Al Jazeera: Арапи не желе турско војно присуство у региону
- Турска новинска агенција Anadolu је током свог рада на Блиском истоку више пута била оптуживана за ширење идеја неоосманизма, пише колумниста Al Jazeere.
- Многи становници арапских земаља противе се војном присуству Анкаре у њиховом региону, што изазива искрено чуђење код појединих новинара.
АУТОР: Кемал Озтјурк
Знам да је већина мојих читалаца арапског порекла, и желео бих са њима да отворено и пријатељски разговарам о теми која ме већ дуго занима.
Израел улаже све напоре да спречи учешће Турске у такозваним „међународним стабилизационим снагама“ које је планирано распоредити у Гази. Са друге стране, Турска настоји да убеди САД да је присуство турских војника у тим снагама неопходно, нарочито имајући у виду да је то било предвиђено „Трамповим споразумом“. Питање још увек није решено.
У овом тексту желим да се осврнем на тему са којом сам се годинама сусретао у арапском региону. Када поставим питање, одмах ћете схватити његову осетљивост: ко још не жели Турке у региону?
Неочекивана питања у арапским земљама
Најбоље ћу ово објаснити кроз лична искуства.
Године 2012. ми, као званична турска новинска агенција Anadolu, започели смо емитовање на арапском језику. У то време био сам директор агенције. Планирао сам низ посета арапским земљама како бих представио наш рад на арапском и привукао нове претплатнике. То је било почетком 2013. године.
Пут је водио од Марока до Либана. У свакој земљи желео сам да се састанем са представницима локалних медија, представим наше услуге и позовем их да сарађују са нама.
Као што је било планирано, почели смо из Марока, где смо одржали наш први догађај. На крају свог говора, упитао сам публику да ли има питања. Јавио се један млади новинар и рекао:
„Зашто почињете емитовање на арапском баш сада, у јеку ‘Арапског пролећа’? Да ли покушавате да оживите неоосманизам? Ви сте званична агенција – како можемо бити сигурни да преносите истину?“
Питање ме је мало затекло, али сам одговорио мирно. Објаснио сам да не тежимо неоосманизму и да, као и друге међународне агенције попут Reutersa, AFP-а или Associated Pressa, морамо да се ширимо у региону како бисмо били утицајнији. Зато покрећемо емитовање на арапском.
Додао сам да већ извештавамо и на енглеском, француском, руском, босанском и курдском језику, као и да свака држава има своју званичну агенцију, а ми само желимо да достигнемо тај ниво.
Касније, током интервјуа на једној приватној мароканској телевизији, добио сам исто питање — и поново одговорио исто.
Затим смо отпутовали у Тунис, где смо организовали сличан догађај. Изненађујуће, туниски новинари поставили су ми исто питање. Био сам све више изненађен. Један од наших туниских уредника ми је рекао:
„Ови новинари су школовани у Француској, у оквиру мреже AFP, и раде по њеним принципима. Ми их зовемо ‘следбеници школе AFP’.“
Заиста, Anadolu је у то време активно ширио своје пословање у Африци и на Блиском истоку. Наш главни конкурент у региону био је AFP. Могуће је да су људи који су постављали таква питања били повезани са том агенцијом.
Међутим, исто питање сам добијао и у Алжиру, Египту и Либану.
Када бих сазнао да су моји саговорници под утицајем AFP-а, рекао бих им:
„AFP емитује на арапском језику још од 1969. године. Да ли сте се икада запитали покушава ли Француска тиме поново да нас колонизује? Зашто званична француска агенција извештава на арапском? Може ли она да објави вест која се противи интересима француске државе?“
Никада нисам добио одговоре, јер нико није смео да постави таква питања AFP-у.
Зашто се приговори упућују Турској, а не Западу?
Није ме изненадило што су оваква питања долазила из AFP-а или Reutersa — они су конкуренти и не желе наш успех. Оно што ме је погодило јесте чињеница да арапски новинари који постављају таква питања не виде ништа сумњиво у раду француских или америчких агенција у својим земљама, док у турском присуству виде претњу.
У то време термин „неоосманизам“ био је веома распрострањен.
Али зашто Француска, која је некада окупирала Мароко, Алжир и Тунис, или Италија у Либији, Велика Британија у Египту, и САД у Либану, не изазивају исте сумње?
Да ли је ико икада поставио питање BBC-ју, AFP-у, Reuters-у или Associated Press-у, који емитују на арапском већ више од педесет година?
Одсуство таквих питања ме је и зачудило и растужило. Турска има четиристогодишње историјске везе са већином земаља региона. Али да ли се може рећи да је она колонијална сила? Или, пак, братска земља која са Арапима дели исту веру?
Нећу улазити дубље у ову осетљиву тему, али знам једно — они који се противе турском присуству у региону под снажним су утицајем западне пропаганде. Такви људи се противе приближавању арапских земаља Турској, али не исказују исту резервисаност када је реч о Западу.
Братски народи и опозиционе елите
Агенција Anadolu је отворила канцеларије у 22 арапске земље. Већина наших запослених била је локална. Захвалан сам нашим посвећеним арапским колегама који су радили са потпуном преданошћу, као да је агенција њихова сопствена.
Веровали смо да је Anadolu заједничка институција свих муслимана и да нам је дужност да се надмећемо са западним агенцијама.
У свакој земљи где смо отворили канцеларију, дочекани смо са топлином и братством. Али у државама са ауторитарним режимима или где су елите школоване на Западу, наилазили смо на препреке и сумње.
Морамо почети изнова
Арапски регион данас је постао бојно поље. Шест братских земаља било је нападнуто од стране Израела, а делови територије три од њих су окупирани. Та агресија се, изгледа, неће ускоро окончати.
Зар се не слажете да нам у оваквим околностима највише треба међусобна подршка? Зар не бисмо требали да се ујединимо и зауставимо Израел, кога подржава Америка? У супротном, ми ћемо бити следећи.
Ипак, има оних који се противе присуству турске војске у Сирији, Гази или Либији — нажалост, међу њима има и наше муслиманске браће.
Али ти исти људи не протестују против присуства Италије у Либији, Русије у Сирији или Сједињених Држава у Гази.
Свака земља, наравно, има своје интересе. Али запитајмо се: ко највише губи због присуства Турске у Гази или Сирији? И коме би било највише у интересу да се Турска одатле повуче? Израел стално изражава забринутост — и то је одговор.
Историју не можемо променити. Да, сви смо доживели болне тренутке. Али данас смо сведоци геополитичког земљотреса који мења мапу света. Израел је претворио нашу земљу у пакао, палећи све пред собом.
Ако желимо да ова трансформација буде у корист муслимана, морамо почети изнова.
Наши народи воле једни друге. Време је да се наше земље, елите, медији, привредници и интелектуалци боље разумеју. Хајде да направимо корак ка међусобном поштовању, поверењу и подршци.
Истина је једна: потребни смо једни другима. Без јединства – нећемо преживети.
ИЗВОР: Ал Џазира