ИЗРАЕЛ МОРА ДА ПОЧНЕ ДА НАОРУЖАВА КУРДЕ

• Турска је изгубила право на постојање у садашњем облику, а Курди заслужују слободу и независност од турске империјалне власти.
  
• С осећајем некажњивости који подстичу пријатељство председника Доналда Трампа са председником Реџепом Тајипом Ердоганом и пословни аранжмани америчког амбасадора Тома Барака, Ердоганов режим је своју антиизраелску токсичност подигао на нови ниво.

АУТОР: Мајкл Рубин, Middle East Forum

Тургут Озал, премијер, а касније и председник Турске између 1983. и 1993. године, успоставио је блиске војне и дипломатске везе између Израела и Турске. Између две земље увек је постојала солидарност. Турска је 1949. године била прва земља са муслиманском већином која је признала Израел. Турци су традиционално поштовали Јевреје зато што су, од свих мањина које су живеле под Османским царством, Јевреји били готово једини који се нису побунили против турске власти.

Тургут Озал је веровао да се, као и у случају Израела, будућност Турске налази у Европи, а не на ширем Блиском истоку или у исламском свету.

Озал је сматрао да се Израел и Турска суочавају са заједничким претњама, како од тероризма, тако и од арапских држава које су их одбацивале. Израел је видео као природног партнера јер је веровао да се, као и у случају Израела, будућност Турске налази у Европи, а не на ширем Блиском истоку или у исламском свету. Израел је — гледано из данашње перспективе, срамно — помогао Турској да лоцира оснивача Курдистанске радничке партије (КРП) Абдулаха Оџалана, омогућивши турској јединици специјалних снага да га ухапси и изручи у Кенији.

Везе Турске са Израелом преживеле су Озала, чији је председнички мандат нагло прекинут смртоносним срчаним ударом. Ипак, постојали су знаци упозорења на антисемитизам и све снажнију исламистичку оријентацију анатолијских Турака када је 1997. године Ердоганов ментор, Неџметин Ербакан, покушао да преусмери турске спољнополитичке односе са Европе и Израела ка Ирану, Сирији и Либији.

На крају су Ербаканова кршења турског устава довела до његовог уклањања, а иако су водеће турске странке покушале да врате турску спољну политику на претходно стање, то је резултирало успоном Ердогана. Из данашње перспективе, реторика турског лидера којом је умиривао западне партнере Турске била је неискрена, а лидерима америчко-јеврејских организација приступао је као корисним идиотима чија ће наивност помоћи да се америчко-јеврејска заједница држи под контролом док не буде прекасно да се преокрене нова исламистичка оријентација Турске.

Раскол је настао 2006. године, када су Сједињене Државе, Европа и умерене арапске државе покушале да приморају Хамас да приступи Споразумима из Осла у замену за признање његове победе на палестинским изборима. Ердоган је немачкој канцеларки Ангели Меркел обећао да ће поштовати консензус, да би само две недеље касније довео лидере Хамаса у Анкару. Током наредних деценија, Истанбул је постао подједнако важна база за Хамас као и Техеран.

Ердоган је раније постојање Израела назвао „злочином против човечности”.

Унутар Турске није била реч само о дипломатском заокрету. Исламисти су неговали антисемитизам и антиционизам. Иако Ердоган данас покојног Фетулаха Гулена представља као отпадника и затвара све који су похађали његове школе или следили његова источњачка суфијска учења, пре 2013. године Ердоган и Гулен били су блиски пријатељи и сарадници. Гулен је учествовао у Ердогановим заверама, док је један његов помоћник на Твитеру подржао завереничку књигу „Израелски лоби”. Уз турске субвенције, „Мајн кампф” је постао бестселер. Турска телевизија и њен медијски монопол објављивали су све бизарније антисемитске завере као чињенице.

Ердоган и његови помоћници оптуживали су Јевреје или Израелце за све — од протеста у парку Гези до народне побуне против власти Муслиманске браће у Египту. Турска штампа је извештавала да су Јевреји користили телекинезу како би подрили Ердогана и његове савезнике, а Ердоган и његова супруга подржавали су филмове који приказују Јевреје како краду органе Ирачанима ради трговине на црном тржишту. Када се Ердоган суочио са протестима због планова да својим пријатељима омогући градњу на зеленим површинама, тврдио је да су маслине пројеврејске и да зато морају бити уништене.

Дана 2. јула 2026. године, турски министар спољних послова Хакан Фидан, који је као шеф турске обавештајне службе некада координисао везе Турске са Ал Каидом и Исламском државом, доспео је на насловне стране када је Израел назвао „теретом за човечанство”. Ердоган је потом оптужио Израел да је похлепан и да представља претњу за читав регион. У суштини, Ердоган сада преузима арапску националистичку заверу „од Нила до Еуфрата” и проширује је од Бурсе до Багдада.

Ипак, ништа од овога није ново. Ердоган је раније постојање Израела назвао „злочином против човечности”. Бивши турски министар саобраћаја упоредио је Израел са сомалијским пиратима. Крвна клевета, завере и антисемитизам постали су стандард у исламистичким медијима. Само две ствари су се промениле. Прва је била спремност многих дипломата, званичника и новинара да то игноришу, а друга је била њихово разорно деловање. Како Ердоган стари и како му се здравље нарушава, он схвата да му време за остварење исламистичког сна — да Израелу и Јеврејима учини оно што су његови претходници учинили Јерменима и Грцима — истиче. Чињеница да Трамп и Барак игноришу његов антисемитизам пружа му прилику да делује.

Данас је Турска спонзор тероризма, држава која тежи нуклеарном оружју и земља прожета мржњом према Јеврејима и Израелу до те мере да ће непријатељство Турске према Јеврејима и Израелу вероватно надживети Ердогана. Другим речима, баш као што се Израел налазио у вишегодишњем сукобу са Ираном и његовим посредницима, данас се Јерусалим налази у вишегодишњем сукобу са Анкаром и њеним посредницима.

Политичари можда желе да се врате на претходни status quo, а тинк-тенкови који желе да задрже сопствени приступ или донације од предузећа блиских Ердогану могу умањивати штетну природу Турске, али Израел не може себи дозволити такве заблуде.

Иако Курди заслужују подршку већ и само из моралних и историјских разлога, Израел би требало отворено и активно да подржи курдски аутономизам у Турској.

Уместо тога, Израел би требало да прилагоди своју стратегију према Турској тактикама које Турска користи против Израела. Иако Курди заслужују подршку већ и само из моралних и историјских разлога, Израел би требало отворено и активно да подржи курдски аутономизам у Турској. Курди заслужују државу, а не сатрапију која одговара Ердогану, као што је постао Ирачки Курдистан, будући да су Масрур и Арин Барзани продали курдске националне тежње за Bugatti и Patek Philippe. Иако се КРП званично распустио, Ердоганово цинично одбијање да мировни процес помери даље од тога значи могући повратак сукобима. Израел се пречесто односио према Курдима као што је то чинио Хенри Кисинџер: као према оруђу којим треба неискрено управљати и које потом треба одбацити. То мора да се заврши.

Израел би требало да обезбеди КРП оружје и новац и требало би да призна Дијарбакир као престоницу будуће курдске државе. Иако ће Турска покушати да представи КРП као терористичку организацију, Израел би требало да услови своју помоћ тиме да КРП делује као побуњенички покрет који, за разлику од Хамаса, одбија да гађа цивиле. Чињеница да су израелски званичници већ признали решење са две државе и да чекају само палестинско признање да ће једна од тих држава бити јеврејска, даје Јерусалиму моралну предност.

У једном тренутку, како активна побуна буде подривала туристичку индустрију у Истанбулу, Халикарнасу — напомена: аутор га назива Бодрумом — и Анталији, Турци би могли да преговарају о решењу. Израел и Запад не би требало да захтевају ништа мање од онога на шта је Израел пристао Споразумима из Осла: Курдску управу и мапу пута ка државности. Једноставно речено, Турска је изгубила право на постојање у садашњем облику, а Курди заслужују слободу и независност од турске империјалне власти.

О АУТОРУ

Мајкл Рубин је виши сарадник Америчког института за предузетништво, где је специјализован за земље Блиског истока, посебно за Иран и Турску. Његова професионална каријера укључује каријеру у Пентагону, са теренским искуством у Ирану, Јемену и Ираку, као и ангажмане са талибанима пре 11. септембра. Господин Рубин је такође допринео војном образовању, подучавајући јединице америчке морнарице и маринаца о регионалним сукобима и тероризму. Његов научни и писани рад укључује књиге „Плес са ђаволом“ и „Вечни Иран“. Мајкл Рубин има докторат, мастер из историје и диплому основних студија из биологије са Универзитета Јејл.

ИЗВОР: https://geopolitico.gr/2026/07/to-israil-prepei-na-archisei-na-exoplizei-to-pkk/