- Проблем изгледа овако: инструменти за демократско решење, као што су ЕУ, а посебно њени принципи и вредности, или НАТО — који би могао да замени постојеће гаранције — претварају се у процесе поделе и турске контроле над Кипром, уколико се буде применила федерација конфедералног карактера.
- Власт ће бити подељена између две равноправне конститутивне државе у логици политичке једнакости, а безбедност ће фактички бити дата Турској, на највидљивији начин преко штаба у Адани и НАТО-а.
- Дакле, управо одатле одакле је почела инвазија!
АУТОР: Јанос Хараламбидис
- Источно Средоземље под оперативном контролом Анкаре
- Кипар у безбедносној зони Турске, уз печат ЕУ и НАТО-а
- Угрожава се преокрет предности које произлазе из сарадње са САД
- Компликује се однос САД – Европљана – Кипра у бази у Пафосу
- ЕУ погодује учешћу Турске у сопственим мировним снагама у Либану
- Израел изражава незадовољство
Опције Грчке и Кипра у ЕУ и НАТО-у:
- „Вето” Атине у НАТО-у
• Командни центар ЕУ у бази у Пафосу
• Повезивање штаба у Адани са повлачењем турских окупационих снага „Атила” и демократским решењем
Турска настоји да поново преокрене Кипарско питање, и то нарочито у области безбедности, посредством НАТО-а. Оно што Анкара жели да створи јесу услови да се, било пре било после решења Кипарског питања, подручје Источног Средоземља, укључујући и Кипар, стави под оперативну контролу НАТО-овог Мултинационалног штаба у Адани. Тај штаб, чије одобрење тражи Анкара, формално би био мултинационалан, али би се налазио под турском командом. Анкара тражи и функционисање још једног штаба у Истанбулу. Ако се погледа карта, штабови на територији Турске покривали би простор „Плаве отаџбине” посредством НАТО-а. Један у Истанбулу, други у Измиру, који већ функционише, и трећи у Адани, који покрива Источно Средоземље, али и шире, ка Блиском истоку.
Компликација
Ово питање ће закомпликовати ситуацију у Кипарском питању и, уопште, у грчко-турским односима, у следећем смислу:
Прво, реч је о политици Турске која улази у оквир легитимизације „Плаве отаџбине” и преко НАТО-а, уз толеранцију, ако не и подршку, ЕУ, као и уз њену доминацију у Источном Средоземљу.
Друго, Источно Средоземље се препушта Турској уз сагласност Грчке, уколико не буде реакције.
Треће, постоји незадовољство Израела због унапређења положаја Турске, а питање је како ће то утицати на односе Нетанјахуа и Трампа. Израел никако не би желео јачање улоге Турске у периоду када његови односи са земљама НАТО-а нису баш добри због Газе и других политичких избора. Друга димензија овог питања је следећа: у којој мери ће Израелу бити дате противуслуге или друга уверења. Или, пак, да ли у овим дешавањима постоји континуитет на основу обнове односа Израела и Турске, што је у овом тренутку тежак развој догађаја.
Четврто, Кипар — односно и слободне и окупиране области — биће под оперативном контролом НАТО-овог штаба у Адани.
Дилеме Националне гарде
Под постојећим условима, како ће Кипар деловати са својим савезницима, односно са САД и другим европским силама, које ће бити стациониране, на пример, у бази „Андреас Папандреу”, у случају кризе сличне оној у Ирану и укључивања НАТО-а? Да ли ће Република Кипар прихватити да команда базе, којом управља Национална гарда, буде стављена под турску команду, односно преко НАТО-овог Мултинационалног штаба у Адани? Или ће Кипар остати изван тога? А ако остане изван, да ли неће дозволити деловање САД или других европских сила из базе „Андреас Папандреу” или из других лука и аеродрома на Кипру? Колико би тако нешто било лако? Или ће дозволити операције савезника, али без сопственог учешћа?
Кључ Анкаре и наклоност Каје Калас
И све наведено, као и друга питања, повезано је са самитом НАТО-а, који ће бити одржан 7. и 8. јула 2026. године у Анкари, у председничком комплексу Бештепе. Једно од кључних питања за Турску јесте промовисање, а ако је могуће и одобравање, Мултинационалног штаба Алијансе у Адани, који ће бити под турском командом. Чини се да ЕУ нема проблем с тим, а нарочито комесарка за одбрану и спољну политику Каја Калас, која је, након контаката у Анкари прошле среде, изјавила следеће: „Турска је кључни партнер у области безбедности, миграција и енергије, као кандидат за чланство у ЕУ.” Додала је: „Њен допринос заштити источног крила НАТО-а је велики.”
И госпођа Калас и друга два комесара која су боравила у Анкари поводом евро-турских односа — комесар за унутрашње послове и миграције Магнус Брунер и комесарка за проширење Марта Кос — не само да су хвалили Турску, већ су признали и њен регионални значај за ЕУ, од области безбедности до трговине и енергетских путева.
Никозија се радује
Док комесари ЕУ признају хегемонистичку улогу Турске у региону, Председништво се, преко цурења информација у медије, радује зато што се у заједничком саопштењу троје комесара ЕУ и Турске даје подршка напорима генералног секретара УН у Кипарском питању, иако у овом тренутку нема никакве промене у турском ставу. Било да је реч о решењу две државе — које је Хакан Фидан, на састанку са госпођом Маријом Анхелом Олгин, окарактерисао као једино реалистично — било да је реч о федерацији конфедералног карактера, са саоснивачким актом, што изражава окупациони лидер Туфан Ерхурман.
Европски комесари су говорили о безбедности и улози Турске, али не и о окупацији Кипра. Штавише, поред значајне улоге коју, према госпођи Калас, Турска има на источном крилу НАТО-а, у заједничкој изјави са Турском наглашава се и следеће:
„На столу је била и могућа подршка Турске будућој мисији ЕУ у Либану. Пошто мандат Привремених снага Уједињених нација тамо истиче ове године, регионалне силе разматрају како ће се попунити празнина. Разговори су обухватили и недавно ојачану сарадњу Турске и Украјине у области безбедности, коју званичници ЕУ поздрављају, као и безбедност у Црном мору, где Румунија и Бугарска предлажу формирање новог Центра за поморску безбедност Црног мора.”
Признање
Другим речима, троје комесара који су представљали ЕУ признају:
- Турску као регионалну силу и као ослонац НАТО-а у Источном Средоземљу, остављајући отвореном могућност снижавања улоге Кипра и аутономне европске одбране и безбедности. Ове позиције износе се пре самита НАТО-а, у оквиру којег Турска жели штаб у Адани како би преузела оперативно планирање у региону, умањујући све оне надоградње које Кипар остварује преко САД и базе „Андреас Папандреу”. Дакле, у случају операција и криза, са решењем или без решења, ако су укључени НАТО и САД, бићемо подређени штабу у Адани или ћемо остати изван. Или ћемо бити у другом плану.
- „Плаву отаџбину”, будући да се помиње простор од Црног мора до Блиског истока, уз благонаклон став о учешћу Турске у мировној мисији у Либану. Дакле, агресор и окупатор територије државе чланице ЕУ учествоваће у мировној мисији која би могла бити под одговорношћу ЕУ. Да ли ЕУ у том духу делује у погледу решења Кипарског питања? Да ли је то политика ЕУ коју одобрава Савет? Поставља се још једно питање: да ли ће Израел прихватити такав развој догађаја?
Неутралисање инструмената НАТО-а и ЕУ
Проблем изгледа овако: инструменти за демократско решење, као што су ЕУ, а посебно њени принципи и вредности, или НАТО — који би могао да замени постојеће гаранције — претварају се у процесе поделе и турске контроле над Кипром, уколико се буде применила федерација конфедералног карактера. Власт ће бити подељена између две равноправне конститутивне државе у логици политичке једнакости, а безбедност ће фактички бити дата Турској, на највидљивији начин преко штаба у Адани и НАТО-а. Дакле, управо одатле одакле је почела инвазија! А госпођа Олгин, уз све то, говори о прилици у Кипарском питању, док је председник задовољан ставом ЕУ, која, међутим, држи леђа Турској.
Четири осе реаговања
Каква би требало да буде, или каква је требало да буде, политика Кипра и Грчке у ЕУ и НАТО-у?
У ЕУ заједнички, а у НАТО-у посредством Грчке, и то на самиту 7. и 8. јула:
А) Никакво учешће Турске у било којој мировној операцији Уједињених нација или ЕУ све док Турска држи Кипар под окупацијом.
Б) Формирање командног центра ЕУ у бази „Андреас Папандреу”, који би имао оперативно планирање аутономне одбране и безбедности ЕУ у нашем региону.
В) Никакво одобрење од стране Грчке, односно употреба „вета”, за штаб у Адани све док је Кипар под окупацијом. Зашто? Зато што се не може директно или индиректно предати окупирани Кипар под команду турског штаба НАТО-а.
Г) Одобрење штаба мора бити повезано са потпуним повлачењем турских трупа и уласком Кипра у НАТО, у оквиру демократског решења које би поништило географску, демографску и административну поделу острва, било кроз две државе, било кроз федерацију конфедералног карактера.
За сада нема знакова такве реакције.
Карта приказује:
- Турску ван њених граница, у оквиру њене ревизионистичке политике.
- Три штаба која жели да има на својој територији у оквиру НАТО-а и „Плаве домовине”: у Истанбулу, Измиру — који већ функционише — и Адани.
- Штаб у Адани ставља под своју оперативну контролу Источно Средоземље, укључујући и Кипар, угрожавајући све користи које могу настати из односа САД и Кипра у бази „Андреас Папандреу”.
- Трајно заробљавање Кипра у оквир Турске посредством НАТО-а, што фактички одређује безбедност острва у случају решења.