ОБРАЗОВАЊЕ КАО ПРОГРАМ ДРУШТВЕНОГ ПРЕЖИВЉАВАЊА
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Образовање као темељ националног самоодржања у средњевековној Србији уграђено је у систем хришћанског православља и промовисано углавном у манастирским школама. Блатски манастир, Буково и школа за духовнике у Сиколу, током XVII и XVIII столећа били су центри за образовање свештенства, где су се често писмености учили и други становници Крајине. Неготин је у то време имао “греческу школу“ у којој су грчки језик, историју православља, рачуницу, земљопис, грчку историју, изучавала деца грчког, јерменског, цинцарског, влашког и српског порекла. “Историја српског народа“ наводи: “Многи ђаци који су већ учили читање, писање и појање у разним манастирима по Србији /Чокешина, Каона, Рача, Блацки манастир код Неготина, Буково и др./ и у Срему, затим у владичанским дворима /у Београду и Ваљеву/, код разних писменијих свештеника по мањим и већим местима тих покрајина /у источној Србији- Сикула, Чубра, Маријана итд./долазили су у Београд да заврше започето учење у школи мештара Стефана“. Године 1732. у Београду, поред Грчке и Појачке помиње се и Велика школа или Академија, вероватно са статусом више гимназије. Једна од првих српских класичних средњих школа основана је у Сремским Карловцима 1792. године. По замисли правника Божидара Грујовића, за време Првог српског устанка Совјет је донео одлуку о отварању основних школа у сваком већем месту, а Велика школа отпочела је са радом је у Београду 1808. године. Зајечар је добио „главну школу“ 22.8.1836.г, Неготин 24.8.1839. године, чему следи Закон о гимназијама и полугимназијама из 1844. године. Решењем донетим од стране кнеза Александра Карађорђевића од 19.6.1846.г, у Београду је оформљена прва висока техничка школа, која је престала са радом пошто је тек једна генерација окончала трогодишње студије. Законом о устројству Велике Школе, па акту кнеза Михаила Обреновића од септембра 1863. у Србији је основана високошколска установа са Филозофским, Правним и Техничким факултетом, 27.2.1905.г. преображена у универзитет- „највише стручно тело за вишу стручну наставу и за обрађивање наука“.
Истовремено са овим процесима настајања и развоја образовних институција, заступљено је, као део националне политике, школовање кадрова за државну управу, војску и привреду у иностранству. Најчешће дестинације српских студената биле су Цирих, Берлин, Минхен, Беч и Париз, чиме су створене претпоставке националне еманципације кроз убрзану модернизацију привреде, развој техничке културе и ефикасност управе. И избор универзитетских центара у који ће српска влада слати своје стипендисте обојен је био политичким опредељењима. Тако имамо случај из епохе уставобранитеља- не желећи да и даље зависе од аустријских извора, они су своје одабранике углавном слали на студије у Француску. После две деценије, било је већ око две стотине Срба са завршеним школовањем у француским универзитетским центрима, тзв. “Паризлија“, преко којих је у Србију, као такмац средњеевропском, ушао француски утицај. Како Стеван Павловић у свом делу “Србија, историја иза времена“ закључује, то је можда био најзначајнији резултат просветне политике уставобранитеља: “млади људи који су се враћали из иностранства собом су доносили много више од вештина, донели су шири поглед на културу и политику, а утицај хабзбуршких Срба је слабио“. За владе Милана Обреновића ова политика иде у супротном правцу, тако да аустријске и немачке образовне установе преузимају примат у едукацији српске интелигенције, да би недуго потом руски утицај имао знатног удела у школовању српских кадрова. Међутим, следећи напоре своје словенске браће за стицањем знања на угледним европским факултетима, знатан број Срба, почев од 1863.г. студирао је на швајцарским универзитетима, превасходно у Женеви (основан 1559.г.), Лозани (основан 1537.г.) и Цириху (основан 1833.г.). Само на Универзитету у Цириху до 1918. године било је уписано 156 српских студената. Наша држава у периоду 1880-1914.г, стипендирала је тридесет и двоје људи из Србије за учење у Женеви, Цириху, Лозани, Берну и Винтертуру. Тамо су стасавали у научном, али и политичком смислу, Чедомиљ Мијатовић, Неготинац Пера Велимировић, Никола Пашић из Зајечара, Сима Лозанић, бивши ђак кладовске школе, Мирко Косић, Јован Авакумовић, Стеван Поповић, Јован Скерлић…
Са циљем унапређења науке и уметности Српска Краљевска Академија, на темељима Друштва Српске Словесности из 1841, претече Српског Ученог Друштва из шездесетих година XIX века, конституисана је у Београду 1886. године. Мало је времена требало да под покровитељством врхунске институције науке и уметности свој допринос развоју европске научне мисли и културе дају Сима Лозанић, Јован Цвијић, Милутин Миланковић, Mирко Косић, Слободан Јовановић или Тома Живановић. О томе колики се значај придавао перманентном образовању, између осталог, говори чињеница да је у Првом светском рату, за време повлачења српске војске 1915. године, Влада обезбедила смештај и школовање у француским и енглеским школама и колеџима за знатан број од око 5000 избеглих студената и ученика, уз оснивање српских гимназија у Ници и на Крфу.
Школовани кадар унео је ванредан полет у развој Србије, која 1910. године достиже национални производ од 810 УСД, исказано по доларском курсу из 1997. године. Индустрији у зачетку најјачи замах даје развој рударства. У руднику Ртањ 1902.г. почиње прва производња угља, чему следи подизање сепарације 1912.г. У Радујевцу на Дунаву 1902. године подигнута је брикетарница капацитета 80 тона дневно, који се 1904. увећава на 140 тона. Главни рударски центар био је Бор, где се 1914. године успева произвести, за ондашње прилике, импресивна количина злата од 349,840 килограма. Ђорђе Генчић, као концесионар рудника угља “Српски Балкан“ на Вршкој Чуки, након опсежних истражних радова 1908-1911, вишеструко је увећао експлоатацију, тако да 1926. године бива изнето на тржиште 22.919 тона каменог угља, уз ангажовање 250 радника и коришћење погона брикетарнице подигнуте 1923/24. године, капацитета 20 тона брикета за 16 часова рада.
Моторизација војске отпочела је године 1909, само осам година пошто је Пруска, прва у свету почела коришћење аутомобила у такве сврхе. Те године првим возилима снабдевена је и Тимочка дивизија, са седиштем у Зајечару. У француском Технолошком билтену од 30.4.1901.г, може се прочитати да и Краљевина Србија већ дуже време ради на успостављању војног ваздухопловства, настојећи да образује војну аеростатску службу, пратећи значај и развој њених средстава. Часопис “Бранково коло“ 1901. године објавио је текст о истраживањима др. Миодрага Стокића, српског лекара у Паризу, на разрешењу проблема “пловидбе по ваздуху без препрека“. Слање питомаца у ваздухопловне политехничке школе почиње управо 1901, одласком првог српског официра на Техничку аеронаутичку школу, у “ Учобно воздухоплаватељном парку“ крај Петрограда.
Године 1900. пуштена је у рад хидроелектрана на Ђетињи, да би до 1911, заслугом Ђорђа Станојевића, слични објекти били изграђени у Вучју, Светој Петки, Гамзиграду и Ивањици. Као успехе српског инжењерства означићемо и освајање производње вршалица, аутоматских млинова, генератора за гасификацију дрвета и турбинских мотора. Свакако да је националном препороду снажан печат дала околност респектабилне култивисаности политичких односа, што се испоставило добрим поводом да историографија владајући режим у раздобљу између 1903. и 1914. године одређује као златно доба српске демократије.
Следујућа ратна разарања, погубне последице по становништво и државу, имале су за исходиште успоравање друштвеног развоја, али и огромно ангажовање водећих људи на санирању ратних штета и стварању услова за хватање прикључка са Европом, у чему је значајан траг оставио креативан рад научних и образовних установа, оплемењених двадесетих година ангажовањем врхунских стручњака избеглих из Русије. Мерено пак аршинима најсиромашнијег друштвеног слоја-најамних радника, успехом се сматрала околност коју наводи локални хроничар у раду “Особености Кладова и околине“ 1938. године: “надничар овде добија после ратова приближно дупло више (динарска вредност 14 кг кукурузног брашна на дан), него пре ратова (динарска вредност 7-8 кг кукурузног брашна на дан)“.
Општа је констатација како је влада Милана Стојадиновића (1935-1939.) имала предуслове да Србију уведе у ред индустријски средње развијенх држава Европе. Било је довољно мање од једног века од ослобађања Србије турске непосредне управе и четврт столећа од проглашења краљевине Србије, да се отворе перспективе активног укључења у европске трендове на пољу науке и образовања.
Ново време донело је и нове преференције и критеријуме што је Србију коштало делимичног губљења ослонца у образовању као есенцијалној претпоставци друштвеног прогреса. Североисточне граничне регије Крајина, Кључ и Пореч имале су и имају се похвалити како сопственим изданцима тако и каријерама људи које су красиле целокупни национални препород.
Михаило Миша Анастасијевић
(24.фебруар 1803.г. Пореч-27.јануар 1881.Букурешт)
Велетрговац. Кнез Милош Обреновић га је јула 1833.г. именовао за “дунавског пкапетана“- “судију по делу воденог пута од Голупца до ушћа Тимока, са дужношћу да главно надзираније има над одржанијем поретка у трговини воденој на горе реченом путу“’. У зениту каријере располагао је са 23 робна стоваришта на обе дунавске обале, оно на Кусјаку капацитета пет милиона ока соли. Бавећи се топљењем лоја и конзервисањем меса путем усољавања, стекао је 28 салана уз велику реку, на потесу између Пореча и Кусјака. Знатан новац уложио је у изградњу школа, даривао отечеству зграду- седиште ректората Београдског универзитета, основао Београдску читаоницу…
Божидар Благојевић
(16.март 1941.г.Смедовац, Неготин-)
Директор Историјског архива Неготин 1972-2006.г, аутор монографија Дипломатске активности великих сила оком источне Србије 1913- 1915, Крајина 1941-1944,Виноградартсво и винарство у Неготинској Крајини… Оснивач и уредник часописа “Баштиник“
Михаило Ј. Валента
(Београд, 1860 – 1909)
Инжењер, професор Енциклопедије инжињерства, Техничке администрације и Предрачуна за грађевинске инжињере на Универзитету у Београду. После завршеног Техничког факултета Велике школе наставио је студије технике у Минхену. По повратку у земљу радио је као инжењер у више места у Србији.Учествовао у изградњи Сипског канала.
Михаило Величковић
(4.август 1876, Београд-18.август 1919.Бечкерек)
Лични лекар краља Александра Обреновића и краљице Драге од 1901. До 1903.г. У чину мајора од 13.8.1903.г. био је Управник неготинске привремене војне болнице и трупни лекар неготинског гарнизона. У то време објавио рад “О природи и сузбијању заразних болести“. 1908. обављао је и дужност општинског лекара у Неготину.
Владислав Д. Владисављевић
(21. марта 1905. г.Београд- 20.11.1961.Београд)
Архитекта родом из Доњег Милановца. Аутор пројеката зграда Спасићеве задужбине у Кнез Михаиловој улици број 19,36 Београд, куће Јеле Бајлони у Ужичкој улици бр 20,37, куће Николе и Владислава Пашића у Крунској улици 10… “Његове радове одликује декоративност ослоњена на романтичарски историцизам 19.века“
Данило Владисављевић
(16.април 1871.г. Доњи Милановац-18.јануар 1923.г.Београд)
Архитекта, аутор пројеката војне хотела “Сплендид“ и “Унион“ зграде,Извозне банке, Прометне банке, Официрске задруге, Војне болнице на Врачару…Био је и предавач на Великој школи.
Ђорђе Владисављевић
( 12.април 1866.г. Доњи Милановац- 23.август 1932.г.Београд)
Санитетски бригадни генерал, начелник Санитета Прве Армије 1913-1918, начелник Санитета Војне команде 1918-1920.г.. Одликовања: Св.Сава другог реда, Бели орао са мачевима трећег реда, Карађорђева звезда трећег реда, Таковски крст четвртог реда, Орден Италијанске круне другог реда, Легија части четвртог степена, Distingishued Service Order…
Војислав Вузевски
(17.април 1932.г. Кладово- 6.септембар 1999.г. Ротердам)
Професор универзитета, Одељење за дијагностичку електронску микроскопију Унивезитета Еразмус, Ротердам; професор по позиву Медицинског факултета у Београду (1990). Члан САНУ: Одељење медицинских наукаод 23. 10. 1997.г.
Шпиро Вуковић
(21.12.1932. Кумбор, Херцег Нови-)
Председник Среског суда у Неготину 1959-1963.г. Председник Окружног суда у Зајечару 1963-1969.г. Од 1973.г. судија Врховног суда Србије, од 1976.г. заменик републичког јавног тужиоца.1989-1993. Заменик савезног јавног тужиоца.
Георгије Георгијевич Готуа
(2.новембар 1905.Красноводск- 19.децембар 1971, Београд)
Градитељ ХЕ Ђердап и ђердапске магистрале.
Димитрије Гинић
(26.децембар 1873.г.Кладово- 18.јул1934.г.Београд)
Глумац и режисер, члан Народног позоришта у Београду. Играо је и у првом српском филму “Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“. Одликован је Медаљом за војничке врлине, Орденом Белог орла петог реда, Орденом Светога Саве 4. и 5. реда.
Вукадин Ђорђевић
(25. фебруар 1922.г. Градашница, Пирот-2012.г.)
Грађевински инжењер. Шеф пројекта изградње ХЕПС “Ђердап“
Иларион
(16.јануар 1974.г. Зајечар-)
Игуман и обновитељ манастира Буково, митрополит Тимочки.
Драган Јаковљевић
(21.април 1953.г. Зајечар-)
Професор филозофије (епистемолошке и етичке дисциплине) на Универзитету Црне Горе и Универзитету у Нипу. Главне студије: (Нелзоново заснивање метафизичких начела теоријске науке о остварности) Франкфурт на Мајни-Берн 1987, Ликови сазнања и упутства поступања, у издању Средњоевропског института за филозофију, Нордхаузен 2016), Религије и вредности 2006, Сазнање, толеранција, вера Подгорица 2014
Бранко Јованикић
(13.март.1938.г. Грабовица, Кладово- 26.октобар 1992.г. Крагујевац)
Математичар, професор и декан Машинског факултета у Краљеву. Докторирао је на тему “Нумерички методи решавања диференцијалних игара гоњења ограничене дужине неке диференцијалне игре са непотпуном информацијом“. Спесијализовао се на Војној академији у Лењинграду.
Емилијан Јосимовић
(1821.г. Стара Молдава-25.мај 1897. Сокобања)
Први српски урбаниста, пореклом из Пореча на Дунаву. Ректор Велике школе 1874/75 и 1876/77.Редовни члан Друштва српске словесности постао је 1.8.1848, Српског ученог друштва 29.7.1864, Српске краљевске академије 15.11.1892. Његово дело “Објашњење предлога за регулисање оног дела вароши Београда што лежи у шанцу“ из 1860.г. има епитете првог практичног и теоријског рада у Србији о реконструкцији градова, прве стручне књиге у области урбанизма
Радован Казимировић
(14.јул 1882.г.Јабуковац-5.септембар 1950.г.)
Теолог, етнолог, правник, публициста. Духовну академију студирао у Кијеву. Докторирао правне науке у Тибингнеу 1911.г. на тему Das serbische Ehescheidungsgrecht in Vergleich mit dem russischen und deutschen. Писао је есеје, расправе, студије и чланке из области религије, историје, права, књижевности и уметности. Преводио је и са руског, немачког и румунског језика Одликовања: Академски знак Кијевске академије. Албанска споменица Споменица за рат за слободу и уједињење Орден Св. Саве Четвртог и Трећег реда Златни крст за заслуге Пољске Републике Орден Југословенске Круне Четвртог реда Орден за културне заслуге Другог реда Румунске Краљевине.
Мата Кривокапић
(1848 Трешњево, Црна Гора-8.11.1914.)
Свештеник у Љубичевачкој парохији (Љубичевац и Велесница) 1890-1896 . “1913.исказао невиђену храброст у борбама код Куле и под Видином, код Белоградчика први ускочио у шанац и борбом прса у прса истерао непријатеља; борио се увек из стојећег става без икаквог заклона; на молбу војника да се заклони говорио је да је то срамно и да он неће клечати пред непријатељем; у Колубарској бици седам пута је предводио напад наше војске; када је осми пут почео јуриш 8.11.1914, смртно је рањен у груди“.
Бранко Лазаревић
(25.новембар 1883.г.Видин-6.октобар 1953.г.Херцег Нови)
Естетичар, књижевни критичар и дипломата. Написао “Дневник једнога никога“. Његова изабрана дела у девет томова објавио је Завод за уџбенике и наставна средства Београд.
Војин Максимовић
(8.децембар 1876.г. Кладово- 1942.г.)
Дивизијски генерал и војни историчар.
Даница Мастиловић
(7.новембар 1933.г.Неготин- 15.јули 2023.г. Драјајх, Немачка)
Оперски певач, првакиња Франкфуртске опере. Редовно је гостовала на Вагнеровом фестивалу у Бајројту, као и на великим оперским сценама – од Скале до Метрополитена. Посебан печат у оперској историји остварила је тумачењем Вагнеровог и Пучинијевог репертоара. Електра Рихарда Штрауса била је њена најважнија улога.
Коста Миловановић
(8.јун 1847.Београд-6.мај 1905.г.Београд)
Генерал и професор Војне академије, био је командант артиљерије у Фетисламу 1877.г. Војни изасланик Кнежевине Србије у Аустроугарској 1878-1880.
Живојин Мишић
(7.јула 1855.г. Струганик- 21.јануар 1921.г. Београд )
1890.г. у чину генералштабног капетана прве класе распоређен на дужност у кладовску тврђаву.
“Као непобедиви војсковођа ушао је у анале војне историје. Човек који је за 47 година у официрској униформи остао несаломив. Посебно ће бити упамћено да никад није био спреман да се због каријере сагиње пред ауторитетима, чак и када су владари били у питању. Оно што је мислио, то је и говорио. Србији и српском народу требало би да представља водиљу у будућност.“
-Мила Параметрић-