„Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори (човек[1]), са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“ (Рим 8, 19-22)

Кад сам данас био изашао на снег у природу, осетио сам као да сам у неком другом свету, јер смо у потпуности окружени вештачким и технологијом, док је природа нешто друго.

У природи влада хармонија, дубина, поезија и мистична лепота.

У природи је Логос, али је она и у дисхармонији.

Логос уређује и одржава природу у овом палом стању.

С обзиром да је хармонија темељ природе, а дисхармонија је такође присутна у природи и супротност је хармонији, по томе се може закључити да је дисхармонија новијег датума у природи од хармоније.

Стога, дисхармонија је ушла у природу после хармоније. Стога, прво је била хармонија, а онда је дошла дисхармонија.

Стога, ово се уклапа са причом о Паду када је ушла дисхармонија у природу. Логос је повезан са хармонијом у природи. Након Пада и уласка дисхармоније, Бог одржава природу и уређује је чак и у овом палом стању.

Можда се чини чудно да је човек могао изазвати дисхармонију Падом, али ако је он круна стварања онда је он такорећи темељ природе и оно што он чини директно метафизички утиче на природу, нпр. греси или врлине. Тако би човек гресима могао изазвати чак и земљотресе, урагане, невреме и слично, а врлином и покајањем баланс у времену у природи те хармонију[2].

Сва зла у свету су ушла са грехом, а не са приватним власништвом као код Жан Жак Русоа, иако је он био и обожаватељ природе.

Човек својим поступцима утиче и на метафизику природе. Дела човечија су пуно дубља од обичног материјалистичког каузалног нексуса, она дотичу метафизику. Ако греси узрокују поремећај природе, онда покајање балансира природу. Међутим, не мора увек бити тако. Бог управља природом и поремећај се дешава Божијом вољом, али и сам човек може својом вољом на квантном нивоу утицати на природу, својим веровањем и ставом, међутим, не треба придавати томе апсолутно значење. Углавном човек може гресима пореметити природу, али је балансирати путем покајања и врлине.

С обзиром да је технологија данас ван природе, тј. није у складу с њом, очито да треба развијати технологију сваког вида у складу са природом, а не насупрот њој. Тако треба градити и цивилизицију. Без обзира што је природа и у дисхармонији, треба градити цивилизацију (тако и развијати технологију) у складу са хармонијом природе, оним његовим првобитним невиним стањем, а не палим стањем.

Може се причати о закону џунгле у природи, међутим, закон џунгле је део дисхармоније, а не хармоније природе, стога, треба созерцавати хармонију првобитног стварања која је делом и данас присутна у природи у бледом облику.

Тако да и право те закони се пишу насупрот закону џунгле, али и не знајући созерцавањем оног природног права првобитне хармоније, онога што треба да буде, а не закона џунгле који је сада. Тако је и право и ред у друштву те држава од Бога, јер право и ред извршава барем донекле хармонију, ред насупрот џунгли, делом првобитну хармонију насупрот џунгли пада. Тако да је правни поредак нешто што изворно потиче од Бога, али ниједна држава није савршена те такође често иде насупрот Бога те се претвара и у тиранију. Тада је држава вештачка, јер је дисхармонија (повезана са грехом) и антиприродна.

Технологија је природна када оваплоћује хармонију првобитности. Такође су и науке, архитектура, уметности и тако даље. Све оне требају да буду у складу са првобитном хармонијом (колико је могуће), стога у складу и са Богом и истином, што је све међусобно повезано на неки начин.

Созерцавамо првобитне идеје Божије у природи као што би рекао св. Максим логосе, као вечне идеје у уму Божијем, које се налазе и у природи, јер их је Бог уградио стварањем света.

Тако да ако све људске делатности иду насупрот тим идејама тј. логосима, тада све постаје вештачко. Такође, излази се из баланса. Тако и начин људског размишљања када изађе из Логоса иде у дисбаланс.

Како су само католици, када су отпали од Логоса са филиоквеом и другим јеретичким ставовима, у потпуности кренули у дисбаланс, што је постало наслеђе и стање запада до данас, јер запад кроз целу историју од раскола 1054. године се креће из једне крајности у другу, из једног фатализма у други (једна од познатих данас је и Теорија еволуције која је фатализам заснован на схваћању апсолутног мењања врста, јер уствари врсте се мењају у оквиру створених врста од Бога (барамина), али западњаци схвативши да се врсте мењају, у потпуности су отишли у другу крајаност, сматрајући да врсте ни не постоје тј. да су људски изуми те стога врсте нису фиксиране, него су флуидене тј. нема граница међу врстама што је чисти номинализам, насурот реализму које је Православно гледиште, посебно јасно код св. Максима Исповедника, јер је свака створена врста (или карактеристика створене врсте) уствари идеја у уму Божијем, тј. логос, стога, врста је фиксирана у оквиру створене врсте, иако се генетски адаптира околишу, клими те слично, али увек остаје у оквриу своје властите врсте), не схваћајући да ниједна крајност не води добру, него води у дисбаланс. „Ништа превише“ наводио је још Талес, први филозоф.

Стога, одређени принципи су присутни у природи и битку, које је уградио сам Господ Бог приликом стварања. Данас се ми налазимо у доба научног развоја у којем се пуно материјалистички зна о природи, међутим, ми о природи у суштини не знамо ништа, јер је занемарена целокупна метафизика природе, њена душа такорећи, а само је откривено све материјално. То је као да је тело истражено, а душа не, њена спољашност, а не суштина. Материјализам је површан те не открива целу истину, он је наиван, бави се само површним.

Када сам једном посетио неку средњовековну тврђаву, која потиче чак из 14. века, приметно је очито било да је била направљена таква да одговара својој сврси и ништа више. Јесте да данас постоје само зидине и донекле унутрашњост, међутим, без обзира на велику старост и историјску вредност, више ме је дојмила природа у близини ње, него сама тврђава. Тврђава као таква је таква да одговара материјалистичкој сврси постављеној од стране градитеља – људи. То је принцип уграђен у њу саму од стране твораца тврђаве. Међутим, људи су површни те немају дубину у уму и оно што стварају нема дубину (углавном нема никакву дубину, осим храмова и то рекао бих само Православних[3]), него је само материјално сврховито. Тако да када сам изашао из тврђаве и шетао у тадашњи пролетни дан поред потока који се простире у даљину поред дрвећа са леве и десне стране, то је био већи дојам грандиозности, него сама тврђава. То је грандиозност преплета природе испуњене дубином. Тај пој птица, мистични поглед у даљину као у бесконачност путовања потока поред стазе и дрвећа и сва дубина природе у којој је молитва Богу у потпуности нешто што је природно, насупрот греха и извештачености, ту је огромна дубина уграђена у природу од Бога. Хармонија која се созерцава, плетење дубине мудрости, поезија и уметеност. Ништа од тога није ни близу људском делу, које је изузетно површно без дубине (углавном, осим правоверних храмова и то древнијих[4]).

Стога, ако би уграђивали хармонију коју созерцавамо као првобитну, уопште хармонију битка, онда тако уграђивање свуда приближава људска дела првобитној хармонији природе, а и мистично самоме Богу.

По свему судећи тако су настојали да чине древни Кинези, који су имали неко схаваћање Таоа тј. Логоса и разни њихови филозофи су били блиски одређеним Божијим принципима те су настојали да граде цивилизацијске елементе у потпуности у складу са Таом.[5] Тако да се од одређених елемената кинеске историје и цивилизације може пуно научити. Међутим, ништа нема без Хришћанства, тј. Православља у којем је садржана права истина и светост.

Тако су разни Православни подвижници бежали у природу. Тако су могли да побегну од дисхармоничног света, од вештачкости греха. И њихово подвижништво, молитва, пост, бдења и созерцања су у потпуности у складу са хармонијом првобитне природе. То је сасвим очито колико је то сродно. Тако да они као да су постали део природе, јер правоверни и свети подвижник у њој је нешто најприродније могуће у природи. То је савим очито. Он је као саставни део у њој, он је уједно облаготворава и враћа елементе хармоније у пуном виду колико толику, у саму природу. Тако онда животиње служе подвижнику, крволочне животиње постају питоме. Он постаје господар природе. Човек ту постаје у природи како треба и да буде – круна стварања и господар природе. Животиње су питоме и служе му. Свети подвижник се враћа првобитном Адаму када је човек био близак природи у првобитној хармонији. Тако се онда и животиње донекле враћају још више у првобитну хармонију и одбацују донекле неприроду дисхармонију, која се уградила у природу са Падом. Ту се некако човек донекле враћа у стање пред Пад. Тако је свети подвижник, онај који је природнији природи више од било чега другога на Земљи.

Тако је Православље такође нормално повезано са првобитном хармонијом природе.

Тако су често манастири у природи, што је нешто најприродније. Светиња приближава природу њеној правој природи. Понегде су неки манастири имали нешто као зоолошки врт такорећи, што је међусобно блиско. Често у близини манастира тече свети извор, који помаже у разним бољкама. Та освећеност извора је нешто најприродније, природније од природе. Засигурно је Бог створио природу светом, „све беше добро веома“, све беше и свето. Међутим, са Падом је такорећи отворена Пандорина кутија, али нада остаде, а то је нада поновне обнове природе њеној природности. Нада је Христос. Природа се весели Сину Божијем и синовима божијим, тако да хармоничност Православља у његовој правоверности и моралу весели природу и чека са надом обнову у потпуности природности природе, јер је природа створена без дисхармоније, без смрти, патње и пропадања. Тако да природа уздише са надом чекајући њену обнову.

Не дословно да уздише, јер пантеизам је лаж. Очито да је природа пуна супротности и међусобиних сукоба и патње те стога тврдити да је све једно тј. пантеизам је права лудост, јер супротности иду ка међусобном истребљењу. Нпр. вукови би појели све кошуте да могу, а ове би опет појеле све биљке такорећи да могу. Тако да иду ка томе да истребљују. Осим тога у пантеизму Бог је уједно апсолутно добро и апсолутно зло, он је апсолутно шизофрен, што је бесмислено. Дакле, пантеизам је велика лаж.

Него, у овом палом стању Бог одржава творевину у постојању и у неком грубом балансу.  Биосфера се одржава. Месождерство је нужно и смрт, нужност влада природом. Дисхармонија је ту. Међутим, не задуго, јер ће Бог повратити потпуну првобитну хармонију и лепоту природи у есхатону и васкрснуће све животиње од постанка света до данас. Тако ће се све вратити савршеној хармонији те ће бити и боље од првобитне.

Сам човек је такође део природе, а он је делом у дисхармонији са Падом те иако је Христос искупио човека, човек није још у стању првобитног стања. Он може да се хармонише захваљујући Христу, али свеједно ће умрети, а смрт је део дисхармоније. Треба човек стога да гради са првобитном хармонијом. Или ће бити тако или ће у крајњем случају све да крене, а нажалост креће се, што видимо са трансхуманизмом и шприцањем нанотехнологије у природу, ка дистопији „Укидања човека“ од Клајв Стејплс Луиса. Они који теже томе су само припадници филозофије која је логични след дијалектике крајње декаденције, која води порекло од марша ка све већој декаденцији, а започиње још од раскола 1054. године. Стога, запад идући из једне крајности у другу, из једног фатализма у други, лишени Логоса који успоставља баланс, који је Мудрост и Истина, они су сада у крајњим фазама декаденције те им је елита загазила дубоко чак у сатанизам и прете да униште читав људски род (јер нас је тобож превише), а и саму природу.

Западна технологија и трује природу, јер је смишљана без икаквог божијег благослова и без баланса и није у складу са прботном природом, тако да она трује саму природу. Иако разни изуми су за похвалу[6], али у суштини западна технологија је изван баланса.

Стога, сама технологија и индустрија те све остало мора бити грађено и развијано са созерцањем првобитне хармоније природе и усклађена са Божијим духом.

Узмимо неки пример данас. Човек је развио нуклеарне електране и ако исцури њихов садржај може озрачити читаву природу и све потровати. Очито, тај изум је у потпности ван баланса и без Божијег благослова. Ако су већ изумели отров, стога, морају имати и протуотров, јер је то баланс супротности.[7] Бог је уградио јин-јанг супротности у природу те се супротности држе у балансу (супротности и хармонија супротности тј. златна средина и др.). Тако је и створио природу, што је један од елемената стварања[8]. Ако је ум човечији у потпуности материјалистички у ставовима, човек лишен Логоса, такав ће човек као типичан западни декадентни човек створити нешто што је ван баланса.

Стога, треба градити у складу са првобитном хармонијом, балансом, Истином и Мудрошћу, а не материјализмом, површним емпиризмом, декаденцијом запада, која срља из једне крајности у другу, до тоталне пропасти себе и целог света и природе.

Мора се доћи до праве Истине, Мудрости, Живота и Пута, а то је све Логос. Човек је у палом стању, има семе трулежи у себи, али Логос га је уздигао од палога до Божијег трона те људска природа, иако није у потпуности обновљена може да се уздигне од палости до васкрсења. То је темељ свега.

Градити цивилизацију ван Мудрости је лудост, ван Истине је лаж, ван Пута је беспуће лутања у мраку и у слепилу, а ван Живота је смрт. А управо то све видимо данас, иако је запад технолошки и научно развијен (а то развити је похвално, а и сам темељ западног развоја науке и технологије је Хришћанство, али је запад залутао), али се развио ван праве технологије и ван праве науке, јер је све створио у дисбалансу те је таква и технологија и наука, а он намеће себе целом свету те води свет у лудост ван Мудрости, у лаж ван Истине, у лутања мраком ван Пута, у смрт ван Живота.

Стога, све треба бити грађено логосно, у складу са Логосом. Али данас је мрачно доба (што не кажем да данас ништа не ваља) те смо сви преплављени западњаштвом и поплавом декаденције запада. Сам исток је изгубио византизам. Неки такорећи пандан запада у облику православне културе, на чијем је челу била руска монархија тј. трећи Рим је уништен са убиством последњег цара, тако да је онда и нестао пандан декаденције запада. Сам цар као симбол очувања православне културе и Цркве је убијен, тако да је остала само Црква, која опет бива поплављивана труљењем запада и западизацијом. Ми сами источни народи што и јесмо, у полави смо запдњаштва. Умиремо у смраду, труљењу и црвима запада (предосећајући црва пакла који не умире).

Практички смо и ми постали запад. Налазимо се у лудости наспрам Мудрости, лажи уместо Истине, лутању у мраку уместо Пута и смрти уместо Живота. Али нека би Господ дао да васкрснемо, да помажемо очи помашћу да видимо (као што пише у Откривењу 3:18) да се опаметимо, да се покајемо и вратимо себи као залутали синови, као син разметни у Јеванђељу те тако да са темељем Логоса и са мудрошћу онога што је добро, исправно, праведно, корисно, такође и богоугодно, кренемо на прави Пут светлости, опаметимо се Мудрошћу, спознамо Истину, те да живимо Животом, али такође да градимо цивилизацију која ће бити логосна, а не трула западна, мрачна, лажна, пропала, смртна, убиствена, покварена, смрадна, црвљива, демонска те на крају сатанистичка.

Нека би Бог дао да буде као што написах. Дај Боже. Амин.

ИЗВОР: Ж., 05.01.2026. године, https://independent.academia.edu/%C5%BDx

[1] Мој додатака ради објашњења.

[2] Али не и првобитну хармонију.

[3] Католици су у градњи готичких катедрала користили донекле и принцип златног пресека (фи математичка константа), што је нематеријални принцип тј. трансценденталија, уграђена у творевину од самога Бога, настојећи да уграде неку дубину у саме катедрале. Међутим, саме готичке катедрале су варварштина католицизма, која оваплоћује целокупни пад запада у јерес те представља потпуни дисбаланс од правог начина градње правоверних храмова. Видети појединости о томе у мојем чланку: „Укратко о фазама декаденције, од Каролинга до пада Цариграда 1204. године“ https://www.academia.edu/128922913/%D0%A3%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BA%D0%BE_%D0%BE_%D1%84%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BC%D0%B0_%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%BE%D0%B4_%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%B0_%D0%B4%D0%BE_%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0_%D0%A6%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0_1204_%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5

[4] Правоверни храмови су нормално пуни светости. … Мистичност, светост и дубина нпр. српских средњовековних храмова те саме тадашње уметности је огромна. Такође и византијских, грузијских, руских. Могли би навести и раносредњовековне ирске те енглеске, међутим, њих су Нормани уништили, али мистични камени древни крстови стоје и данас. Од грађевина древних Православних Ираца остали су само делови њиховог манастира на острву Скелиг Михил:  https://www.youtube.com/watch?v=wtUuuZsDa5c  , https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B0

[5] Довољно је погледати њихове древне слике, послушати стару музику, прочитати начин размишљања, осим легалиста, школе имена и неких осталих.

[6] Иако би свако могао похвалити развој одређене технологије, јер олакшава људима живот, он је уствари део целокупног заокруженог система нужности. У ранијим временима без толике технологије, живело се у заокруженом систему без технологије или без толике технологије, (те без журбе) тако да се свакој тадашњој потреби омогућавало решење у складу са недостатком савремене технологије. Док данас, мада имамо толику технологију, она је уједно и обавеза, јер смо данас у потпуности лишени сналажења без ње, а такође она је нужност наметнута од друштва, стога, немогуће је и замишљати да неко данас живећи у савременом друштву може да живи без ње. Ми смо у потпуности овисни о њој. Стога, прошлост је заокружен систем, а тако и садашњост. Стога, технологија није само олакшање него и обавеза. Колико је олакшање, толико је и обавеза. Стога, питање је колико је технологија у суштини уствари блаженство, јер она и обавезује. С друге стране традиционални начин живота је имао и своје чари. У томе духу увелико је и писао руски филозоф Константин Леонтјев те иако није живео у савременом добу, његове књиге се могу читати као да су написане данас. Ти његови ставови у књигама су за дубоко размишљање. О дражима традиционалног начина живота довољно је подсетити се песме Звонка Богдана „Већ одавно спремам свог мркова“ https://www.youtube.com/watch?v=OTT-fsd_orU . Иако део о опијању у песми уопште није похвалан.

[7] Такође нпр. нека особа може купити било где јаке звучнике те не дати ноћу мира људима у околини од гласне музике коју пушта, а околина при томе нема технологију да блокира те звукове. Осим што има механизме да утиче на онога што пушта гласну музику да је угаси или утиша. Стога, технологија није у балансу супротности. Иако постоје данас одређене слушалице које блокирају звукове (нпр. Bose QuietComfort), оне нису ништа у успоредби колико неко може гласно пуштати музику, а такође нису свуда ни доступне за разлику од звучника (ни просторно, а ни ценом), а такође постоје разни блокатори звукова који се лепе по зидовима, међутим, то такође није опште доступно и нејасно је. Значи, ако су се већ технолошки развили јаки звучници, онда аутоматски мора постојати технолошки противотров за њих, јер другачије то је само једна крајност, против којег технолошки нема одговора. То је разумљиво да је тако, јер дух запада је пут из једне крајности у другу, значи фатализам, а стога је таква и технологија те углавном и све остало. Добар пример такве технологије је такође и телевизија. Стога, технологија мора бити развијана у балансу.

[8] Погледајте нпр. само прву главу Постања те набрајајте супротности: небо-земља, светлост-тама, вече-јутро, дан-ноћ, вода над сводом-вода под сводом, море-копно, зељасте биљке-дрвеће, Сунце-Месец, водене животиње-летеће животиње, мушко-женско, радни дани-нерадни дан, итд. Свака супротност је супротност зависно о којем апсекту се ради и о бази. Нпр. десна-лева рука јесу супротности, а база је рука, а аспект супротности је страна на којој се рука налази. Руке међусобно сарађују те тако треба бити. Бог није створио зло, а оно је лишеност добра, стога, иако постоји, оно није део створеног система. Такође и смрт и патња. Како се чини замишљено је било да све супротности буду у међусобном балансу. Успостављена је и смена супротности, нпр. дани, што је њихов облик балансирања, а осим тога само кретање човека је смена супротности, лева-десна нога. Тако да је било замишљено да се супротности међусобно потпомажу. И данас стоји пуно од онога што је Бог створио, које тежи балансу, међутим, првобитна хармонија није присутна. Супротности у творевини су створене ради човека, стога, баланс супротности у творевини није на човекову штету, али греховима људским силе могу отићи у крајност те стога настају нпр. поплаве, пожари те остале катастрофе. Неко би рекао да су разне природне катастрофе вештачки изазване путем Харп технологије. Међутим, зашто они могу уопште да користе Харп, ако не због грехова људских.

 

One thought on “ХАРМОНИЈА И ДИСХАРМОНИЈА У ПРИРОДИ ТЕ РАЗВОЈ ДРУШТВА”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *