- Марко Месић остао је упамћен и као човек који је икони Исуса Христа у цркви Карађорђевића у Белом двору пуцао директно у чело током прославе Нове 1945. године.
- Траг од пуцња и даље може да се види, а члан Крунског савета и академик Матија Бећковић је 2013. године рекао да се то никада неће санирати да би нам остало за наук.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
9.9.2024. Вечерње новости пишу о великом скандалу који потреса Швајцарску:“Политичарка пуцала у икону Богородице са Христом- одборник швајцарске Либералне зелене партије Санија Ахмети, пореклом из Босне и Херцеговине, нашла се у центру скандала након што је на друштвеним мрежама објавила како слику Богородице која у наручју држи Исуса Христа користи као мету за гађање из пиштоља.
80 година раније, са сличним синдромом кризе идентитета, Марко Месић, прво официр Војске Краљевине Југославије, потом Хитлеров војник под Стаљинградом одликован гвозденим крстом, затим заробљеник Црвене Армије и коначно заповедник Југословенске бригаде која је под командом Црвене Армије прешла у Југославију код Кладова и ослобађала значајне делове Југославије, у Београду у цркви Карађорђевића у Белом двору пуцао је директно у чело иконе Христа Спаситеља током прославе Нове 1945. године.
Када је 20-их година прошлог века постао официр Југословенске војске, Марко Месић (1901–82) је положио заклетву краљу Александру Карађорђевићу. Затим је 1941. као часник војске новоосноване НДХ дао „присегу“ (заклетву) поглавнику Павелићу и фиреру Хитлеру. Као заповедник Југословенске бригаде састављене у совјетском заробљеништву од преживелих усташких бојовника заробљених у Стаљинграду, Месић је положио заклетву другу Стаљину. Када се са овом бригадом вратио у Југославију да се бори против Немаца, положио је заклетву другу Титу. По резолуцији Информбироа 1948. Месић је оптужен као совјетски шпијун. 1950. године на главном колодвору (железничкој станици) у Загребу, Месић је пао (или је гурнут?) под локомотиву која му је одсекла обе ноге. Као тешки инвалид од тада није излазио из стана свог брата Драгутина у Загребу. Умро је 9 фебруара 1982.г. у Загребу.
–“Драган Р Млађеновић, Марко Месић – војник краљевске, усташке и партизанске војске“-
- септембра 1944. године Тито је упутио налог Главном штабу народноослободилачке војске за хитно успостављање везе с Црвеном армијом. После једног преласка мањег дела руске војске између места Костол и Мала Врбица, Кладово, 6. септембра, уласка у Кладово наредног дана у 8 сати изјутра и погибије педесет руских војника, када се код Кладова на страни Црвене Армије борила и јединица ЈВуО са Марком Милуновићем, чему је уследило повлачење Руса у Турну Северин, на румунску страну, један батаљон Девете бригаде 23. дивизије Народноослободилачке војске са коњичким ескадроном 12. септембра прешао је Дунав код села Радујевац. Заједно са деловима 75. корпуса Црвене Армије, они су се код кладовског села Вајуга вратили на српску страну 22. септембра 1944, кренувши у напад са циљем овладавања подручјем са системом дунавских пловидбених канала, укључујући отпорне тачке Сип и Текија .
Кладово је од стране коалиционих снага, уз пресудну улогу трупа Црвене Армије ослобођено 22. септембра 1944. године. Према записима Марка Милуновића, посебне заслуге за добру информисаност совјетских војника о стању у Кладову пред њихов улазак могао је имати овдашњи руски емигрант, бивши царски генерал Лав Денега, за кога су се Руси код њега распитивали приликом првог преласка у Србију почетком септембра .Чини се изузетно занимљивим да је уз руске снаге, учешће у ослобођењу Кладова имала и формација састављена од бивших припадника једне усташке хрватске дивизије, заробљене на Источном фронту. Њен командант потпуковник Марко Месић формирао је по налогу Црвене армије Другу интернационалну бригаду, са запаженим учешћем у садејству са јединицама НОВЈ у војним операцијама на подручју Кључа и Крајине .
Југословенска бригада формирана у Москви, према В. Пилетићу, имала је три батаљона пешадије и 1-2 лаке противтенковске или пратеће батерије-Велимир Пилетић, Судбина српског официра, Крагујевац 2002, с. 113. Октобра 1944. Месићева бригада била је стационирана у Бору. У извештају Среског комитета Комунистичке партије за Бор од 16.10.1944. наводи се да су у Бору под неразјашњеним околностима „убијени један официр из Месићеве бригаде и једна жена“. Такође се наводи да је „У Брестовцу једна девојка убијена од неког војника Црвене армије“ – Зборник докумената Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 2, с. 370.
Орден за Месића
Живот пише романе, а политика историју. Тако је 9. маја 2005. године председник Руске Федерације одликовао је тадашњег хрватског председника Стјепана Месића за допринос који су хрватски народ и Хрватска као држава дали у коначној победи над фашизмом, а све у склопу прославе 60. годишњице победе над овим злом. Тада је, поред Месића, одликовање примио и бивши румунски краљ Михаел Први, али албански председник Алфред Мојсиу.
Остаје горак укус у устима ако се узме у обзир да братска Русија никада Србима и Србији није дала никакво слично признање, упркос чињеници да су Срби дали несразмерно велики допринос у коначној победи сила добра над силама зла у Другом светском рату. Са друге стране, занимљиво је да је Месићев стриц Марко био официр мешане 369. пуковније усташа и домобрана, да је учествовао у нападу на СССР, да је одликован за храброст немачким Гвозденим крстом првог реда након Харковске битке, и да је коначно учествовао у Стаљинградској бици где је након нестанка пуковника Павичића постао последњи заповедник ове пуковније. Тада је заробљен и „преваспитан“ од стране НКВД, па је потом као припадник 1. југословенске партизанске бригаде учествовао у ослобађању Београда и Србије.
Марко Месић остао је упамћен и као човек који је икони Исуса Христа у цркви Карађорђевића у Белом двору пуцао директно у чело током прославе Нове 1945. године. Траг од пуцња и даље може да се види, а члан Крунског савета и академик Матија Бећковић је 2013. године рекао да се то никада неће санирати да би нам остало за наук.
А Санија Ахмети? Њој историја неће судити.
Након свега: КРСТ
