- У замену за даље одмрзaвање односа САД и нарочито ЕУ ће сигурно захтевати од Белорусије нешто много значајније него пуштање „политичких затвореника“.
- Како показује искуство претходне „отопљени“, то ће вероватно бити захтеви за либерализацију унутрашње политике и обнову рада западних невладиних организација, фондова и с њима повезаних белоруских „друштвених иницијатива“.
- Узимајући у обзир да је управо то и било један од кључних фактора политичке кризе 2020. године, тешко да се такав предлог може сматрати прихватљивим за званични Минск.
АУТОР: Вјачеслав Шимов
Прошле недеље званични Минск наставио је дипломатију „гестова добре воље“, усмерену на нормализацију односа са Западом. Постало је познато да су белоруске власти ослободиле двојицу католичких свештеника оптужених за злочине против државе. Осим тога, Лукашенко је помиловао 31 држављанина Украјине, који су предати кијевском режиму. Наводи се да је то учињено на молбу америчког председника Трампа. Поред тога, портпаролка белоруских власти Наталија Ејсмонт изјавила је да су преговори између Минска и Вашингтона у активној фази.
Подсетимо, белоруске власти су раније већ помиловале две групе лица које се на Западу сматрају политичким затвореницима. Током лета помиловано је и упућено у Литванију 14 особа, укључујући Сергеја Тихановског, а почетком јесени – још 50 људи. У целини, за белоруску дипломатију ово је уобичајен инструмент за ублажавање односа са западним земљама, где се циклуси захлађења и отопљавања редовно смењују. Изгледа да, у позадини гласина о мирном решењу у Украјини, белоруска спољна политика улази у још једну фазу „отопљавања“.
Ватикан у Белорусији: дипломатски контакти или хуманитарна експанзија?
Ослобађање двојице католичких свештеника поздравио је кардинал Клаудио Гуџероти, који је данас главна дипломатска веза између Ватикана и Минска. „Кардинал је изразио Александру Лукашенку искрену захвалност што је удовољио појединим молбама Свете столице и пажљиво га саслушао током дугог разговора. Он је истакао да тактика изолације и бојкота – ја с вама не разговарам, ја вас не видим – није ефикасна. Напротив, она само распирује мржњу коју је немогуће искоренити чак ни после више година“, наводи се на званичном порталу Свете столице Vatican News.
Помиловање католичких свештеника још је један одјек догађаја из 2020. године, када су многи припадници католичког клера подржали протесте и чак учествовали у њима. Штавише, у отвореној опозицији белоруским властима нашао се тадашњи поглавар белоруских католика Тадеуш Кондрусевич.
Међутим, Ватикан није подржао конфронтациону линију белоруског клира. Кондрусевич је смењен и замењен компромисном фигуром, Јозефом (Јузефом) Станевским. На тај начин Света столица не само да је избегла дипломатску кризу у односима са Белорусијом већ је и ојачала дипломатске контакте. Почетком ове године у Ватикану је отворена амбасада Белорусије.
Риторика кардинала Гуџеротија такође указује да је Ватикан адвокат нормализације односа и дијалога између Минска и западних држава.
Тесне дипломатске везе Ватикана и Белорусије нису никаква новост. Ватикан је једна од ретких европских држава коју је Лукашенко посетио чак два пута у званичној посети.
Минскова заинтересованост за контакте са Ватиканом је разумљива. У условима дипломатског бојкота који је Белорусији наметнуо ЕУ, то је један од ретких преосталих канала комуникације са Европом.
А шта стоји иза благонаклоног става Ватикана?
Католичка конфесија је друга по бројности у Белорусији – према различитим проценама, припада јој 6–10% становништва, а понекад се помињу и много веће бројке – 15, па чак и 20%. Разумљиво је да заштита интереса своје пастве наводи Ватикан на дипломатску флексибилност, иако је и белоруска држава, са своје стране, увек испољавала лојалност Римокатоличкој цркви.
Међутим, не сме се заборавити да је Белорусија класична цивилизацијска погранична зона, где су односи између хришћанских конфесија увек имали политичку димензију. Због тога је прилично очигледно да ће Ватикан дипломатску игру у Белорусији користити у своју корист – за учвршћивање и ширење позиција Римокатоличке цркве, као и за промовисање историјских и политичких наратива који му одговарају, мада се мора признати да се тај посао води веома пажљиво и опрезно.
За ким певају „црни славуји“
У вези с ослобађањем и предајом Кијеву 31 држављанина Украјине посебну пажњу привукла је прича 18-годишње Марије Мисјук, која је формирала екстремистичку групу „Црни славуји“, намењену за припрему минирања административних зграда у белоруским градовима.
Девојка је потпала под утицај украјинских националиста још са 14 година и наставила комуникацију са њима и након што су је родитељи преселили у Белорусију. Овде ју је преузео ГУР, који ју је и навео на терористичку делатност. Пикантан детаљ је то што се њен кустос представљао као трансродна особа. Ипак, малолетни терористи су на време ухваћени и нису успели да изведу планиране нападе.
У Украјини је од повратка „политичких затвореника“ направљен прави спектакл; по Мисјук и остале на границу је лично дошао шеф ГУР-а Буданов. Очигледно је да несупели терористкињу чека краткотрајна медиска слава, те ће је развлачити по пропагандним ток-шоу емисијама, градећи од ње још један симбол „борбе против руске агресије“.
У Белорусији се овај гест посматра у контексту односа не толико са Кијевом, колико са САД, и наглашава се да је управо Трамп затражио да Украјинци буду пуштени.
У целини, оно што се дешава у односима између Белорусије и Запада не изгледа као нешто ново. Тај дипломатски плес стране су изводиле више пута. Минск од ЕУ и САД очекује обнову трговинско-економских контаката и рачуна да ће тиме проширити простор за спољнополитички маневар. Запад, укључујући и „прагматичног“ Трампа, тражи од Минска уступке пре свега у хуманитарним и политичким питањима.
За сада је у замену за неколико група такозваних политичких затвореника Минск добио делимично укидање санкција са националног превозника „Белавиа“ и интензивирање преговора са Вашингтоном и Ватиканом. Могуће је да је и отварање раније затворених граничних прелаза од стране Пољске и Литваније део ове игре „отопљавања“.
Међутим, у замену за даље одмрзавање односа САД и нарочито ЕУ ће сигурно захтевати од Белорусије нешто много значајније него пуштање „политичких затвореника“. Како показује искуство претходне „отопљени“, то ће вероватно бити захтеви за либерализацију унутрашње политике и обнову рада западних невладиних организација, фондова и с њима повезаних белоруских „друштвених иницијатива“. Узимајући у обзир да је управо то и било један од кључних фактора политичке кризе 2020. године, тешко да се такав предлог може сматрати прихватљивим за званични Минск.
Фото: sb.by
https://www.fondsk.ru/news/2025/11/25/minsk-delaet-novye-shagi-navstrechu-zapadu.html