Време, 10. марта 1923. године
- Европа је данас живи леш кога свако може гурнути у гроб, само треба да има мало снаге за то.
- Каква срећа што бољшевичка Русија нема снагу одговарајући њеној топлој жељи да цео свет учини срећним.
- Иначе би, као некада Османлијама, падале државе, као куће од карата.
Учећи историју и понаособ дизање и напредовање Турске империје, још као ђаци, сви смо били пренеражени и згранути држањем хришћанских држава. Нисмо могли разумети да западни свет није могао, у тренутцима највеће опасности по хришћанску културу човечанства, да се нађе на окупу и да заједничким и озбиљним напорима одбије страшног и свирепог освајача. Пред огромном и незаустављивом турском бујицом падале су државе једна за другом, а Европа, свесна турске опасности, подељена у разне таборе, повукла се у најужи круг својих интереса и остала хладан посматрач трагедија народа које су се уз пратњу очајних преклињања одигравале.
Један од византијских царева дошао је у Европу да тражи помоћ. Дошавши у Млетке са својом свитом, у град Св. Марка успео је да издејствује само путни трошак до Париза. А вративши се из Париза без икаквог резултата и немогавши да врати позајмицу Млечићима, ови га једноставно ухапсе са целом његовом свитом.
Хапшење и пут тог тадашњег византијског императора били су слика тадашње Европе којој су главну карактерну црту давали трговачким и гусарским духом запојени Млетци.
Историјска факта које изнесосмо овде много нас подсећају на данашњу Европу. После једног крвавог и дугог рата , победници доносе мир и свечано се обавезују да ће потписани мир поштовати и бранити. Али још при склапању мира оцртава се помало размимоилажења међу савезницима поглавито због поделе плена. Најмање заинтересована Америка са својим председником Вилсоном покушала је да кроз његова уста да свету нешто ново , човечније и поштеније. Цео свет је устао против тога, јер је тај систем обећавао најмање добити од плена. Најзад и сама Америка се поплаши од свог великог идеализма и Вилсону изрази неповерење.
У колико се напредовало у времену у толико је јаз бивао већи између главних савезничких држава. Побеђени су то видели и осећали . И цео систем почињао је да се руши прво на истоку где су размимоилажења и апетити савезника били највећи. Турска окупљена у Ангори под видом неорганизованих чета , организовала се полако, благодарећи помоћи једног од савезника. Њена снага је бујала из дана у дан и најзад дошла у положај да са успехом прими борбу са Грцима који, занесени лакоћом досадашњих успеха мишљаху да пођу стопама Александра Великог.
Тај крвави и свирепи рат се завршава у Лозани, где сви савезници и бивши непријатељи састају, чинећи уз то врло дирљива подворења Турској. Јер Европа поштује само снагу и успех! Тешким и заморним преговорима долази се најзад до неког закључка и то на тај начин да представник гордог Албиона, лорд Керзон упућује упућује предлог мира Турцима у виду ултиматума. Рок пролази и Турци не потписују. Цела Европа зауставља дах и забринуто се пита: шта ће бити? Само су Турци равнодушни , они знају шта ће бити, они знај уда ће Енглеска попустити. И Енглеска попушта, попушта, докле ће да попушта, не зна се још.
И Турска данас, пред разривеном Европом, подељеном у трговачке таборе који броје цекине као некад Млечићи, напредује не својом снагом него слабошћу и унутрашњем непријатељству свих против свију. Турска има успеха и имала би несумљиво још далеко већег да је којом срећом силнија и моћнија. Европа је данас живи леш кога свако може гурнути у гроб, само треба да има мало снаге за то. Каква срећа што бољшевичка Русија нема снагу одговарајући њеној топлој жељи да цео свет учини срећним. Иначе би, као некада Османлијама, падале државе, као куће од карата.
Европа по менталитету своме, претворена у млетачку републику трговаца, гусара и хајдука иде безглаво негде, куда је води нека слепа судбина. Највећа срећа ће јој бити ако се на том путу не спотакне.