рекне да се не требамо одрећи латинице, уопште не помињући ћирилицу!
И Тужилаштво и Суд немају паметнијег посла него да кажњавају последње Дон Кихоте из СРПСКЕ АЗБУКЕ у борби за одбрану српског писма од Срба.
Или можда Суд и даље сумња да је СРПСКА АЗБУКА са оних десетак хиљада динара на рачну могла да оштети државу.
Овај текст ћемо послати Министарству правде и Одбору за законодавство Скупштине Србије.Можда се тамо ипак може наћи неко ко има стида.
У Београду се већ на неколико места појавио транспарент
ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ ПРАВОПИСОМ И ЗАКОНОМ
То значи да ћирилица још није мртва, и да није све готово.
Тражимо од Суда да нам одговори да ли ће он нешто предузети како би адвокати били обавезни да своје поднеске у српском језику пишу ћириличким писмом, сагласно Уставу Србије.
Заменик председника:
Немања Видић, дипл.инж.