• Суштина је уствари да је доктрина еволуције преплавила свет не због снаге својих научних заслуга, него управо због капацитета као гностичког мита. Она тврди уствари да су жива бића створила сама себе, што је у суштини метафизичка тврдња…
  • Стога, у коначној анализи еволуционизам је уствари метафизичка доктрина украшена научном одећом.

ПИШЕ: Филип Колинс

Објавом књиге „Да Винчијев код“ и премијерама филмова „Матрикс“, гностицизам је доживео култулни процват на западу. Да ли је процват гностичког размишљања једноставно краткотрајни тренд попут нечувене одеће Бритни Спирс или Кристине Агилере, коју носе једнога дана и никада више? Могуће. Ипак занимљиво је приметити да популаризација Дарвинове еволуције претходи успону гностицизма на западу. Значај ове чињенице постаје очит када се прочитају речи др. Волфганга Смита:

„Као научна теорија дарвинизам би одавно био одбачен. Суштина је уствари да је доктрина еволуције преплавила свет не због снаге својих научних заслуга, него управо због капацитета као гностичког мита. Она тврди уствари да су жива бића створила сама себе, што је у суштини метафизичка тврдња… Стога, у коначној анализи еволуционизам је уствари метафизичка доктрина украшена научном одећом. Другим речима, то је научни мит. И мит је гностички, јер имплицитно негира трансцедентно порекло бића, јер заиста, тек након што су жива бића спекулативно сведена на скупину честица, дарвински транформизам постаје замислив. Стога, Дарвинизам наставља древну гностичку праксу омаловажавања „Бога, Оца свемогућег, Творца неба и земље“. Она наставља, ако хоћете, часну гностичку традицију „лупања Јехове“. И док све ово може обрадовати гностичка срца, не треба изгубити из ума да доктрина игра суштинску улогу у успону неогностичке мисли, јер само са прихваћањем дарвиновог „самостварања“, благовест „самоспасења“ може добити привид смисла“. (242-243)

У светлости овог изванредног запажања може се проматрати данашњи процват гностицизма као природне последице неупитног епистемолошког примата дарвинизма на западу. Данашњи процват гностицизма може представљати накнадну фазу метастазе дарвинизма.

Занимљиво је запазити да Британско краљевство друштво, масонска институција одговорна за промулгацију дарвинизма, је строго наметнула поделу између науке и теологије у холове научног проучавања. Вебстер Тарпли карактерише ову поделу као „дословно гностичку“. И заиста, ограничење научног истраживања на телесне махинације природе је мирис гностичког размишљања. То је искривљавање платонове метафизике, концепцијског оквира који наглашава раздвајање телесног (настајање) и нетелесног (биће). Овај оквир има блиску сличност традиционалном хришћанском Wелтансцхауунг који дели постојање на духовно и физичко. Међутим, гностицизам је одбацио хришћански есхатон раја и пакла. Ту је где искривљавање започиње.

Према гностицизму, физички свемир је пакао. Телесна егзистенција је затвор који је оковао човека путем демонских чинилаца простора и времена. Међутим, кроз откровењско искуство тј. гносу, чулно биће човека може бити трансформисано и овај пакао може постати рај. Вођено овим гностичким начелом масонско Краљевско друштво је преусмерило научну пажњу искључиво према материјалном свету.[1]  Фокусирајући научни труд на временско-просторну раван чланови Краљевског друштва су се вероватно надали да виде могућу трансформацију неискупљиве физичке равни у „иманентизацију есхатона“, земаљског раја.

Ово је такође био крајњи циљ марксизма који је ширен на популарном нивоу у виду уједно фашизма и комунизма. Није чудно да историјски, уједно нацисти и комунисти су показивали религиозну оданост гностичком миту дарвинизма. Смит пише: „уместо есхатона који онтолошки надилази границе овога света, савремени гностик превиђа крај унутар историје, есхатон, следствено који треба бити остварен унутар онтолошке равни видљивог космоса“ (238). Према ватиканском инсајдеру Малачи Мартину, италијански хуманисти који су могуће створили спекулативну масонерију[2]  „су реконструисали концепт гносиса и пренели га на у потпуности овосветску раван“ (519). И нацизам и комунизам су настали од организацијских деривата масонерије.

Узимајући у обзир презир гностицизма за све ствари телесне, изузетно је парадоксно да његове присталице показују такву преокупацију за материјалну раван. Било како било, есхатон се мора остварити у овој материјалној равни. Гностички психолог Карл Јунг понавља ово:

„Према (алкемичару) Василију Валентину, земља (као прима материа) није мртво тело, него је настањена духом који је њен живот и душа. Све створене ствари укључујући и минерале, црпе своју снагу из овог земаљског духа. Овај дух је живот … и он даје храну свим живим стварима које штити у својој утроби“ (329)

Тако да није изненађење да дарвинизам који је заснован на метафизичком натурализму и материјализму је тако компатибилан са гностицизмом. Обоје наглашавају примат ове материјалне равни. Да је таква метафизичка доктрина остала затворена у домени академских полемичара била би довољно безопасна. Међутим, то није случај. Гностички мит дарвинизма коначно је емигрирао од апстракције спекулативне филозофије до других подручја проучавања. Са емиграцијом, дарвинизам је почео уживати епистемолошки примат. Џулиен Хаксли то елаборира:

„Концепт еволуције је убрзо проширен, не на само биолошка поља. Неоргански подручја, као животна историја звезда и формација хемијских елемената с једне стране, а с друге стране подручја као лингвистика, социјална антропологија, компартивно право и религија су почели да се проучавају из еволуционог угла. Све до данас ми можемо да видимо еволуцију као општи и свепрожимајући процес.“ (Цитат у Њуман 272)

Неминовно, гностички мит дарвинизма је обухватио и социјалну и политичку теорију. Резултат је био социополитички утопизам који је био основа свих научних диктатура 20. века. Нацистчка Њемачка стоји као главни пример гностичке научне дикатауре сазидане на дарвинизму. Уствари, дарвинста сер Артур Кејт је искрено признао: „Њемачки фирер, како сам увек схватао је еволуциониста. Он је свесно настојао да се пракса Њемачке усклади са теоријом еволуције.„ (230). Дарвинизму природни корелат гностицизам је такође био присутан. Нацизам је заснован на окултној доктрини гностичког култа названог ариософија, који је промовисао:

„Владавину гностичких елита и редова, раслојавање друштва према расној чистоћи и окултној иницијацији, окрутно подчињавање и коначно уништење негерманских инфериорних народа и заснивање пангерманске светске империје. Такве фантазије су остварене са грозним последицама у трећем рајху – Аушвиц, Собибор и Треблинка су паклени музеји нацистичке апокалипсе, чији корени леже у хиљадугодишњој визији ариософије.“ (Гудрик-Кларк).

Холокауст који је био оргија насиља и смрти је представљао труд нацистичке Њемачке ка „иманентизацији есхатона“. У суштини, Њемачка се квалифицирала као гностичка научна диктатура сазидана од стране „науке“ дарвинизма.

Комунистичка Русија је такође показивала све карактеристике сагласне са овим профилом. „Екциколопедија религија“ објашњава: „И Хегел и његов материјалистички ученик Маркс могу бити сматрани директним потомцима гностицизма“ (576). Уствари, Хегел је идеолошка карика у којој се гностичке научне диктатуре нацизма и комунизма укрштају. У „Тајном култу реда“ Ентони Сатон тврди: „Уједно Маркс и Хитлер имају своје филозофске корене у Хегелу“ (118). Према „Енциклопедији религија“ гностички кабалиста Кристоф Етингер је значајно утицао на Хегелове ране радове (576). Од Хегела ће произаћи две најгоре научне диктатуре у историји. Обе су биле гностичке у својој сржи:

„У овом веку, са представљањем традиционалних религијских позиција у секуларном облику се појавио секуларни гностицизам уз друге велике секуларне религије као мистични спој са фашизмом, апокалипсом марксистичке дијалектике и земаљским градом социјалне демокрације. Секуларни гностицизам готово никад није препознат као оно што јесте и он може готово неприметно егзистирати поред других веровања.“ (Веб 418)

Како је историја видљиво показала, разни религијски крсташки ратови да „иманентизују Есхатон“ су смртно озбиљни. Ова истина је опипљиво очита са гнусобама почињеним од социополитичких утописта секуларног гностицизма. И Аушвиц и совјетски гулаг су продукти истог џихада. Секуларне теокрације које су водиле ове џихаде су биле доследне научне диктатуре сазидане од стране дарвинизма.

Алхемијски мандат

Неминовно, гностички мит дарвинизма води своје присталице до истог закључка, а то је да еволуција захтева сарадњу човека. Кроз друштвену интервенцију социополитички утописти верују да човечанство може потпомоћи властити еволуциони развој и напокон „иманентизовати есхатон“. Масон и апологета дарвинизма Т. Х. Хаксли пише:

„Друштвени развој значи контролу космичког процеса на сваком кораку и замену њега другим те може бити зван етичким процесом. Његов циљ није преживљавање оних који се десе да буду најспособнији с обзиром на целокупна стања која постоје, него оних који су етички најбољи.“ (81)

Уствари, Хаксли понавља централни налог масонске доктрине тј. алкемијску трансформацију човека у бога. Масонски учењак В. Л. Вилмсхрст даје сумацију овог централног принципа:

„Ово тј. еволуција човека у надчовека је увек била сврха древних мистерија. Права сврха савремене масонерије није друштвена сврха и давање милостиња ка којима је много бриге посвећено, него убрзавање духовне еволуције оних који теже да усаврше своју природу и трансформишу је у више, боговске квалитете. И ово је суштинска наука, краљевска вештина која је могућа за свакога од нас да је изврши у пракси, док с друге стране придружити се Занату из било које друге сврхе, а не с циљем учења и стремљења овој науци је несхватање његовог смисла.“ (Вилмсхрст 47).

Масонерија одбацује веровање у стварање човека од надприродног Бога. Оваква тврдња је јасно изражена у конституцији Великог савета Турске, организованог од масона 33. степена:

„У врло раном добу у складу са неорганским процесом, органски живот је настао. Да би се створили ћелијски организми ћелије су се заједно груписале. Касније, интелигенција је настала и људска бића су рођена. Али одакле? Ми настављамо питати ово питање. Да ли је било од Божијег даха над безобличним блатом? Ми одбацујемо објашњење неприродног облика стварања, стварања које искључује човека. С обзиром да живот и његово стабло постоји, ми морамо да следимо филогенски низ и осећамо, разумемо и признамо да точак постоји који објашњава ово велико дело. То је дело „скока“. Ми морамо веровати да је постојала фаза развоја у којој је била велика убрзаност активности, која је узроковала да у посебном моменту живот пређе из једне фазе у другу.“ (Ђовани 107).

Какав облик стваралачке улоге човек добија према масонској доктрини? Масон 33. степена Менли Хол може да одговори. Хол пише:

„Човек је бог у процесу и као у мистичним митовима Египта на грнчарском точку он је обликован. Када његово светло излази да уздигне и очува све ствари, он прима троструку круну божанства и придружује се групи мајстора масона који у својој плавој и златној одори траже да отерају мрак ноћи са троструком светлошћу масонске ложе.“ (54-55)

Овде је присутна дарвинска метафизичка тврдња „самостварања“, која омогућује основу гностичке доктрине „самоспасења“. Очевидно, творачка улога резервисана за човечанство је улога самога творца. Масон 33. степена Џ. Д. Бак сажео је ово схватање једном једноставном тврдњом: „Једини личносни Бог којег слободна масонерија прихваћа је човечанство у целини … Човечанство стога је једини личносни бог који постоји“ (216). Ово је било присутно код оснивача Илумината Адама Вајсхаупта као „унутрашњи ареопагит – човек створен савршеним као бог без Бога“ (Билингтон 97). Ова религија није ништа ново. Годинама се појављивала под бројним називима. В. Ворен Вејџер наводи бројне ове религијске манифестације:

„Мисли деветнаестог и раног двадесетог века су се удруживале с временски ограниченим настајућим божанствима. Бројни мислиоци су проповедали неки облик вере што је потенцијално у времену, уместо традиционалне и мистичне вере у моћ ван времена. Хегелов Wелтгеист, Контов Хуманите, Спенсерово организмично човечанство, који су се нужно побољшавали законима еволуције, Ничеова доктрина надчовечанства, концепција коначног Бога дошла је до изражаја са  Џ. С. Милом, Хастингс Решдалом и Вилиамом Џејмсом, витализам Бергсона и Шова, настајући еволуционизам Самуела Александра и Лојд Моргана, теорије божанске иманенције у либералном покрету протестантске теологије и Ду Ној телефинализам, су сви они показивали доказ утицаја на првом месту еволуционог размишљања и прије и после Дарвина у западној интелектуалној историји. Вера у сам прогрес, посебно идеја прогреса изграђеног на еволуцијској шеми ствари је на сваки начин психолошки еквивалент религије.“ (106-07)

Суштински доктрински налог ове религије је алкемијски налог за свесни инжињеринг људске апотеозе. Т. Х. Хакслијева потпора, масон и фабијски социјалиста Х. Г. Велс је представио алегоријски приказ алкемијске мисије достизања апотеозе у „Острву др. Мореа“. Проницљиви читач ће препознати лик др. Мореа као алат масонског заната. Као практик тзв. краљевске вештине др. Море „свесно опонаша еволуциону лабараторију света“ (Сувин и Филмус 65). Годинама касније дарвински фундаменталиста и високи свештеник сцијентизма Карл Саган ће сажети овај алкемијски мандат за опонашање „еволуционе лабраторије“ природе. У својој књизи из 1980. године “Космос”, Саган је написао да кроз слепе силе еволуције, човек је дошао у позицију из које он сада може свесно контролисати и управљати еволуционим процесом (320).

Научне диктатуре комунизма и фашизма су представљале два таква битна труда свесног инжењеринга еволуције и „иманентизације есхатона“ на Земљи. Ипак, ова два гностичка експеримента у социополитичком утопизму су само микрокозмос веће религијске визије. То је религијска визија наднационалне елите. Фанатични у својој слепој вери гностичког мита дарвинизма, наднационална елита још и данас тежи истим циљевима.

Преобликовање прима материе

Мартин објашњава да су хуманистичке претече спекулативне масонерије желеле „посебну гносу“ (520). Они су веровали да ова „посебна гноса“ је била „тајно зање о томе како у социополитичку сврху управљати слепим силама природе“ (520). Ово покоравање и манипулисање природе је тема доследно поновљена од стране социополитичких утописта. Један социополитички утописта који је поновио ову тему је био фабијски социјалиста Бертран Расел. У „Религији и друштву“ Расел тврди:

„Пут којим наука стиже до својих веровања је прилично различит од пута средњовековне теологије. Искуство је показало да је опасно почети из општих принципа и наставити дедуктивно, с једне стране, јер приципи могу бити неистинити и јер схватање засновано на њима може бити лажно. Наука започиње не из великих претпоставки него из појединачних чињеница откривених проматрањем или експериментом. Из бројних таквих чињеница стиже се до општег правила, из кога ако је истинито, тада чињенице у том питању су случајеви. … Наука стога потиче напуштање потраге за апсолутном истином која онда припада било којој теорији која може бити успешно примењена изумима или предвиђању будућности. „Техничка“ истина је питање степена, тј. теорија из које успешнији изуми и предвиђања произлазе, је истинитија од оне која омогућује мање тога. „Знање“ престаје да буде интелектуално огледало свемира и постаје само практични алат у манипулацији материјом.“ (13-15)

За социополитичког утописту наука представља „посебну гносу“ створену за манипулацију материјом и реконфигурацију саме реалности. То је алат за преобликовање прима материе и „иманентизацију есхатона.“ Технологија је постала главно средство постизања ове алкемијске трансформације реалности. Технолошки потенцијал за такву примену је очигледан у етимолошком пореклу самог имена. Израз је изведен из грчке речи „техне“, што значи „вештина“. Једноставно изражено, „израђивати“ је вешто стварање нечега. Тако постоје и изрази као „изванредна вештина“ или „мајстор вештине“.

У контексту социополитичког утопизма „изађивање“ је вешто стварање (или јасније, преобликовање) саме реалности. „Посебна гноса“ науке је омогућила начине кроз техне. Марк Песк суизумитељ моделирајућег језика виртуалне реалности елаборира о улози техне у господарењу материјом: „Свака задња тачка технеа има израз у савременом свету као мит темељног правца тј. господарења материјом …“ Ово је централни мандат социополитичког утопизма тј. господарење самом реалношћу.

Сајентологија даје одличан пример ове парадигме. Основана од аутора научне фантастике Л. Рон Хабарда, ова религијска организација заступа доктрине које су уско повезано са гностичком мишљу. На пример, Хабард је показао изразито гностичко гнушање према људском телу. У „Историји човека“ он изјављује:

„Поседовање тела је трошак, јер кроз тело, биће може искусити бол, а може се одржавати испуњавањем рутинских потреба, једењем и избегавањем шкођења … Данас ми живимо у великом култу званом обожавање тела. Лекари, учитељи у школама, родитељи, службеници у саобраћају те целокупно друштво су се ујединили у овом ратном покличу: „Брини се за тело.“ (Цитирано у „Ниско очекивано животно доба сајентолога и Хабард о насиљу“)

С друге стране, Хабард је религиозни присталица гностичког мита дарвинизма. У „Дианетици“ он пише:

„Прилично је добро прихваћено у данашње време да је живот у свим облицима еволуирао од основних градивних блокова, вируса и ћелија. Једини значај дианетике је да такав предлог ради, а заправо је то све што ми тражимо од дианетике. Нема смисла сад писати овде обимни том о биологији и еволуцији. Ми можемо додати нека поглавља овим стварима, али Чарлс Дарвин је обавио свој посао добро и темељни принципи еволуције се могу пронаћи у његовим и другим делима. Претпоставка на коју је дианетика првобитно ушла је била еволуција.“(69)

Према сајентологији реалност није управљана непромењивим принципима или општим непромењивостима. Насупрот томе, она је уствари подложна савитљивост, структура која може бити манипулисана технологијом. Стога, Хабард тврди да човек мора, не да се „суочи са реалношћу“ него уствари да „се реалност суочи с њим“(308). Ова тврдња подсећа на тему о господарењу реалношћу.

Коначно, сајентологија је постала тема етнографске студије обављене од социолога Вилиама Симс Бејнбриџа. Бејнбриџ је такође следбеник настајуће научне религије зване трансхуманизам, која жели „узгајање генетски обогаћених облика постљудских бића“ (Хајс). Професорица Кетрин Хајлс описује ово „постљудско стање“:

„Код постљуди нема суштинских разлика или апсолутних разграничења између телесног постојање и компјутерске симулације, кибернетског механизма и биолошког организма, роботске технологије и људских циљева.“ (Цитирано у Хук).

Као сајентолози, и трансхуманисти су склони гностичком миту дарвинизма. Понављајући тврдњу дарвинског фундаменталисте Карла Сагана трансхуманисти верују да еволуција може бити свесно управљана и усмеравана. Ворен Робинет елаборира:

„Ако је ум програм и подаци, и ми управљамо хардвером и софтвером, тада можемо правити промене како желимо. У чега ће људима слична интелигенција еволуирати ако је ослобођена граница људске меснате машине, када људи буду могли изменити и унапредити свој властити хардвер? Тешко је рећи. Промене ће вероватно бити усмерене ка циљу, али који циљеви ће бити изабрани за самоусмеравану еволуцију? Шта човек постаје када је ослобођен бола, глади, похоте и поноса?“ (169-70)

Док Робинет говори реторички ипак је интересантно да он крајње успоређује човечанство са машином. Као што професорица Хајлс јасно објашњава, „постљудско“ стање је трансформација људи у машину. Ово може бити намеравани исход самоусмераване еволуције. Трансхуманисти отворено изражавају своје ругање људском стању. На пример, британски роботиста Кевин Ворвик се искрено одрекао човечанства. Он наводи: „Ја сам рођен као човек. Али је то заправо била случајност судбине тј. стање само времена и простора“ (цитирано у Хук). Ово потиче на узнемиравајуће питање. Ако је људско стање неки облик биолошке случајности, стога, шта је крајња еволуциона судбина човечанства? Барт Коско, професор електроинжењеринга, открива коначну судбину еволуционе мапе: „Биологија није судбина. Није никада била више од тенденције. То је био природи, први брзи и прљави начин да израчуна с месом. Чипови су судбина“ (Цитирано у Хук).

Ово гнушање ка човечанству подсећа на налоге старије религије. С. Кристофер Хук елаборира:

„Трансхуманизам је на неки начин нова инкарнација гностицизма. Оно види тело једноставно као прву протезу којом смо сви научили да управљамо. Као Хришћани ми смо дуго одбацивали гностичке тврдње да је људско тело зло. Утеловљење је темељно нашем идентитету, израђено од Бога и освећено оваплоћењем и телесним васкрсењем нашега Господа. За разлику од гностика, трансхуманисти одбацују становиште о души и замењују идејом информацијског образца.“

Очевидно, гностичке амбиције социополитичког утопизма су живе и здраве. Заправо, гностичка традиција ариософије и трансхуманизам подржавају устоличење елите. Ова нова постљудска елита је названа „генима богата класа“. Према трансхуманистичком професору Ли Силверу крај овога века ће посведочити успон генима богате елите. Он наводи: „Сви аспекти економије, медији, забавна индустрија и индустрија знања ће бити управљани од припадника класе богате генима… Природни људи ће радити као слабо плаћени пружатељи услуга или као радници…“ (Цитирано у Хајс). Као и социополитички утописти или марксисти, трансхуманисти неће завршити класну поделу. Уствари, они ће само створити нову.

Ако би трансхуманизам био једноставно само маргинална организација, такво веровање би било некако безначајно. Међутим, то није случај. Са подружницама у више од 20 земаља и „светионицима“ који заузимају бројне позиције академских институција, трансхуманистички покрет је огромна сила (Хајс). Надаље, многи од чланова су били активно укључени у владиним финанцираним истраживањима. Јасно, покрет је више него просечни култ.

Гностичке религије сајентологије и трансхуманизма представљају везе у идеацијском ланцу који налази своје порекло у древној Месопотамији. Они су филозофски и религијски наследници мистеријских религија. Наравно, варијације древних мистерија увелико чине религијску доктрину елите. Као и комунизам и фашизам, сајентологија и трансхуманизам су микрокозмос религијске класне визије људи владајуће елите. Раслојено друштво владара и робова, еугеничка режиментација, технолошки измењена реалност, комплетно уништење свих ствари које дефинишу човечанство … сви они чине анатомију есхатона који теже да иманентизују.

Цитирани извори:

https://www.conspiracyarchive.com/2014/01/16/the-gnostic-myth-of-darwinism/

 

ПРЕВОД: Ж. https://independent.academia.edu/%C5%BDx

[1] Примедба преводиоца: Краљевско друштво је настало 1660. године инспирисано „Новом Атлантидом“ од Френсиса Бејкона и легендама о розенкројцерима. Тачно је да су бројни оснивачи били масони, међутим у то време масонерија се још декларисала као хришћанска организација. Међутим, прихваћали су разне окултне, езотеријске филозофије, инспирисани Кабалом, ренесансном магијом и томе слично.

[2]Примедба преводиоца: Према истраживањима самих масона, масонерија је настала 1590. г. у Шкотској, у мајци ложи „Марија“ у Единбургу. Инпирисана је била одређеним езотеријским филозофијама и Кабалом. То се све може потврдити. Мишљење да су италијнски хуманисти основали масонерију се не може утврдити, али треба оставити и то као могућност „у позадини главе“, али досад докази то не утврђују.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.