- Демократију данас не угрожавају само спољни непријатељи.
- Она је угрожена и онда када, у име сопствене заштите, ограничава управо оне слободе које је дужна да гарантује.
АУТОР: професор и академик Алексиос П. Панагопулос (DDDr. Dr. Habil.)
Демократија се не укида увек државним ударима, војним законима или укидањем избора. У 21. веку она може постепено бити измењена кроз сложене институционалне процесе, ванредне законодавне поступке и технолошке системе надзора. Тако настаје оно што би се могло назвати „хибридном демократијом”: политички поредак који задржава спољашњи облик демократије, док постепено ограничава основна права и индивидуалне слободе. На овакву опасност упозоравали су нас грчки правници и професори уставног права, попут Георгиоса Касиматиса.
Расправе које је изазвао поступак одлучивања у Европском парламенту 9. јула 2026. године у вези са такозваном „контролом четова” — Chat Control — указале су на један дубљи етички и правни проблем. Независно од става који неко заузима према самој суштини ове мере, многи критичари тврде да је поступак отворио озбиљна питања демократског легитимитета, пошто је предлог наставио процедуру иако је више посланика Европског парламента гласало против него за њега, услед примене посебних процедуралних правила. Па ипак, нижи и виши бриселски службеници одлучују о нама — без нас.
Према томе, питање није само дигитална безбедност, нити искључиво борба против криминала. Реч је пре свега о равнотежи између безбедности и уставне слободе. Када се заштита друштва користи као оправдање за проширивање државног или приватног надзора, демократија улази у изузетно опасно институционално подручје слабљења и деградације.
Заштита приватне комуникације представља темељно начело владавине права. Поверљивост односа између грађанина и адвоката, лекара, новинара, па чак и исповедника — духовника, не представља привилегију, већ уставну гаранцију заштите која постоји од постанка света. Свако задирање у ово етичко језгро мора бити засновано на начелима нужности, сразмерности и судске контроле. То је нарочито значајно у Грчкој, у којој су на снази Преамбула грчког Устава и члан 3, којим се утемељује, гарантује и одређује однос државе и Цркве у погледу његове суштине и садржаја. Нека се притом правници протестантских схватања и модернизаторски интелектуалци, опчињени Западом и франачким узорима, праве незаинтересовани, иако прелазе границе савременог хибриса.
Историја нас учи да се сваки облик власти који стекне могућност масовног надзора касније тешко ограничава. Данас је Орвелова Океанија поред нас и у нама. Технологије вештачке интелигенције, алгоритми и анализа великих количина података стварају до сада невиђене могућности контролисања друштвеног понашања, које превазилазе институционалне и етичке границе.
Питање није само ко данас располаже овом моћи, већ и ко би је могао стећи сутра. А то сутра постаје све мрачније када је реч о уставним слободама и припрема нови тип Робокапа. У старогрчкој политичкој филозофији хибрис није означавао само охолост. Представљао је прекорачење природних и моралних граница световне власти. Када политичка власт сматра да може знати, надгледати и контролисати сваки аспект приватног живота грађана, демократија је у опасности да се претвори у облик дигиталног деспотизма — електронске управе, електронског поробљавања и ропства.
Европска унија основана је на вредностима људског достојанства, слободе, демократије и владавине права. Очување ових институционалних начела захтева стални институционални надзор, транспарентност и истински јавни дијалог. Технологија мора служити човеку, а не претварати грађанина у предмет непрекидног надзора.
Демократију данас не угрожавају само спољни непријатељи. Она је угрожена и када, у име сопствене заштите, ограничава управо оне слободе које је дужна да гарантује. Управо се ту појављује хибридна демократија: систем који задржава демократске институције, али све више функционише по логици контроле, надзора и концентрисања власти у рукама невидљиве елите.
Највећи изазов нашег доба није у томе да бирамо између безбедности и слободе. Он се огледа у потреби да докажемо да истинска демократија мора да се врати старогрчкој непосредној демократији, како би могла делотворно да штити и безбедност и слободу, а да притом не склизне ка савременим границама такозване транснационалне или глобалне електронске „диктатуре хибриса”. Јер тада ће се активирати божански закони, као што нас светска историја одувек подсећа.
ИЗВОР: https://geopolitico.gr/2026/07/yvridiki-dimokratia-sta-oria-tis-diktatorias-tis-yvris/