Свети српски новомученици јасеновачки жртве су усташког геноцида над Србима у логору Јасеновац у време постојања Независне Државе Хрватске (НДХ), које је у календар светих унела и које прославља Српска православна црква.

Подсетимо се…

Геноцид над Србима који је спроведен од стране Хрвата за вријеме Другог свјетског рата је уједно и највећи и најмонструознији геноцид над српским народом од самог постања.

Никада у историји Срба није српски народ страдао у толиком броју и на такве начине у тако кратком периоду као што се то десило на територији фашистичке и нацистичке хрватске државе која је постојала од 1941-1945. године.

За четири године постојања ове државе убијено је преко милион Срба а методе егзекуција треба да буду предмет изучавања психопатологије. Срби су брисани са тог подручја систематски и организовано на свим нивоима хрватске власти и од стране свих сегмената хрватског друштва – усташа, домобрана, римокатоличке цркве, „хрватског цвијећа“ (муслимана), хрватских цивила и др.

Поред великог броја успостављених логора у којима су егзекуције Срба спровођене свакодневно а гдје прво мјесто свакако заузима Јасеновац у којем је убијено преко 700 000 Срба, српски живаљ је масовно убијан по селима и градовима, на својим кућним праговима. Посебно организовани покољи Срба су се називали „србокољи“ и током рата их је спроведено неколико (Билогорски у Славонији, Илиндански у Лици, Сански и Козарски у Босни, Корански на Кордуну итд..).

У логорима хрватски нацисти су се такмичили у клању Срба и та такмичења су се називала „србоклања“ (у једном од бројних србоклања у Јасеновцу монструм Петар Брзица је успио да закоље преко 1 300 Срба за једну ноћ).

Први пут у историји човјечанства осмишљена су и посебна оружја за убијање неког народа – у хрватском случају за убијање Срба, врста ножа „србосјек“ и врста маља „србомлат“.

„Србосјек“ – посебна врста ножа коју су Хрвати осмислили за убијање Срба и највише примјењивали у Јасеновцу али и у другим логорима и током покоља по селима.

Први пут у историји човјечанства успостављени су логори само за дјецу, у хрватском случају – за српску дјецу у којима су мушка дјеца била подвргнута римокатоличењу и хрватској нацистичкој доктрини док су женска махом била убијана.

Српско дијете из Лике (највјероватније из Дивосела или Почитеља) убијено маљем тзв. „србомлатом“ поред Јарчије јаме на Велебиту.

Свима је познато да су хрватски нацисти Србе убијали на 57 начина, међутим мање је познато да је у Хрватској чињена још једна гнусна и болесна ствар, толико сабласна да су је нове комунистичке власти буквално гурнуле под тепих да се не помиње а то је прављење сапуна од „српског“ меса. У НД Хрватској није било дебелих људи а поготово Срба. Један сапун направљен од „српског“ меса могао се набавити за једну куну (хрватску монету).

Сапуњаре су радиле пуном паром у Јасеновцу али и у многим градовима. Овај сапун је био допреман чак и у тадашњу Недићеву Србију гдје се брзо прочуло да је од људског меса па је махом уништаван.

Постоје хиљаде свједочанстава о овој саблазни и много прича везаних за то од којих је једна од потреснијих она у којој српска бака са Баније узима сапун који је донио унук и чини крст на њему говорећи „морамо те досљедно сахранити“.

Свједочење Борислава Шеве из Пискавице код Бања Луке о прављењу сапуна од људи у хрватском логору смрти, Јасеновцу.

“Гледао сам ја како они од људи праве сапун. О, дико моја, ја сам ти тачно једанпут ударио у једну бараку код централне бријачнице. Да нијесам био брицо, не бих ја смио тамо ни ићи. Тамо ти је била барака. Тамо гдје је сада онај споменик. Овамо мало више била је та барака. Барака је била сигурно…
Ако није била 30-40 метара дугачка. Казани су били све један до другог. У тој бараци. Колико је тога! Пуна барака. На једну страну су казани, на другу су столови. На столовима месо људско. Е, овако, сало се види. Ја сам видио тачно на столовима то ….то месо. Све масно. Људско месо. Глава није било. Нити дијелова руке. Само од трупова. Оно масно….и оно дебело од ноге. На столовима.
Како сам ја пролазио, тако сам ја то гледао. И нијесам се смио ни задржавати толико. И језиво је. Гадно. Доље ложе ватру под казанима и то се кува. Бацају месо у казане. Праве сапун. Касније сам чуо. Чуо сам послије да се израђиво сапун од тог меса људскога. Фини сапун неки, кажу. Миришљави. Ето, то сам тако чуо.

И опет сам ишо у ту бараку. Да видим. Гледао сам да убацују тачно то људско месо у казане и да га кувају. Ватру ложе и кувају сапун. Све то усташе. Имају помоћнике. Одреде ове затворенике који ложе ватру. И то мијешају. Исто к’о пекмез што се мијеша. Знаш кад то кипне? Сапун какав је кад кључа? Казани су били, богами, велики. Већи него овај од пекмеза. Те комаде меса доносе однекуда. Носе га на колицима. Месо, је*и га, какво је…

У логору су причали да сијеку дебеле за сапун. И гледао сам кад вјешају људе. Јесам гледао кад су једнога вјешали тамо на том дрвету, што је било према Драксенићу. Гледају послије је ли умро. Ја сам све својим очима гледао. И кад су тога човјека пекли на ражњу. Гледао сам кад туку људе маљевима. Гледао сам и кад су Цигане исто побили…”.

Свједок Борислав Шево, преживјели логораш из Јасеновца

* * *

Фреска на којој су приказани хрватски нацисти који држе ножеве „србосјеке“ и убијају српске логораше у Јасеновцу.

Познат је био и пројекат инжењера Пићилија по којем је требало у Јасеновачком логору да се прави сапун од убијених заточеника. У Градини је, недалеко од десне обале Саве у правцу села Међеђа, на крчевини званој Шиб, нађено послије бијега злочинаца 1945. године дванаест огромних казана с неком хемикалијом и содом у њима.

Сељаци из околине причају да су усташе вариле сапун од људских лешева, које су у тим казанима кухали одмах послије убистава.

Наиме, усташе су у тим огромним казанима кухали и лешеве и полуживе, недоклане логораше и затворенике током 1943. и 1944. године да не би морали повећавати број масовних гробница и да би тако затрли траг свом монструозном злочину. Распаднуте, кухане лешеве су у казанима одвозили малом, ускотрачном жељезницом до обале Саве и ту изручивали у набујалу ријеку.

Доња Градина, Република Српска.

Чак 30 година након рата остали су трагови узане пруге што води од губилишта на Градини према Сави, а такође се још лијепо виде биљези огњишта и попаљене земље на којој су усташе масовно кухале заклане и недоклане људе.

Свједочанства преузета из књиге: “Фратри и усташе кољу”, аутора Мр. Лазара Лукајића

Извор: Телеграм/РСК

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *