Јанковић Стојан: вођа котарских ускока и симбол борбе за српску Далмацију

„Запеваћу са Главице, о јунаку из равнице, из Котара наших Равни`, ој Стојане увек славни…“ Овим речима почиње једна од многобројних народних песама посвећених највећем далматинском јунаку, Стојану Јанковићу, чије име минули векови још нису избрисали.

У српској народној песми чешће изговаран као Јанковић Стојан, био је један од вођа котарских ускока у 18. веку, поглавар и управник морлака, сердар Котара, каваљер св. Марка, коњички капетан, заповедник тврђаве Островице.

Порекло

Јанковић Стојан био је син Јанка Митровића (1613-1659), харамбаше, главног поглавара морлачке народне војске у Кандијском рату, чији отац Митар је био родом из Жегара. Митровићи су се, сведоче историјски документи, доселили заједно са другим Жегаранима 1647. у Будим код Поседарја, тада на млетачкој територији.

Прославио се у борби против Турака

Прославио се Стојан Јанковић као вођа далматинских Срба у борби против Османског царства. Борио се у више ратова против Турака, међу којима су најпознатији кандијски (1645-1669) и морејски рат (1683-1699).

У фебруару 1666. године је заробљен код Обровца на реци Зрмањи, где је у борби погинуло много Турака, између осталих и алајбегови (тадашњи заповедници коњице) Атлагић, Ченгић и Бараковић.

Након заробљавања Јанковић је одведен у Цариград, али је успео да се ослободи након 14 месеци. Истакао се у борбама тзв. „Светог савеза“ против Турака. Познато је да је у борбама више пута победио турске снаге, када је убијено и више турских војних заповедника, међу којима су неке и лично посекао.

Витез Светог Марка и носилац титуле каваљера

Међу њима су Али-бег Дуракбеговић, Реџеп-ага Филиповић, ага Велагић, ага Пајалитовић и Ибрахим-ага Ковачевић. За војне заслуге и показану храброст 1670. године Млетачка република одликовала је Стојана Јанковића златном колајном Светог Марка, вредном 100 дуката и доламом, именован је за каваљера, односно витеза Светог Марка и добио је поседе у новоосвојеним областима у Исламу Грчком са „400 гоњала земље“.

Истакао се и у борбама у Херцеговини, а 1686. године ослободио је град Сињ, Лику и Крбаву. 1687. године погинуо је током напада на Дувно. Опеван је у народној епској песми „Јанко од Котара и Мујин Алил“, „Женидба Стојана Јанковића“, „Ропство Јанковић Стојана“, као и у другим народним песмама.

Покренуо је велики устанак против Турака у Далмацији

Стојан Јанковић имао је два брата и једну сестру. Млађи брат Илија Јанковић борио се против Турака, а млетачка власт није успела да га уклопи у свој војно-управни систем. Одметао се у време мира и нападао је турску територију.

У јесен 1683. покренуо је велик устанак против Турака у Далмацији након турског пораза код Беча. Предводећи своје чете учествује у походима на Лику и Босну. Отровали су га Млечани 1693. године.

Други, најмлађи брат Стојана Јанковића, Завиша Јанковић (1649-1702), сердар, каваљер Светог Марка, сердар Котара, капетан Обровца, челник морлака, водио је ратне походе у Лику и Босну и доводио досељенике у Далмацију. Посебно се истакао у освајању Книна и Сиња, где је и рањен.

Био је у дослуху са српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Имао је велико имање, млинове, куће и дућане, а пред крај живота купио је пола острва Олиба. Његова кћерка Јелена удала се за грчког потпуковника Теодорина Деде, који је понео име Митровића и њихове титуле пошто није остало више мушког потомства од браће Јанковић-Митровић.

Линија Јанковић – Деде наставила је са мушким потомством до Илије Деде Јанковића (1818-1874), чија кћерка Олга се удала за Владимира Десницу, па су Деснице наследиле породицу Деде Јанковић. Син Владимира и Олге Деснице је Урош Десница, одликован витештвом (каваљерством), сенатор, члан Српске странке у Далмацији.

Предање о Јанковићу Стојану

Предање о Јанковић Стојану живље је у Босни и Херцеговини него у Хрватској. Мноштво је народних предања о јунаку из Равних Котара, како оних усмених тако и писаних.

Остало је записано да је Стојан Јанковић био неписмен, али то није сметало да године 1681. буде од млетачких власти именован сердаром свих Морлака (односно ускока), са тада великом месечном платом од 25 дуката.

Након пораза Турака под аустријским Бечом у јесен 1683. години у Равним Котарима и Книнској Крајини долази до метежа народа и устаничког гибања које предводи Стојанов брат Илија Митровић, о коме је остало предање да је био врло немиран и неукротив.

На кратко су му се били придружили и Бајо Николић–Пивљанин и Бајов брат Митар.Да би се Илија смирио и избегао рат са Турцима, млетачке власти октобра конфинирају Стојана у Венецију, што говори да је изгледа и сам Стојан подстицао ратничке ускочке страсти.

Његово склањање из Равних Котара делује смирујуће на вође устанка па Млечани већ у децембру враћају Стојана кући. До тада је добар део северне Далмације под контролом ускока. А када је Венеција, ушавши у савез са Аустријом, објавила рат Турској у пролеће 1684. године Стојан се поново налази на бојишту. У лето исте године рањен је у руку при сукобу ускока са турским пљачкашким одредом код Книна.

Том приликом погинуло је око 120 Турака.Августа је заједно са сердаром Смиљаном Смиљанићем – сестрићем покојног Илије Смиљанића – и 5000 ускока похарао Гламоч и дворове алајбега Филиповића; а у повратку код Грахова разбио војску босанског Мазул-паше.

Кула Јанковић Стојана

У селу Ислам Грчки у Равним Котарима с леве стране цесте за суседно село Ислам Латински налазе се црква Светог Ђурђа и јединствен комплекс које становништво овог краја зове Кулом Јанковић Стојана или Дворима Јанковића.