Овај текст је наставак приче са овог линка.
И тако ми прича мој јаран своје доживљаје, а ја се сав претворио у ухо:
„Србе можеш препознати по томе што сваки понаособ има свој унутрашњи осјећај за правду. Преласком Срба на ислам или католичанство то се губи. Тим Србима се системски и систематски ослабљује его и гордост како би били употребљиви за њихове системе. Нас Србе прогањају вијековима да нас укалупе и у системе, а ми жилави.
Тако је мени мој унутрашњи осјећај за правду рекао да морам нешто учинити да спријечим рушење легално изабране власти у Српској. Само слијепац или покварен човјек није видио или није хтио да види да преко улице желе да сруше власт у Српској уз помоћ обојене револуције обједињавањем два случаја са смртним изходом – „Правда за Давида“ и „Правда за Џенана“ у један случај – „Правда за Давида и Џенана“. Окупатор не воли када му се у колонији нека власт чврсто устоличи и завлада и почне водити суверенију политику, њему је у интересу да му је у колонији увијек хаос како би имао изговор за своје, иначе непотребно, присуство.
Није ми требало дуго за идеју шта да урадим. Стари и познати још из другог свјетског рата симбол „Отпора“ – стиснута песница, је постао симбол обојених револуција, симбол изазивања нереда и дестабилизације држава. Тај симбол је од једног антифашистичког постао супротан симбол – симбол за успостављање империјалистичке доминације, тј. фашизма, стања када интерес корпорација надјача интерес суверених држава.
Отпорашица је изашла пред новинаре са уздигнутом руком и стиснутом песницом и ја сам одмах добио идеју да јој смонтирам умјесто њене песнице, отворену шаку да то личи на наци-фашистички поздрав. Одмах сам то подијелио на друштвеним мрежама што је изазвало приличну пажњу на мрежи. Да употријебим сензационалистички назив: „друштвене мреже су горјеле“ :-).
Након краћег времена су ми скинули ту објаву под изговором кршења правила заједнице и казнили ме блокадом, а након тога су ми укинули профил. Сада лутам градом без профила ;-).
Након краћег времена су ми скинули ту објаву под изговором кршења правила заједнице и казнили ме блокадом, а након тога су ми укинули профил. Сада лутам градом без профила ;-).
У овом интернет ратовању се не гине, али се не може проћи некажњен. Негдје сам читао да је перо убитачније него метак, али су тастатура и миш много убојитији и од пера и од метка заједно.
Шта хоћу да ти кажем, друг мој, немој вјеровати свакој фотографији, па чак ни видеу којег видиш, данас су алатке за и фото и видео монтажу много добре. И мени се деси да насједнем на нечију фотомонтажу па ми се учини стварном. Лако је посумњати у монтажу када је снимак ниске резолуције или мутан као што су све слике чудовишта из Лох Неса или слике Јетија, али на овом примјеру видиш да се може човјек зезнути и на оштрим сликама.
На моју монтажу су чак насјели и новинари из РТРС-а, преузели су моју слику са Фејсбука, написали текст и објавили вијест. Додуше вијест је била присутна на интернету можда сат, два, када се схватило да је у питању монтажа и скинули су је. Али нису могли да скину са претраге информацију о постојању те вијести, пошто је систем због своје гломазности доста инертан. Али је то мени било довољно да сачувам слику о постојању вијести.
Него сада стварно морам да идем, рекох ти већ да морам купити нову тастатуру, рат још увијек траје, немам чиме да ратујем.
Воздра“ – наприча ми мој јаран све ово у кратком времену и показа слике са телефона да не мислим да лаже и остави ме замишљеног.
Ко зна колико ли сам пута од фотомонтажа помислио да су стварне фотографије и колико ли сам пута погрешно закључио неке ствари. Ужас. Морам све наново да преиспитујем.
И што је најгоре, паде ми на памет да су се разним монтажама и манипулацијама бавили и антички историчари, а ми смо то у историји учили као сушту истину.
У овом интернет ратовању се не гине, али се не може проћи некажњен. Негдје сам читао да је перо убитачније него метак, али су тастатура и миш много убојитији и од пера и од метка заједно.
Шта хоћу да ти кажем, друг мој, немој вјеровати свакој фотографији, па чак ни видеу којег видиш, данас су алатке за и фото и видео монтажу много добре. И мени се деси да насједнем на нечију фотомонтажу па ми се учини стварном. Лако је посумњати у монтажу када је снимак ниске резолуције или мутан као што су све слике чудовишта из Лох Неса или слике Јетија, али на овом примјеру видиш да се може човјек зезнути и на оштрим сликама.
На моју монтажу су чак насјели и новинари из РТРС-а, преузели су моју слику са Фејсбука, написали текст и објавили вијест. Додуше вијест је била присутна на интернету можда сат, два, када се схватило да је у питању монтажа и скинули су је. Али нису могли да скину са претраге информацију о постојању те вијести, пошто је систем због своје гломазности доста инертан. Али је то мени било довољно да сачувам слику о постојању вијести.
Него сада стварно морам да идем, рекох ти већ да морам купити нову тастатуру, рат још увијек траје, немам чиме да ратујем.
Воздра“ – наприча ми мој јаран све ово у кратком времену и показа слике са телефона да не мислим да лаже и остави ме замишљеног.
Ко зна колико ли сам пута од фотомонтажа помислио да су стварне фотографије и колико ли сам пута погрешно закључио неке ствари. Ужас. Морам све наново да преиспитујем.
И што је најгоре, паде ми на памет да су се разним монтажама и манипулацијама бавили и антички историчари, а ми смо то у историји учили као сушту истину.
Душко Бошковић