У МОСКВИ ОДЛИЧНО РАЗУМЕЈУ КО ЈЕ ГЛАВНИ ПРОТИВИК И ГДЕ ЈЕ ГЛАВНИ ФРОНТ

* Украјина је у садашњем облику само видљиви непријатељ, па је сада кључно питање – војна победа над њом као анти-Русијом на бојном пољу. Али, колективни Запад, предвођен англосаксонским земљама (тачније, њиховим елитама) несумњиво је главни противник у тој бици, а она се неће завршити након што утихну топови у Украјини

* Сукоб ће ићи ка једном од два могућа финала – капитулацији Русије са сменом Путина или тешкој кризи са обе стране Атлантика, која ће довести до тога да Англосаксонци изгубе контролу над уједињеним Западом коме би следио распад бар на два дела – на англосаксонски свет и Европу, уз истовремену унутрашњу кризу у Сједињеним Државама, кључној западној сили

* Наш први циљ је да спречимо Запад да на наредне године развуче непријатељства. Украјина, као анти-Русија, мора бити поражена што је пре могуће. Уосталом, главни декларисани циљ је отклањање претње Русији са запада, односно Украјине као анти -Русија, као атлантистичког оружје. А то је немогуће не само без промене власти у Кијеву, већ и без промене самог формата постојања државности у овом делу историјске Русије

* Категорично искључивање чак и теоријске могућности за поновну трансформацију Украјине из малоруске у антируску апсолутни је приоритет не само за Путина, већ за сваког руског патриоту. Али, потребна нам је и победа над самим собом. Без ње неће бити ни победе у Украјини, ни победе над Западом

___________________________________________________________

Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости

ДЕВЕТИ мај, Дан победе, ове године добија потпуно ново значење.

Први пут од 1945. године чекамо нову победу – без које ће бити доведено у питање и само постојање наше државе. Истовремено, нова победа не поништава велику, она постаје почетак нове ере у животу наше земље и целог света. А без победе неће бити Русије.

Зато је толико важно да разумемо кога и шта морамо да победимо – кога не можемо а да не победимо.

Украјина је у садашњем облику само видљиви непријатељ. Јер, јасно је да је сада кључно питање – војна победа над анти-Русијом на бојном пољу.

Ово је неспорно питање, али да бисмо што пре дошли до победе, треба да разумемо са ким и са чиме се боримо, ко нам се супротставља, а шта нас кочи.

Колективни Запад, предвођен англосаксонским земљама (тачније, њиховим елитама) несумњиво је наш главни противник у овој бици, а она се неће завршити након што утихну топови у Украјини.

Конфронтација са Западом попримила је форму и прокси-рата јер се против нас води рукама Украјинаца, којима ће зато дотурати све више оружја, као и форму и свеопштег економског и идеолошког рата, у којем атлантисти желе пораз Русије, њену изолацију, слабљење и промену власти у Кремљу.

Конкретније: сукоб ће ићи ка једном од два могућа финала – капитулацији Русије са сменом Путина или тешкој криза на Западу, која ће довести до тога да Англосаксонци изгубе контролу над уједињеним Западом коме би следио распад бар на два дела, на англосаксонски свет и Европу, уз истовремену унутрашњу кризу у Сједињеним Државама, кључној западној сили.

Јасно је да је за Русију прихватљива само друга опција и да за то постоје добри објективни предуслови у наредних пет до десет година, али у исто време треба да се припремимо за дуготрајно, вишедеценијско суочавање са уједињеним Западом, ако буде постојао после 2030.

Утовар америчког наоружања за анти-Русију

Треба да полазимо од чињенице да ћемо за спас своје земље морати да победимо Запад – не у Украјини, већ у глобалној конфронтацији.

Размере задатка не би требало доживљавати као застрашујуће иако смо неупоредиви по снази са СССР. Јер, глобално трендови светског развоја раде против Запада, против атлантистичког пројекта светаи западне доминације која се зове глобализацијом.

Зато наша победа над Западом није потребна само нама (иако је за нас практично питање живота и смрти), већ и апсолутној већини незападног света. И многи народи „златне милијарде“ са ременом ће почети боље да схватају до чега ће довести победа англосаксонске „глобализације“, па неће потпуни противници победе Русије.

И зато што победа Русије над Западом не значи ни потчињавање Запада нама, ни наше освајање Европе – то више не мисле ни најокорелиији русофоби.

Не, наша победа, као и 1814. и 1945. године, значиће отклањање претњи Русији са Запада. Али, за разлику од 19. и 20. века, када је цео свет живео у свету западне хегемоније (или хегемоније западних држава, пошто јединствени Запад тада још није постојао), садашња победа ће бити још већа по својим последицама, јер ће значити крај полумиленијумске западне хегемоније у свету.

Победа Русије ће заиста отворити ново поглавље у историји човечанства…

Победа над Западом се може постићи на три начина.

Први. Русија неколико година трпи ударе са Запада, а истовремено се све више преоријентише на исток и југ, паралелно цео глобални финансијски, трговински и геополитички систем улази у фазу масовног реструктурирања. За то време, унутар Запада расту кризне појаве и несугласице између Англосаксонаца и континенталне Европе. Домаћа политичка криза у Сједињеним Државама доводи до тога да оне постају самосталне, нагло смањујући своје глобалне амбиције.

Европа би добила прилику да се ослободи енглеског утицаја и почне да се претвара у прави немачко-француски пројекат.

Конфронтација са Русијом, која је неповољна за ЕУ, била би ублажена, па би почела потрага за путевима за обнављање урушених односа, под апсолутно равноправним условима.

То би била победа Русије.

Други. Након што Русија поврати контролу над Украјином, Запад против ње заводи режим тоталног економског рата. Нови Берлински зид раздваја Европу и Русију, док су скоро сви односи уништени и све изгледа као прва половина 50-их, али у још горој верзији, с обзиром на санкције и покушај Запада да изолује Русију не само од свог, већ и од светских тржишта. Међутим, то само убрзава препакивање међународног финансијског и трговинског система и приближава крају еру западне доминације.

Русија за то време прави заокрет ка истоку и југу, заборављајући на односе са Западом до бољих времена.

И то би такође била победа Русије.

Трећи. Конфронтација Русије и Запада у Украјини се разввлачи на године и преноси се на друге делове Европе. Прво на Придњестровље, а затим (после покушаја потпуне блокаде Калињинграда) – на балтичке државе. Истовремено, не долази до рата пуног размера између НАТО-а и Русије – Русија не узима балтичке државе за себе, ограничавајући се Сувалским коридором од Калињинграда до Белорусије, а Румунија одустаје од планова да припоји Придњестровље, на граници са којом су руске трупе које контролишу Новоросију.

Али, након што плане Европа – Азија ће се суочити са провокацијама око Тајвана које воде почетку кинеско-америчког поморског сукоба и раскиду свих односа између САД и Кине. Услед тога долази до брзог колапса глобалног финансијског, трговинског и логистичког система – свет се дели на два блока, западни и кинеско-руски, међу којима широм света траје конфронтација у најбољим традицијама Хладног рата, али без директних оружаних сукоб попут Корејског рата 1950-1953.

И при овом сценарију Русија преузима контролу над Украјином, а тежиште светске геополитике (и војних тензија) се помера у пацифички регион. Русија, као евроазијска сила, постаје један од центара новог, мултиполарног света јер ће двоблоковски систем бити само прелазна етапа.

Сада је сувишно нагађати којим од ова три пута ћемо доћи до победе, до сада се све решавало пре свега на бојном пољу.

Наш први циљ је да спречимо Запад да на наредне године развуче непријатељства.

Украјина, као анти-Русија, мора бити поражена што је пре могуће – иако је већ сада јасно да предстоји још неколико фаза специјалне операције и да све ће бити урађено на начин да се минимизирају губици наших трупа и цивилног становништва.

Главни декларисани циљ је отклањање претње Русији са запада, односно Украјине као анти -Русија, као атлантистичког оружје. А то је немогуће не само без промене власти у Кијеву, већ и без промене самог формата постојања државности у овом делу историјске Русије.

Категорично искључивање чак и теоријске могућности за поновну трансформацију Украјине из малоруске у антируску апсолутни је приоритет не само за Путина, већ за сваког руског патриоту.

Истовремено, да бисмо Украјину вратили у породицу братских словенских народа (како то говори Александар Лукашенко) или једноставно у Руски свет (ако се, попут Путина, држимо тројства руског народа, који чине Великоруси, Малоруси и Белоруси) – не треба нам само војна победа него и реструктурисање садашње украјинске државе.

Потребна нам је и победа над самим собом.

Штавише, без ње неће бити ни победе у Украјини, ни победе над Западом.

ИЗВОР: http://fakti.org/media-menju/i-kad-utihnu-topovi-u-ukrajini-rusija-ce-nastaviti-borbu-sa-anglosaksoncima

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.