- У превасходно католичком Дубровнику назив „српски језик“ је, као домаћи, међу становништвом био присутан вековима, а дубровачка културна баштина је и иначе носила снажан српски печат. Аустријски попис становништва у Дубровнику и околини на самом крају XIX столећа (1890) показује да од 11.177 становника 9.713 говоре у кући „српски“, где је, наравно, углавном реч о тамошњим Србима католицима. Према овом попису, осталих језика (нпр. италијанског, мађарског, немачког) има несравњиво мање, а „хрватски“ нема чак ни своју рубрику. Упркос томе, овде је аустријска власт још 1849. године била увела „srpsko‑hrvatski jezik“ као школски предмет.
- Посредно или непосредно, хрватска подршка аустроугарској управи у овоме била је присутна и у тим временима (А. Старчевић, Ј. Ј. Штросмајер, В. Јагић и др.), а утолико се пре сада, у условима окупације Србије (1915), могло рачунати на издашну помоћ хрватскога кадра у спровођењу окупаторових планова за денационализацију Србијиног становништва. Тако је хрватска страна била ударна песница у аустроугарским подухватима расрбљавања, тежећи да се ти процеси одвијају и преко својеврсне хрватизације српске културе.
- Ваљда су због оваквог стања нације трагови југословенског духа међу Србима остали и у називима низа институција који и даље чувају придев југословенски (нпр. „Југословенско драмско позориште“, „Југословенска кинотека“, „Југословенско речно бродарство“, исп. и ТАНЈУГ као скр. од некадашње партизанско‑комунистичке „Телеграфске агенције нове Југославије“), а чак два главна србијанска фудбалска клуба („Партизан“ и „Црвена звезда“) и даље се такмиче под титоистичком називном симболиком. То све доста говори о жалосном данашњем стању националне свести међу Србима.
- Дакле, несвакидашња процена предности употребе оба писма (исп. „двоазбучје не може бити штетно“), уз процену степена угрожености ћирилице („док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“) – остале су у надлежности приређивача Матичинога правописа. П. Ивић ће, међутим, у вези с познатом флоскулом о предности употребе оба писма, још 1992. године устврдити да „то више није предност“, али ће његов глас надаље бити све више утуљиван од стране далеко мање вредних, али бројнијих гласова његових „наследника“.
- Удар на основна национална обележја Срба, – назив језика с традиционалним националним предзнаком („српски језик“) и српско писмо (ћирилица), – несумњиво је део вајкадашњег, превасходно западњачког пројекта голе отимачине над српском културном баштином (и материјалном и духовном), распрострањеном широм западног Балкана, и не само ту. Стари савезници, западњачке интережџије, предвођене и данас различитим лобијима и обавештајним службама, и дубока комунистичка држава, која није без својих савремених лингвистичких испостава, главна су претња слободи српскога народа.
АУТОР: Првослав Радић
Уводне белешке
Од када траје агресија на српски језик и српско писмо (ћирилицу), данас се не може са сигурношћу утврдити. Она свакако постоји од тренутка када је многољудни српски народ на Балкану постао препрека геостратешким плановима који су пристизали и с Истока (Турско царство) и са Запада (Аустријско царство). У овој утакмици су се западне хришћанске државе по својој домишљатости и маштовитости посебно истицале, о чему говори и стара српска народна пословица: „Боље је да те ћера Турчин са сабљом него Швабо с пером“ (В. Караџић). Отуда су се и западне елите, ревносне у служби својим државама, често прихватале манипулисања етничким именом српског народа, његовим језиком и писмом у циљу обуздавања како територијалних домета Срба тако њихове самосвести. Поред тога, овиме је требало Србе (погрд. „руске коњовоце на топла мора“), заједно с деловима других Словена, што даље држати од „прљавих руку руских“, како се једном приликом изразио Ј. Копитар (П. Мислосављевић, Срби и њихов језик. Хрестоматија, Требник, Београд 2002, 83), чувени аустријски слависта и кустос Дворске библиотека у Бечу. Тако је Запад поодавно приступио утемељењу широког пропагандног арсенала, који се најпре усредсредио на гушење општег српског етничког имена и његово замењивање туђима (нпр. „Илири“), чему ће свој допринос потом давати и други, на пример Хрвати својим домишљеним (по њима неретко и погрдним) именовањима за Србе (исп. „Власи“). Ту ће се уклинчити и само име „Југословени“, које је такође поодавно део ових западњачких геостратешких планова намењених првенствено Србима, а које се у Срба прућило до наших дана (в. 3.5). У том ће се смислу појачавати и пренаглашавати употреба и значај регионалних српских именовања, или оних у којима учествују или су учествовали првенствено Срби („Раци“, „Буњевци“, „Шокци“, „Морлаци“, „Торлаци“ / „Шоп(ов)и“, те „Босанци“ / „Бошњаци“, „Црногорци“, „Далматински“, „Славонци“, „Хрваћани“ / „Хрвати“ и др.). Да је и то део организованог антисрпскога подухвата потврђује чињеница да ће се неретко по некима од њих градити, односно учвршћивати и државно‑политички шавови по којима ће се до данашњега дана дробити и тежити да се добрано издроби српски етички простор.
У служби ових циљева од самих почетка се укључује и лингвистика, будући да су лингвисти вазда били свесни језичкога критерија у етничком одређењу једне области. Њеним су се руковођењем и за српски језик морала изналазити различита имена (налепнице и етикете), па поред „српско(‑)хрватског“ (у том или обрнутом реду), „хрватског или српског“, те „нашег“ / „нашког“, „југословенског“, а понегде у новије време и „ексјугословенског језика“ и др., поодавно је за српски заметнут и термин „штокавица“ (/ „штокавштина“), у том значењу непотребно сачуван и данас међу Србима. Тим тананим, али снажним западњачким манипулативним методама одвајкада су тешко одолевали и многи српски интелектуалци, посебно они везани својом делатношћу и личним амбицијама за европски политички и културни миље, макар целином своје научне и културне делатности и били на линији српских националних интереса. Да се задржим само на примеру В. Караџића. Иако се у насловима његових дела, речника, граматика, фолклористичких збирки и др., за српски језик и његове тековине доследно појављује одредба „српски“, у писмима на немачком уваженим западњачким филолозима Караџић употребљава термин „српско‑хрватски“ („serbisch‑croatische“) (в. нпр. Сабрана дела Вука Караџића, Преписка, VIII (1848–1850), Просвета, Београд 1994, 607), што је управо у складу са ставовима немачких и аустријских конструктора овог лингвополитичког термина (Ј. Грим, Ј. Копитар). Изгледа да Караџић, вероватно ненамерно, први међу Србима употребљава и термин „Штокавци“ у значењу Срби (исп. Срби сви и свуда, Беч 1849), па отуда потом у србистичкој литератури и све чешћа употреба термина „штокавица“, „штокавско наречје“ и сл. у значењу српски језик. Даље, Караџић у српску ћирилицу уноси латиничко (католичко) ј, супротно предлогу кордунашког Србина С. Мркаља, чинећи је тиме раритетом у свету словенске ћирилице, не рачунајући македонску, која се у науци и иначе сматра ћерком Караџићеве азбуке. Поред његовог извесног експериментисања с латиницом, намењеном католичким Србима, Караџић ће под аустријским жезлом у Бечу бити главна фигура у организовању филолошког скупа, те стварању Књижевног договора (1850) за Јужне Словене („Југословене“). Овај језички документ исписан је латиницом (уз хрватске графијске специфичности, исп. „dogagjajima“), а тим је писмом био потписан и од стране свих учесника Договора, рачунајући и два српска, самога Караџића и његовог сарадника Ђ. Даничића (у потпису: Gj. Daničić), иначе и писца овога документа. Много касније ће један комунистички (пре)васпитаник у вези с овим написати како ће будућност одговорити на питање „да ли је Вук, када се и он испод оригинала књижевног договора потписао латиницом, симболично означио пут којим ће поћи српско писмо“ (М. Поповић, Вук Стеф. Караџић, 1787–1864, Нолит, Београд 1964, 361). Дакле, и у макар унеколико повољнијим друштвеноповесним приликама српским интелектуалцима није било лако да се носе са суптилно преварном и лицемерном западњачком геополитичком машинеријом. У условима различитих окупација Срба, на отворен или мање отворен начин, то је свакако бивало још теже.
-
Из прошлости српског језика и писма на окупираним српским етничким просторима
2.1. Наметање других назива за српски језик, посебно назива „српско‑хрватски“, заједно с гушењем и забрањивањем српске ћирилице, одавно је био део аустријске (аустроугарске) лингвополитичке кухиње намењене српским етничким просторима. У оквиру непопуларности српског имена, и српско писмо је било забрањивано у аустроугарским областима у којима су живели Срби (Босна, Славонија, Далмација, Херцеговина, Дубровник и др.), а посебно тешку судбину имало је у сложеним друштвенополитичким периодима, као што је време пред Први светски рат (Велики рат), који ће избити Аустроугарском и Немачком агресијом на Србију. Како се рат приближавао, у српској се Босни прва одредба („српски“), будући обележена „велеиздајничком“, све теже одржавала у називу „српско‑хрватског“ језика. Овде је аустроугарска власт покушавала наметнути и „хрватски језик“, а у борби против преовлађујућег српског елемента сматрао се корисним и термин „босански језик“, као што се то у готово истим центрима и још којегде и данас сматра. У превасходно католичком Дубровнику назив „српски језик“ је, као домаћи, међу становништвом био присутан вековима, а дубровачка културна баштина је и иначе носила снажан српски печат. Аустријски попис становништва у Дубровнику и околини на самом крају XIX столећа (1890) показује да од 11.177 становника 9.713 говоре у кући „српски“ (исп. Dubrovnik. Kalendar za prostu 1898, 64, 67, према: https://www.scribd.com/doc/272503253/Dubrovnik-Kalendar-za-1898#), где је, наравно, углавном реч о тамошњим Србима католицима. Према овом попису, осталих језика (нпр. италијанског, мађарског, немачког) има несравњиво мање, а „хрватски“ нема чак ни своју рубрику. Упркос томе, овде је аустријска власт још 1849. године била увела „srpsko‑hrvatski jezik“ као школски предмет (J. Bersa, Dubrovačke slike i prilike, 1800–1880, Zadužbina Vladete Jerotića – Domus editoria Ars libri, Beograd 2021-II, 104). То је свакако најављивало насилно мењање етничког састава Дубровника и започињање процеса његове хрватизације. Она ће се и догодити, додуше тек након читавог века, јер ће и половином ХХ столећа дубровачки Србин Л. Војновић, политичар и дипломата, писати о Хрватима као недржавотворном народу насталом на повесним фалсификатима (И. Арсић, Срби у Дубровнику, Задужбина Владете Јеротића, Београд 2019, 412–413).
Уосталом, и далека повест указује на снажан бечко‑ватикански удео у стварању, односно јачању хрватске нације (тзв. политичких Новохрвата / Младохрвата), која би након повлачења Турске с Балкана као бечко‑ватикански сателит преузела главну политичку и културну улогу на овим просторима, посебно с обзиром на „опасност“ која се појавила стварањем слободне Србије, што је најављено руско‑турским Једренским миром 1829. године. Тако су се у опасности најпре нашли западни Срби, национално, верски и културно обесправљивани. С тим у вези ће део западнобалканске елите бити за наставак аустроугарскога господарења западним Балканом, па је и у току самог Првог светског рата Мајска декларација (1917) дела словеначких интелектуалаца јасно исказала тежњу за политичким обједињењем аустроугарских територија насељених Словенцима, Хрватима и Србима, рачунајући и српско становништво Срема. (Управо је као одговор на Мајску декларацију исте године дошла Крфска декларација Владе Краљевине Србије и Југословенског одбора, у којој је истакнута спремност Срба, Хрвата и Словенаца, тј. „Југословена“, на живот у заједничкој југословенској држави.) Иза Мајске декларације је стајала идеја неке врсте „југословенства“ унутар Аустроугарске и под њеним старатељством (својеврсни неоилиризам), заступана и од самог престолонаследника Ф. Фердинанда, што је свакако био један од разлога његове непопуларности међу Србима, посебно западнимa. Окосница те идеје билo je, међутим, тзв. хрватско државно право, хрватска књижевнојезичка варијанта (тј. загребачка варијанта српског језика) и Загреб као политички центар западног Балкана (М. Екмечић, Огледи из историје, Јавно предузеће Службени лист СРЈ, Београд 1999, 215). Она је, заправо, подразумевала унитарну хрватску државу с јединственим „хрватским језиком“ на овом простору, што је било на линији не тако давно обнародованих планова Првог хрватског католичког конгреса у Загребу (1900) о темељитом покатоличавању, тачније похрваћивању српског становништва западно од Дрине до краја ХХ столећа, што је укључивало и тада самосталну Црну Гору.
Отуда је у складу с плановима о издвајању хрватске јединице у тријалистичкој Аустроугарској монархији (аустријско‑мађарско‑хрватскога састава) назив „српско‑хрватски“ („хрватски или српски“) вероватно требало да буде тек прелазно решење, пре свега за српске крајеве, које ће временом, уз поунијаћење или темељитију католизацију православног српског становништва, односно његов прогон или затирање, лако прерасти у „хрватски језик“, што се, заправо, углавном и догодило. А у тим плановима свакако не би било места за поштеду Србије и Црне Горе, јер се из овога дало лако сагледати шта је чекало Србијанце и Црногорце након по Аустроугарску евентуално повољног завршетка предстојећег рата. Уосталом, већ пред рат је најпре у Хрватској и Славонији, поред укидања ћирилице, назив „hrvatski ili srpski jezik“ замењен називом „hrvatski jezik“ (M. Okuka, Srpski na kriznom putu. Povjesnica, ideologija, jezička zbilja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo 2006, 95).
2.2. После почетних сјајних војничких успеха у Првом светском рату (Цер, Колубара и др.), српска се војска није успела одупрети појачаним нападима аустроугарске армаде и њених савезника (Немачка, Бугарска), након чега се са својим државним врхом и делом народа преко Црне Горе и Албаније упутила према северној Грчкој. Србија је, тако, од краја 1915. године била препуштена окупаторима и њиховој освети, уз бројна кршења ратног и међународног права, укључујући и окупаторове геноцидне и денационализаторске поступке (по А. Рајсу „принцип уништења расе“), који, иначе, нису одликовали друга окупирана подручја у овом рату. Посебно неповољна околност по Србијанце била је чињеница да су у аустроугарској војсци на овом фронту „Хрвати представљали преко половину састава и неретко заузимали командне положаје“ (Х. Јарошевич, Прилози историји српскохрватског језика. Југословенски спорови о статусу схј у периоду 1901–1991, Алма, Београд 2012, 30). Зато се на војничком плану сада то хрватско антисрпство добро очитовало не само у високој заступљености Хрвата у аустријским војним редовима приликом напада на Србију, него и у дотад невиђеним њиховим зверствима над српским цивилним становништвом и нејачи, најпре у Мачви и Подрињу. (Има података да се управо у овим војним редовима налазио и ревносни аустријски каплар, Ј. Броз, будући комунистички лидер и доживотни председник СФР Југославије.) Ј. Дучић је у вези с тим забележио да „Загреб није ни дана чекао да тај рат против Србије прими као свети рат за Католичанство против Православља“, те да су у хрватским одредима на Дрини, „у којима је био цвет Загреба, били […] најогорченији војници аустријски на фронту“ (Ј. Дучић, Југословенска идеологија, Catena mundi: Српска хроника на светским веригама, I, Београд 2018, 200). Повести је, уосталом, општепозната срчана борба хрватског војничког кадра под хабзбуршком заставом и на другим бојиштима, на пример у Галицији против Руса, или на западном фронту против Италијана.
Аустроугарски окупатор је Србију поделио војним управама на две окупационе зоне: западну, аустроугарску, и источну, бугарску, која је додељена Бугарској као аустроугарском савезнику. Поред терора над становништвом и пљачкашког односа према националним добрима, окупационе власти нису губиле време ни када је о културном плану реч, па се међу првим задацима окупаторовим по уласку у Београд нашло скидање ћириличких табли и натписа и њихово замењивање латиничким. То је, уосталом, најављивано већ аустроугарским ултиматумима упућеним Србији након Принципове акције у Сарајеву, који су у оквиру крупних и нереалних политичких захтева имали чак и оне који се тичу наметања аустроугарске контроле садржаја у области јавног образовања, културе и издаваштва у Србији. А то је и у претходним временима, уз сталне притиске за прелазак становништва на „царску веру“, било испробавано и у другим, раније окупираним српским областима, на пример у Босни и Херцеговини. Овде су циљно увођене школске књиге и професори из хрватских крајева, као бечко‑ватиканско средство у борби против бројних православних Срба (исп. В. Богићевић, Босна и Херцеговина српске су земље по крви и по језику, Мостар 1908, 83), те њиховог језика и писма, на шта су реаговали и Срби из суседства (из Београда, нпр., Ј. Цвијић, из Дубровника тамошњи Срби и др.). Посредно или непосредно, хрватска подршка аустроугарској управи у овоме била је присутна у свим временима (А. Старчевић, Ј. Ј. Штросмајер, В. Јагић и др.), а утолико се пре сада, у условима окупације Србије, могло рачунати на издашну помоћ хрватскога кадра у спровођењу окупаторових планова за денационализацију Србијиног становништва. Тако је хрватска страна била ударна песница у аустроугарским подухватима расрбљавања, тежећи да се ти процеси одвијају и преко својеврсне хрватизације српске културе.
Отуда је окупациона влада посегла за уништењем политичке и националне самосвести Србијанаца тако што је, након забране свих домаћих новина, покренула своје пропагандне Beogradske novine (15. XII 1915), једине дневне новине у окупираној Србији. Оне су штампане латиницом, под уредништвом странаца, тј. немачких и аустроугарских поданика (Немац В. Ухер, Хрвати Ј. Нестор Оршић и М. Огризовић), а у њима су се у оквиру културних рубрика као аутори појављивали и поједини српски књижевници. Кроз језичку редактуру ових новина видно су наметане лексеме, изрази и конструкције неуобичајени за српски, посебно србијански (београдски) језички и књижевнојезички миље, тј. облици укључени у стандард загребачке (хрватске) варијанте српског језика, као: skrb, časnik, svatko, osobito, obraniti, posjet, prijavka, historija, barun, bataljun (1. стр.), kolodvor, stroj, lubanja, sasma, odnošaj, fronta, centrum, obalni (2), inozemstvo, zadaća, monarkija, reformni, teritorij (3), dapače, pučanstvo, opskrba, zračni, ignoriraju se, utvrda, prodavaonica, sol, općinski, plaća, doplatak (4), ništica, pekarna, mesarna, rumunjski, koncentrirali (5), uporaba, uputa, kemički, čistiona, bojadisaona (6) и др. Као тада у Хрвата, и овде је појачано присуство етимолошкога правописа, различитог од караџићевског, фонетског (podpukovnik 1, irakška fronta 2, predpostavilo se 3, otpadke 4, obćina, razpita se 5, исп. и писање футурских конструкција типа izvršiti će se 4, biti će pušteni 5), страна имена се преносе изворним правописом (Otto Gellinek, Rhön 1, Hadley, Cottingham 2, Jean Weiss 3, Falmouth 5), а присутне су и латиничке посебности (tvrgjava 1, takogjer, povrijegjeno 2, megjutim 3, Karagjorgjević 4, uregjivati 5). Уз доста језичкога шаренила и језичких недоследности, које се свакако крећу од аутора до аутора и од редактора до редактора, није пролазило ни без дијалектизама, углавном западних (исп. odavle, nijesu 1, omogučilo 4, dučan 5 и др.). (Језички анализирано према фототипији Beogradskih novina од 1. I 1916). Новине су, како се види и из овдашњих примера, излазиле на ијекавици (нпр. posjet, povrijegjeno), чиме је вероватно требало да буде јавно манифестована, али и као истина представљена лаж да је ијекавица, и не само та језичка одлика, (првенствено) хрватско обележје, те и да она долази из цивилизацијски напреднијих крајева.
Темељито припремљен за своју мисију, окупатор се у Србији устремио и на промену домаћег наставничког кадра, те школских наставних планова и програма, међу којима, на пример, није било места за предратне уџбенике из српске књижевности, историје и географије. То је све било у служби поробљавања србијанскога живља, његовог расрбљавања и наметања му туђих културних образаца. Један од првих докумената Врховне команде у Бечу, којим се ова питања уређују за окупационе потребе, су Основни принципи за отварање основних и средњих школа у окупираним областима Србије, свакако не случајно датиран 27. јануаром (2016), – даном Светога Саве, великог српског светитеља и утемељивача српске нације. Овде се, на пример, прописује да се виши окупаторски официри имају именовати школским директорима, а за учитеље „аустроугарски поданици, првенствено они из Хрватске, Славоније и Босне“, да ће се настава „вршити на српскохрватском језику, а у употреби ће бити само латинско писмо“, и др. (Д. Дедић, Јагодина у Првом светском рату, Историјски архив „Средње Поморавље“, Јагодина 2022, 86, курз. П.Р.).
2.3. Ни с бугарским окупатором на југоисточном сектору стање није било боље. Бугари су одмах прогласили „ослобођење“ наводно својих „западних крајева“ са градом Нишом у средишту, што је био део старих експанзионистичких тежњи бугарске елите. Од друге половине XIX столећа, често уз подршку дела страних филолога, махом руских, бугарски су језикословци (нпр. М. Дринов, А. Теодоров‑Балан, Д. Матов) западну бугарску језичку границу проналазили у области Поморавља, Косова, Метохије, па и југоисточне Црне Горе. Иако ће бугарска филолошка наука прилично дуго истрајавати на оваквом приступу, она ће линију домета бугарског језика на западу касније унеколико обуздати, повлачећи се из црногорских, па и косовскометохијских области према југоисточној и источној Србији (угл. до линије Врање – Лесковац – Прокупље – Ниш – Сталаћ – Зајечар), која ће, као и македонска област у целини, остати у домету бугарских филолошких и других интересовања. У несрећном садејству с традиционалним бугарским филолошким приступом наћи ће се почетком ХХ столећа најпре дешавања у Другом балканском рату (1913), који је Бугарска повела против српске војске у намери да оствари своје територијалне тежње у Вардарској Македонији. Пошто је овај рат изгубила, Бугарској је савезништво с Аустроугарском сада била прилика да се са својом војском врати у Македонију и делове Србије, о чему њена елита неће престати да машта ни у потоњим временима (в. 4).
Бугарски окупатор се зато сада осветнички и крајње нељудски понео према српском становништву (физичко уништење домаћега живља, пре свега интелигенције, интернација становништва, пљачка и др.) и његовој културној баштини, посебно према српској православној цркви. Забележено је да је „суровост коју су Бугари показивали у обрачуну са Србима дубоко […] изненадила и њихове савезнике – аустријске окупаторе“ (Д. Лукач, Три геноцида над Србима у ХХ веку, Српска академија наука и уметности – Балканолошки институт, Београд, 1998, 80), иако су Срби у овом рату сабрали довољно разлога да верују да су обе стране, у такмичарском духу, једна другу „изненађивале“ по тој особини. У областима које су припале бугарској окупационој зони спровођен је, дакле, сличан програм као у аустроугарској, само не у правцу хрватизације већ бугаризације српског становништва и његове културе. Овде је била забрањена употреба српског језика и писма, српских књига, српских личних имена (новорођена деца су могла добијати само бугарска), српске славе, а била је забрањена и употреба српске ношње, – посебно шајкаче. Овако тешко стање под окупатором покренуло је Топлички устанак (1917).
Различити облици насиља спровођени су и над Србима у Црној Гори, а на удару су и овде биле културне вредности, као српски језик, ћирилично писмо, православна црква, посебно негована немањићка традиција и др. То исто се још пре односило на Србе у аустроугарским покрајинама за време рата, на пример у Босни и Херцеговини.
-
Српски језик и писмо: старе муке у новоме руху
3.1. Окупациона денационализаторска оштрица у пређашњим временима, не случајно, управо је била уперена против главних српских културних тековина и идентитетских обележја, – српског језика и писма, а то је много времена уназад био део програма германских окупатора (Аустријанци, Немци) и њихових словенских поданика (Бугари, Хрвати). Но, Први светски рат окончан је 1918. године победом сила Антанте (Русија, Француска, В. Британија, Србија, Ц. Гора и др.) над Централним силама (Аустроугарска, Немачка, Бугарска и др.), уз победничку, готово пресудну улогу освежене и ојачане српске војске (Солунски фронт). Тиме су широм отворена врата да Срби, након пораза те и распада Аустроугарске, заједно с делом других јужнословенских народа (чак и с онима који су им у овом рату били огорчени непријатељи), покушају изградити некакву државну заједницу. То ће и бити остварено формирањем југословенске државе – најпре монархистичке (1918–1941), потом комунистичке (/ социјалистичке, 1945–1992), политичких творевина које ће се одржавати готово до самога краја ХХ столећа. Ипак, поједини окупациони поступци из Првог светског рата и пређашњих времена, пре свега борба против српскога народа кроз подривање његовог језика и културе, наставиће да у различитим облицима и кроз различите појаве истрајавају и у каснијим периодима на српским етничким просторима, укључујући и Србију. То ће се, дакле, иако у новим политичким околностима и под окриљем идеје југословенског заједништва (парадоксално: пре свега српско‑хрватскога), у многочему подударати с аустроугарским окупационим плановима из Првога светског рата. Ако бисмо се макар летимично задржали на основним оваквим појавама, могли бисмо издвојити бар неколика хронолошка момента вредна пажње.
3.2. Службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (потоње Краљевине Југославије), створене непосредно након Првог светског рата, назван је званично „српско‑хрватско‑словеначким“ (чл. 3 Устава од 28. VI 1921), што је било у складу с тадашњим идеолошко‑политичким конструктом о једном троименом народу и његовом језику (в. 2.1). Ипак, овај је назив имао више политичко‑симболичку и репрезентативну улогу, док је доминантан постао термин „српско‑хрватски“ / „српскохрватски“ (у Хрвата „хрватски или српски“) и, наравно, термин „словеначки“ језик. До јединства се на овом терминолошком плану и тада тешко долазило између Срба и Хрвата, па су се у припреми Устава јављали различити предлози и варијације у погледу назива и употребе језика, чак и усамљени предлог да (српски) језик буде подељен на „српски“ и „хрватски“, тј. да „српски“ и „хрватски“ званично буду узимани као посебни језици у држави (M. Okuka, Srpski na kriznom putu…, 360), што ће и надаље бити опсесија појединих хрватских кругова. Што се ћирилице тиче, она је наставила релативно слободан живот међу Србима, пре свега у Србији, где су одмах по ослобођењу, у најкраћем року, на јавним местима и другде враћени ћирилички натписи. Још је у Крфској декларацији (в. 2.1), поред осталог, у т. 6 стајала одредба о равноправној и слободној употреби ћирилице и латинице на целој територији Краљевине, уз назнаку да су државне и самоуправне власти обавезне користити обе азбуке „саображавајући се у томе жељи грађана“ (http://www.yuhistorija.com/serbian/jug_prva_txt01a.html). Но, на хрватској страни ће се све чешће зарад, наводно, заједничког културног живота тражити свеопшта употреба латинице (као „практичније“ и „благогласније“), те потискивање и жртвовање ћирилице, – било кроз њено везивање само за одређене, макар и свечане функционалне стилове, или њено утамничење у оквирима црквених и манастирских зидова (што је била и давнашња намера Аустрије), било кроз њено отворено укидање. Већ у години уједињења хрватски историчар књижевности Д. Прохаска у једном свом антисрпском памфлету истиче, поред осталог, да би српско напуштање ћирилице био доказ о „pomirljivosti srpskog mentaliteta“ (G. Tešić, Zli volšebnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917-1943, Knjiga prva 1917-1929, Slovo ljubve – Beogradska knjiga, Beograd 1983, 54). Укидање ћирилице су, уосталом, подржавали и поједини српски поборници југословенства (југоилузионисти), на пример Б. Поповић и Ј. Скерлић, који су још на размеђу два века предлагали напуштање српске ћирилице и окретање латиници.
Слабљење Краљевине Југославије, што је најављено стварањем Бановине Хрватске (1939), као по многочему независног и државотворног југословенског политичко‑територијалнога дела (Далмација с Дубровником, Хрватска, Славонија, делови Босне, Херцеговине, Срема), означило је почетак појачане хрватске борбе за независност, исказане пре свега нетрпељивошћу према тамошњем бројном српском становништву и његовим културним тековинама. Један хрватски поверљиви документ управо из 1939. године говори о већ јасно организованој хрватској подривачкој политичкој делатности у оквиру које се, између осталог, налаже истицање хрватства „na svakom mjestu i u svakoj prigodi“, на пример кроз строго раздвајање хрватских књижевника од српских, хрватске књижевности од српске, хрватске повести од српске. „Dobro će nam doći – стоји у документу – i izvjesna nastojanja dijeljenja jezika. Neka se i to pokuša“ (M. Šipka, Standardni jezik u Bosni i Hercegovini u dokumentima jezičke politike, Open Society Institute, Budapest 1999, 89). У документу се, поред осталог, процењује и да је хрватска страна у погледу рушења Југославије у повољном међународном положају, – при чему Хрватима „u veliko pomaže katolička crkva s jedne strane i međunarodni komunizam s druge strane“ (90, курз. П.Р.). Документ је, може се данас рећи, био и увелико визионарски (исп. 3.5). Овакав хрватски однос према Србима ће се убрзо много јасније испољити у време Другог светског рата, за Хитлерове творевине зване Независна Држава Хрватска (НДХ, 1941–1945, настављач територијално проширене Бановине Хрватске), у погледу тешке судбине тамошњег српског народа, односно „превелике српске мањине“ у Хрватској, како се изразио једном приликом сам А. Хитлер (према Х. Нојбахеру). То је стање, уз спровођење геноцида над Србима, обележено и снажним гушењем српске културе и идентитета, а на језичком плану наметањем „хрватског“ језика и латинице, као и етимолошкога правописа.
3.3. Комунистички покрет, с антисрпски оријентисаном идеологијом, спремајући се за подривање и рушење југословенске монархије већ након њеног стварања, морао се заокупити и многим језичким питањима која су се тицала будуће, нове Југославије. У складу с најављеним федеративним начелом будуће државе (у којој ће се устоличити и македонска нација и језик) комунистичка власт већ током Другог светског рата утврђује да се материјал АВНОЈ-а, на пример, има објављивати на „српском“, „хрватском“, „словеначком“ и „македонском“ језику. Одвајање „хрватског“ од „српског“, и све оно што из тога произилази, остало је, дакле, у континуитету с неким пређашњим хрватским приступима овоме питању (в. 3.2), посебно из времена НДХ. Ова четири „језика“ наводиће се и 1945. године у првим званичним документима нове, комунистичке власти у тзв. Демократској Федеративној Југославији. У вези са ставом комунистичкога покрета према ћирилици, чинило се да је у Хрватској током рата и непосредно после њега она у слободној употреби међу српским становништвом, те да остварује релативно равноправан статус у односу на латиницу, што не чуди ако се зна да је у партизанским јединицама у Хрватској терет антифашистичке борбе изнео на леђима српски народ. Овакво стање ћирилице се, изгледа, није односило на Србију, можда због осветничког, у првим поратним годинама и окупаторског односа комунистичког врха према Србији, која се између два рата оштро супротстављала комунистичком покрету и његовој идеологији, као и самом признању СССР-а. У процењивању свеопштег статуса српске ћирилице у комунистичкој Југославији не може се пренебрегнути чињеница да је Брозов министар просвете Р. Чолаковић тадашњем америчком амбасадору у Југославији, Џ. Алену, обећао затирање ћирилице у школама као знак раскида с Русима (исп. С. Антонић, Успон и пад Вукове ћирилице, https://naukaikultura.com/uspon-i-pad-vukove-cirilice/).
У сваком случају, Београд као главни град комунистичке Југославије мораће постати политичким расадником нових југословенских „језика“, па ће Službeni list нове државе овде бити штампан и у „хрватском“ издању, латиницом и ијекавицом, с нешто „хрватских“ језичких особености, што лексичких (нпр. 16. ožujak већ у заглављу листа, uvjet, prijašnji, osobna karta, financije, kućedomaćin, općinski), што правописних, рачунајући и етимолошка правописна решења (otsjek; bit će, obavijestit će se, odredit će). (Језички анализирано према фототипији прве стране Službenog lista од 16. IV 1945). Тако је овиме хрватски комунистички лидер Ј. Броз, некадашњи аустријски каплар, пригодно обележио тридесетогодишњицу покретања Beogradskih novina аустроугарског окупатора (в. 2.2), и то у самом Београду, сада, наводно, слободном. У погледу назива језика, тешко је, ипак, проценити ко је био милостивији према Србијанцима и њиховом језичком идентитету, аустроугарски окупатор, што је за језик онога дела Србије којим је управљао прописао назив „srpsko‑hrvatski“, или комунистички, који је усред Београда свој главни државни и партијски гласник издавао (и) на „хрватском“, тј. на загребачкој варијанти српскога језика.
3.4. Комунистичка власт, ипак, није могла бити задовољна својим поратним језичким решењима која су се односила на Србе и Хрвате, пре свега преурањеном поделом на „српски“ и „хрватски“ језик, као и на и даље релативно слободну употребу ћирилице, посебно ако би то подразумевало национална одмеравања и размеђавања, у којима би иначе бројнији Срби поново могли бити у предности. Јер, чини се да је и ово Србима било довољно за неговање свести о српском језику на својим широким и непрекинутим етничким просторима, те и о ћирилици као једном од главних српских културних стожера. Зато је у борби против ових српских националних и идентитетских тековина Брозова власт посегнула за другим решењима, директно штетним по Србе, заправо онима из времена аустроугарске окупације западнога Балкана, Србима добро познатим. Тако је у т. 2 Новосадскога договора (1954) за „заједнички“, заправо српски књижевнојезички простор (Србија, Црна Гора, Босна, Херцеговина, Хрватска) наложено двонационално именовање језика (у Србији: „српскохрватски“). Над одлукама „Договора“ бдели су Брозови преторијанци, нарочито у Србији, тако успешно да је управо овде, захваљујући тадашњој што престрашеној што национално несвесној и(ли) поткупљивој србијанској елити, назив „српскохрватски“ (одн. „српско‑хрватски“) оставио снажне изданке до данашњих дана (в. 3.5). С тим је, на притисак хрватске стране (Ј. Хам, Ј. Смодлака и др.), поново заједно ишло и питање писма, па је и у погледу његове употребе на овом скупу начињен тактички маневар којим је у т. 3 проглашена наводна равноправност ћирилице и латинице. То се, наравно, у пракси сводило на злоупотребу ове одредбе, – те по први пут резултовало слободним и незадрживим продором латинице у Србији, у вези с чим је М. Московљевић већ тада отворено, и прилично храбро за то време, указао да се „posle rata odozgo često daje prvenstvo latinici“ (П. Милосављевић, М. Суботић, О идентитету српског језика. О шездесетогодишњици Новосадског договора, Матица српска у Дубровнику, Београд 2014, 268, курз. П.Р.). Тако је и сам текст овога „Договора“ откуцан латиницом (као што је латиницом исписан и Књижевни договор бечки, в. 1), што је и у симболичком смислу српским партијским кадровима и њиховим послушницима остављало јасну поруку за будућност.
Но, ако то неко од србијанских комуниста и није могао ваљано протолковати, случај смењенога Благоја Нешковића (1907–1984), високог партијског руководиоца, који је погрешно веровао да се може бити и добрим Србином и ваљаним комунистом, била му је довољно снажна опомена. Нешковић је, наиме, од Брозовога партијског апарата 1952. године оптужен за „великосрпски шовинизам“, који је, како се наводи у оптужници, испољавао много пута и у различитим формама, – „čak i na takvim, ne samo za komunistu, nego i za običnog građanina beznačajnim sitnicama, kao što su na primer, natpisi latinice u Beogradu“ (E. Mirković, Odnos Blagoja Neškovića prema nacionalnom pitanju 1944–1952, Istorija 20. veka, 36/2, Beograd 2018, 113, курз. П.Р.). А управо је Нешковићево искључење показало да писмо као национална одредница једног народа, посебно српског, не може бити „безначајна ситница“, те да је Брозова клика то добро знала када је одлучила уклонити Нешковића годину‑две пре Новосадског договора. То је било довољно за даље сејање негативног партијског односа према онима који штите ћирилицу („идејно‑политички неподобни“, „конзервативисти“, „шовинисти“, „верски мрачњаци“ и др.). И поред указивања на одређене предности латиничнога писма у југословенским оквирима (што је нарочито био део комунистичке мантре: „богатство језика“, „богатство писама“, „богатство култура“, „богатство нација“ и др.), П. Ивић ће касније указати и на свесну тежњу „комунистичких власти у Србији, које су у прихватању латинице гледале допринос приближавању западним деловима Југославије и учвршћивању државног јединства“ (П. Ивић, Полемички и други сродни списи, Целокупна дела, IX/1, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 2014, 363 /1992/). А шта је у комунистичкој терминологији за Србијанце значило „приближавање западним деловима Југославије“ употребом латинице (и натурањем двонационалног назива језика) требало је да се до данас научило. Али није: Имао сам прилике и недавно чути од младога човека, свог студента, како он пише латиницом јер је његова породица „по традицији левичарска“.
3.5. И након коначног распада комунистичке (/ социјалистичке) Југославије и осамостаљења Србије (2006), показаће се да Србима из разноразних разлога није лако изаћи из југословенског (посебно југокомунистичког) челичног загрљаја. Иако је Устав Србије из 2006. године коначно и недвосмислено прописао да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“ (чл. 10, курз. П.Р.), што се не односи на мањинске језике и њихова писма, пређашње је стање – по основи двонационалног назива за језик („српско(‑)хрватски“), а посебно по питању несразмерне превласти латинице над ћирилицом, – умногоме остало на снази. Водећи слојеви србијанске елите тешко ће се и невољно ослобађати основних одредби Брозовог Новосадског договора уз различита академска довијања и сналажења у својим аргументацијама. За то су и сада понављана стара и изналажена нова оправдања, на пример, да је термин „српско‑хрватски“ језик погодан јер обухвата на истоку Србе, а на западу Хрвате (иако се српски етнички простор вековима протеже и западније од онога који би се могао назвати хрватским, в. 2.1), да „српскохрватски“ чак означава и књижевнојезички период, пандан српскословенском, славеносербском и др., – а није изостављано ни оно о научности овога термина, као и о потреби остављања отворених врата Србије за још неко југословенство. Ваљда су због оваквог стања нације трагови југословенског духа међу Србима остали и у називима низа институција који и даље чувају придев југословенски (нпр. „Југословенско драмско позориште“, „Југословенска кинотека“, „Југословенско речно бродарство“, исп. и ТАНЈУГ као скр. од некадашње партизанско‑комунистичке „Телеграфске агенције нове Југославије“), а чак два главна србијанска фудбалска клуба („Партизан“ и „Црвена звезда“) и даље се такмиче под титоистичком називном симболиком. То све доста говори о жалосном данашњем стању националне свести међу Србима.
Све то чини да термин „српско(-)хрватски језик“ и даље истрајава у појединим доменима употребе, и то не само на индивидуалном плану (код појединих овдашњих интелектуалаца), док је стање у погледу очувања и неговања ћирилице, заправо, све теже. Речник САНУ, који је за несрећу почео излазити у комунистичко време, 1959. године, као Речник српскохрватског књижевног и народног језика, и данас излази под одредбом „српскохрватски“, иако је још крајем XIX столећа у Српској краљевској академији испланиран, а потом и деценијама припреман као речник „језика српског“. Од издавача и његовог извођача радова (данас је то поново: Институт за српски језик!) не стижу довољно јасни научни разлози због чега Речник и даље излази под српскохрватским називом, као што за то нема образложења ни пред широм домаћом публиком, на пример у неком од новијих речникових томова (исп. П. Радић, О тзв. Великом речнику САНУ и неким другим питањима, Књижевност и језик, LXIV/1–2, Београд 2017). Можемо се само надати да разлог за очување оваквог назива Речника нису у међувремену стигле хрватске похвале (и оне из Хрватске и оне из непосредне, оперативне близине Речника) за остајање на „српскохрватском“ имену најзначајнијег лексикографског подухвата у Срба. Та цинична хрватска подршка, у тренутку када се у Хрватској одавно преузет српски књижевни језик доследно назива „хрватским“, не може бити срачуната ни на шта друго до на понижење српскога народа и његове Академије наука (што она, зачудо, и даље сасвим добро подноси). Утолико пре што по логици ствари израз „српскохрватски“ значи ʼхрватски на српски начинʼ! – па је, отуда, потпуно разумљива хрватска подршка овом језичком називу кад је Србија у питању. Још је М. Московљевић у анкети Матице српске (1954) истакао да „skrpljeni naziv“ српскохрватски језик није добро решење, јер он „zapravo znači hrvatski jezik kako ga Srbi govore“ (П. Милосављевић, М. Суботић, О идентитету српског језика…, 267). На то ће Србима касније указивати и поједини хрватски лингвисти (нпр. Д. Брозовић), додуше без подсећања да у новом српско‑хрватском распореду снага овај термин у Срба заправо значи њихово приклањање старчевићевској великохрватској идеологији. Но, није само САНУ вредна помена у овом смислу. И Друштво за српскохрватски језик и књижевност СР Србије је, на пример, и својим називом и својом садржином дуго и херојски истрајавало на бранику југословенске идеологије.
Некако се поклопило да је и у овим временима Матица српска (Нови Сад) остала тумач и оправдавач „србокроатизма“ и латинице, па тако у Матичином Правопису српскога језика читамо да се препоручује термин „српско‑хрватски“ језик (/ „хрватско‑српски језик“), – као „стручно‑научни термин“ (М. Пешикан и др., Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад 20163, 86), и то за период „после распада“ (459 – не пише чега). (За време пре тог „распада“, под одредбом „ист.“ / „истор.“, ваљда у значењу „историзам“, „историјски“ и сл., овде се прописује термин „српскохрватски“, 459, чиме је, нпр., Речник САНУ својом главнином, брже‑боље, унапређен у историјски, тачније политичко‑историјски речник.) У ове се, дакле, лингвистичке вратоломије, следи као логичан закључак, уставне одредбе не могу уплитати, па тако овај лингвополитички термин (са цртицом или без ње) под плаштом „научности“ и даље опстаје као одавно смишљено окупационо средство за Србе (в. 2.1, 2.2. и др.). И ту није крај. Прво издање овога правописа датира 1993. годином, а у науци је остала белешка да је П. Ивић и тада, иако у већ нешто погоднијим политичким условима по Србе, наилазио на неразумевања под кровом Матице, где му је као лингвисти светскога гласа требало доста труда и залагања не би ли био прихваћен његов предлог да Матичин правопис буде објављен под називом Правопис српскога језика, а не „српскохрватског“ (П. Ивић, Полемички и други сродни списи, Целокупна дела, IX/2…, 61). Аутор овде на суптилан начин указује и на дугу традицију „Матичиног неговања српскохрватског језичког заједништва“ (32), што, чини се, превише подсећа на посебно место Војвод(ов)ине Српске у Брозовим антисрпским геостратешким плановима. Поменути правопис ће, тако, мимо уставне одредбе прописивати и оба писма, тек формално назначавајући приоритет употребе ћирилице у односу на латиницу, а приређивачи ће дати себи право и на обнародовано веровање да ово двоазбучје не може бити штетно по српску културу, и то док ћирилица не буде била заиста угрожена (М. Пешикан и др., Правопис српскога језика… 15). Дакле, несвакидашња процена предности употребе оба писма (исп. „двоазбучје не може бити штетно“), уз процену степена угрожености ћирилице („док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“) – остале су у надлежности приређивача Матичинога правописа. П. Ивић ће, међутим, у вези с познатом флоскулом о предности употребе оба писма, још 1992. године устврдити да „то више није предност“ (П. Ивић, Полемички и други сродни списи, Целокупна дела, IX/1…, 297), али ће његов глас надаље бити све више утуљиван од стране далеко мање вредних, али бројнијих гласова његових „наследника“.
Поред једног броја србијанских политичара, ни поједини србисти, дакле, нису данас способни да схвате, или то из разноразних разлога не желе, да су у југословенско време Србима наметнути назив „српскохрватски језик“ и латиница као „равноправно“ писмо међу Српством имали колико‑толико оправдања у томе што се чинило да ови болни компромиси могу представљати политички залог опстанка Срба западно од Дрине, пре свега у Хрватској. Један број србијанских језикословаца, институционално добро распоређених, као да тешко поима да након протеривања највећег дела Срба из Хрватске и убрзане (делом добровољне) дохрватизације њихових тамошњих остатака не постоји никакав разлог за даљим компромисним решењима која би била на штету српског идентитета. Или су њихове побуде посве другачије природе.
-
Нешто као закључак
Тешко се данас може порећи постојање дугог и снажног континуитета у борби против основних српских идентитетских обележја на Балкану – назива „српски језик“ и ћириличнога писма, као што се не може оспорити ни даља жеђ за контролом српскога школства, његових наставних садржаја и српске културе у целини. Ту борбу углавном воде или диктирају вањски чиниоци, а те своје тежње они неретко и непосредно спроводе као окупационе снаге у српским земљама, кад год им се за то укаже прилика. Позната је, тако, посебна улога у овоме хрватске стране (А. Старчевић, В. Јагић, Т. Маретић и др.), односно већ традиционална њена заинтересованост за српска (нпр. у својој средини) и србијанска културолошка питања. А то се хрватско душебрижништво, захваљујући српским југоилузионистима и еврозанесењацима, протегло до данашњих дана, па и пропело на врхунске србијанске научне и културне, или политичке институције које се баве питањима српског језика и писма, или су им ова питања у надлежности (за заштитника грађана Р. Србије в. П. Радић, О српским граматикама између науке и политике и о неким другим питањима: Поводом питања о месту хрватског језика међу јужнословенским језицима, https://naukaikultura.com/o-srpskim-gramatikamaizmedju-nauke-i-politike-i-o-nekim-drugim-pitanjima/; за Институт за српски језик в. П. Радић, О буњевачком језичком питању у Језикофилу Института за српски језик САНУ и још понешто о српској икавици, https://petrovgrad.org/kultura-srp/проф-др-првослав-радић-о-буњевачком-је/, исп. 3.5). Челници неких од србијанских политичких институција радо су, на пример, недавно поручивали Србима у Словенији да чувају српски језик и ћирилицу, док је у исто време ћирилица у Србији препуштена расапу, а из низа домена (нпр. банкарског, комерцијалног) потпуно је протерана, свакако снажном подршком и тзв. страних инвеститора. (На посебну врсту политичког насиља над српским језиком и преправљање српског у „родно осетљив“ језик, о чему је од стране стручњака критички доста писано, овде се нећу освртати.)
При томе се овдашњи политичари западне идеолошке оријентације („Европа нема алтернативу“) почињу све отвореније мешати и у писање српских уџбеника подривајући тиме независност српског научног и стручнога кадра, те све више обелодањујући окупациони статус српске науке (исп. 2.2). Добар пример су неколике граматике српског језика у којима је научни приступ (у основним цртама узев) у погледу поделе јужнословенских народних језика протеран зарад политичког. Тако је у једној од граматика (С. Новокмет и др., С речи на дела. Граматика српског језика за осми разред основне школе, БИГЗ, Београд 2021, 43), у лекцији Српски језик међу другим словенским језицима, непосредно проговорило и „законодавство Републике Србије“ (43), као главни арбитар у научним класификацијама јужнословенских језика, па су овде сада укључени и нови (политички) јужнословенски језици: „хрватски“, „босански/бошњачки“, „црногорски“ (исп. П. Радић, О српским граматикама између науке и политике и о неким другим питањима…). Тиме је ова лекција из „пређашњег издања“ уџбеника, интервенцијом заштитника грађана а потом и Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), измењена, и то тако што је нови лист с њеним садржајем (43–44) накнадно и неспретно налепљен у „новом издању“ уџбеника. И поред пуно занимљивости и раритета, који ће у србистици остати упамћени овим поводом и који се већ сада прорађују са студентима на појединим србистичким катедрама, пажњу привлаче три: 1) Фуснота у Граматици, у којој се каже да „Формулација која се тиче јужнословенских језика представља препоруку (курз. П.Р.) Завода за унапређивање образовања и васпитања“, а знамо у каквим се друштвенополитичким системима овако грубе интервенције називају „препорукама“; 2) Захтев ЗУОВ‑а да подела јужнословенских језика „треба да представља наративно објашњење (без табеле или листе)“ – што добро исказује политичку намеру да се у оквиру ове језичке класификације свесно одступи од јасног и прегледног, тј. тачног представљања научног стања. (По сличноме моделу, аутори ове граматике српског су приложили скромну географску карту словенских језика, подељених у три групе – али нису знали или смели ни покушати да обележе српски језички простор.); 3) Захтев ЗУОВ‑а да се језичка подела представи и „у складу са историјом језика“ (тј. науком) и према одредбама једног броја домаћих и европских закона (тј. политиком) (https://www.ombudsman.rs/attachments/article/7424/Одговор%20органа.pdf прист. 27. XII 2023) – при чему се у свемогућност политике можда мора веровати, али се овде не даје никаква конкретна „препорука“ везана за усклађивање Граматике с „историјом језика“. (Не каже се чак ни ког!)
А у ту препоручену „историју језика“ свакако не спада онај део повести српског језика који су обележили већ В. Караџић и његови непосредни следбеници, територијално омеђивши српски језички (па и етнички) простор. Тој повести не припада ни Св. Милетић, који је истицао да су Хрвати српски језик за свој примили и – „да смо ми /Срби/ само са гледишта политике тај факт констатовали“ (В. Ђ. Крестић, Грађа о српскохрватским односима и Србима у Хрватској, 1848–1914, САНУ – Архив Србије, Београд 2019, 183, курз. П.Р.). Ту се не би могао прибројати ни А. Белић, који је знао да су делови Хрвата („штокавци“) изворни говорници српског, исто као што је отворено признао „кајкавски“ (област северно од Купе) за „један словеначки дијалекат у Хрватској“ (А. Белић, Србија и јужнословенско питање, Ниш 1915, 91). Но, тој ЗУОВ-овој „историји језика“, изгледа, не припадају ни многи европски филолози од старине (нпр. Ј. Копитар, Ф. Миклошич, П. Ј. Шафарик и др.), који су управо у оваквој повести србистике добрано учествовали, снажно утичући на Караџића. (Неки други, новији јужнословенски народни „језици“, на којима су инсистирали србијански органи власти, у овом светлу посматрано још су мање вредни помена.) Чини се парадоксално, али та „историја језика“ на којој инсистира ЗУОВ не постоји, осим у савременој европској и србијанској проевропској политици.
Проблем је, наравно, дубљи и садржан је у много темељнијем и организованијем, вањском или унутарњем, националном обезличењу српскога народа, што добро показује мноштво свакодневних појава и детаља који нас злослутно упозоравају. Ту, на пример, спадају чак и уприличене промоције доктора наука на Универзитету у Београду, организовано одевених том приликом у опскурне западњачке тоге и с „академским“ капама, као страним телима у српском интелектуалном и културном миљеу. Или различите медијске манипулације, као потворно вишесатно присуство увеличаних страних симбола (нпр. хрватске и НАТО заставе) у позадини једне преподневне србијанске ТВ емисије, иако је водитељ води на различите теме и с различитим екипама гостију (ТV К1, 15. XI 2023; Исто, 28. XI 2023). А притом с великом НАТО заставом у позадини управо иза леђа госта у студију, представника Руске странке, кога водитељ тобоже зачуђено пита – откуд Руска странка у Србији! И све се то дешава у исто време док већина србијанских академаца не познаје ни изглед ни симболику грба сопствене државе, нити србијанско школство тражи од њих да то знају.
У том и таквом друштвенополитичком миљеу, наравно, нема много наде ни за ћирилицу. За новије вањске ударе на српско писмо добар је пример тзв. Венецијанске комисије (званично: Европске комисије за демократију путем права, као тела Савета Европе), која је на Устав Србије из 2006. године, што поред „српског језика“ прописује употребу ћириличног писма као службеног у Србији (за Србе), изнела примедбу да је тиме угрожено право националних мањина на језик, јер се употреба латиничног писма – „које већина мањина радије користи /!?/, више не спомиње изричито у Уставу“ (према С. Антонић, Венецијанска комисија и ћирилица, Catena mundi: O националном идентитету Срба, III, Београд 2016, 940 /2007/, курз. П.Р.). На овај догађај осврнуо се и Д. Збиљић, који у везу с овим доводи и потоња колебања србијанске власти око доследне одбране уставне одредбе која штити назив „српски језик“ и ћирилицу (Д. Збиљић, Сулуда примедба и захтев Венецијанске комисије Србима у вези с писмом, https://www.ћирилица-скц.срб/драгољуб-збиљић-сулуда-примедба-и-зах/, в. 3.5). А та „колебања“ су, очито, подржана и од стране појединих научних и културних институција у Србији (в. П. Радић, О нашој савременој језичкој и националној политици поводом једне језичке декларације, https://zenodo.org/records/6421641). Ставом Венецијанске комисије се, заправо, по принципу тзв. позитивне дискриминације националних мањина, Србијанцима од стране ЕУ, као својеврсног аустроугарског (унеколико и Брозовог) настављача на Балкану, намеће туђе, окупационо писмо у сопственој држави, између осталог и као традиционално средство за утувљивање европског идентитета. Отуда су, супротно уставној одредби, овдашња српска деца већ од другог разреда основне школе принуђена учити латиницу (исп. 3.3) уз натамошње бројне и разнолике проблеме. А ти проблеми су најпре везани за дуготрајно мешање двају писама, па и два принципа (исп. писање лј м. љ, нј м. њ код ђака), док ментално полатинчење све чешће резултује и погрешним читањем и преношењем бројчано‑словних комбинација у јавној употреби (нпр. 7Б као 75 или 76, и др.). Томе припадају и механичка ћирилизовања, на пример на појединим фискалним рачунима на којима налазимо „домаца сунка“, „цуреци карабатак“ и сл. (О оваквим проблемима нема посебних истраживања, а она вероватно не би ни била политички пожељна.)
Тако, док су Србијанци наивно веровали да су се још у Првом светском рату, жртвовањем оног најбољег што су имали, ослободили таквих окупаторских и денационализаторских насртаја, они данас на својој државној територији пролазе кроз готово иста искушења, као што кроз то, уосталом, пролазе и њихови сународници из сада већ суседних држава (Хрватска, Црна Гора, Босна и Херцеговина). Посебно је с тим у вези и у многочему другоме тешко стање у насилно отцепљеној и тврдо окупираној јужној србијанској покрајини, Косову и Метохији. Овде у статусу једног од НАТО окупатора, уз подршку старих савезника, шиптарских сепаратиста, бугарска држава данас поново покушава да бугаризује српско (и српскиговореће) становништво, свакако с тежњом да се тај територијални лук преко југоисточне Србије (и Македоније) чврсто повеже с „матицом“ Бугарском. Уосталом, бугарски окупатор се и у Првом светском рату ревносно бавио тиме (в. 2.3), газећи многе повесне и повесно‑филолошке чињенице (исп. П. Радић, О српској дијалекатској баштини Косова и Метохије и друштвенополитичким оквирима њеног истраживања, Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије, САНУ, Београд – Косовска Митровица, 181–210; П. Радић, Призренско‑тимочки дијалекат у савременој балканској геополитици, http://sloven.org.rs/srb/?p=18544). На то нас је недавно, крајем прошле године, симболички подсетило раскринкавање бугарске шпијунске мреже у Србији. А да би симболика била комплетна, у исто време je откривена таква активност хрватских служби. Сличност са Србијом из Првог светског рата и тадашњим њеним окупаторима је, дакле, више него очита (в. 2.2–2.3).
*
Удар на основна национална обележја Срба, – назив језика с традиционалним националним предзнаком („српски језик“) и српско писмо (ћирилица), – несумњиво је део вајкадашњег, превасходно западњачког пројекта голе отимачине над српском културном баштином (и материјалном и духовном), распрострањеном широм западног Балкана, и не само ту. Стари савезници, западњачке интережџије, предвођене и данас различитим лобијима и обавештајним службама, и дубока комунистичка држава, која није без својих савремених лингвистичких испостава, главна су претња слободи српскога народа. И то је једини начин како се ова повесна дешавања, као и део савремене збиље, могу схватити од стране мислећих и непристрасних истраживача, али би то за Србе морао бити само први корак у борби против нарастајуће сваковрсне окупације српског народа, пре свега оне најмање приметне, духовне.
НАПОМЕНА: Верзију овога текста представља библиографска јединица: П. Радић, О стању српског језика и писма у окупираној Србији за време Великог рата (1915–1918) и о потоњим рецидивима тога стања, Годишњак за српски језик, Год. XXXIV, бр. 21, Универзитет у Нишу – Филозофски факултет, Ниш 2023, 57–79. https://izdanja.filfak.ni.ac.rs/casopisi/2023/godisnjak-za-srpski-jezik-21-2023