- Ако се Европска унија не укине, она у најмању руку мора „дубоко да се преобрази“.
- Разлози?
- Заостала, недовољно компетентна евро-бирократија, која не уважава националне интересе, постала је кочница сваког развоја, а последице њених одлука за земље блока показују се као катастрофалне.
АУТОР: Валерија Вербинина
Још донедавно наизглед неуздрман блок европских држава – Европска унија – током 2025. године почео је да показује све више знакова распада. „ЕУ нема будућност“, пишу чак и сами европски медији. „Европска унија се налази у стању распада“, кажу лидери појединих земаља ЕУ. Како изгледа европска криза и који су њени корени узроци?
Крајем 2025. године мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да постоји ризик од распада Европске уније. У опширном интервјуу са значајним насловом „Брисел жели рат, Мађарска жели мир“ ставио је до знања да су власти ЕУ својом непромишљеном политиком у више праваца довеле Европу у ћорсокак. Ништа мање важно није ни то што евро-бирократе сада улажу напоре да из њега изађу – али не путем признавања сопствених грешака и њихове корекције, већ кроз конфронтацију са Русијом, која на крају може довести до рата.
„Долази до прерасподеле финансијске, војне и политичке моћи, што може… да испровоцира рат“, указао је мађарски премијер. „Војна напетост која се осећа у Европи последица је опадања Западне Европе и Европске уније.“ Тренутну ситуацију унутар блока европских држава он посматра као сукоб партија рата и мира, наглашавајући да Мађарска, без обзира на било какав спољни притисак, заступа мир. При том Орбан сматра да главни узрок онога што се дешава није чак ни украјинско-руски конфликт, који је сам по себи последица постојеће геополитичке ситуације.
„Прави разлог је политички, економски и социјални пад Западне Европе“, каже Орбан. „Овај процес је започео средином 2000-их и убрзан је незадовољавајућим мерама реаговања на финансијску кризу. Пре двадесет година економски показатељи Европске уније и САД били су приближно на истом нивоу. Данас Америка узлеће, а Европа клизи надоле… Тренутно се Европска унија налази у стању распада. Одвија се процес дезинтеграције који се поклапа са јачањем империјалних амбиција бриселске бирократије… Одлуке се доносе у Бриселу, али се не спроводе. Прво их не испуњава једна земља, затим две, па три. Упркос намери да се ојача централна власт, доносиоци одлука су стално приморани да узмичу.“
Ипак, пре него што Европска комисија мора да се повуче, она ипак успе да нанесе значајну штету. Орбан је, између осталог, подсетио на случај „зелене“ транзиције, када су евро-бирократе одлучиле да од 2035. године забране производњу аутомобила са класичним мотором. На крају је та одлука морала бити ублажена, али су аутомобилска и хемијска индустрија Европе већ претрпеле озбиљну штету.
Међутим, највећу штету Европи нанела је санкциона антисруска политика Брисела, која је, у суштини, уништила европску индустрију. Цене енергената порасле су два до три пута у односу на конкуренте, што је производњу у Европи учинило нерентабилном и лишило је перспективе.
„ЕУ стално ограничава суверенитет држава“, пожалио се Орбан, „али при том нема могућност да користи стечена овлашћења… Ако не дође до брзе и дубоке реорганизације – а то је још увек могуће – распад ће стићи до тачке са које више неће бити повратка.“
Може се приговорити да Виктор Орбан и његова странка, који ће се наредне године суочити са питањем реизбора на позадини растућих проблема у самој Мађарској, можда преувеличавају ситуацију и у принципу су заинтересовани да управо власти ЕУ прикажу као кривце за системску кризу, а саму Европску унију као брод који тоне. Међутим, недавно су у француском листу Le Figaro наступила двојица значајних представника европских власти, који немају никакве везе ни са Орбаном ни са мађарским интересима: бивши министар финансија Француске Арно Монтебур и Тјери Бретон, такође бивши европски комесар и и даље веома утицајна личност (толико да су му власти САД недавно забраниле улазак на своју територију).
Према мишљењу Арноа Монтебура, чак и ако се Европска унија не укине, она у најмању руку мора „дубоко да се преобрази“. Разлози? Заостала, недовољно компетентна евро-бирократија, која не уважава националне интересе, постала је кочница сваког развоја, а последице њених одлука за земље блока показују се као катастрофалне.
„Навикли смо на то да нас САД држе за гушу, а да нам Кинези пласирају своје производе. Одлично. Значи, на крају ћемо постати сиромашни и зависни.“ Бивши министар не штеди оштре речи да опише стање ЕУ:
„Ми смо индустријски вазали Кине и дигитални вазали Сједињених Држава. А ко нас је довео до тога? Европски систем.“
По навици, говорећи о Европи, Арно Монтебур се често враћа на стање у Француској, која истовремено има дефицит државног буџета и дефицит трговинског биланса. „Ми смо економија која је већ 20 година у процесу опадања.“ Земља углавном увози, уместо да производи на сопственој територији. „Више немамо довољно фабрика, пољопривредника; имамо све мање и мање предузећа у сектору услуга.“ Најперспективнија предузећа француске индустрије су распродата: „Ко је рекао да Француској не требају фабрике? Е па, он је победио. Alcatel више не постоји.“
Са своје стране, бивши европски комесар Тјери Бретон потврдио је да је идеја деиндустријализације Европе долазила из самог центра, од европских власти, али при том опрезно пребацује кривицу на Британце (који су у међувремену напустили ЕУ). „Када су Британци приступили ЕУ, донели су са собом ту доктрину, ја бих је чак назвао идеологијом“, објаснио је Бретон. Њему је, наводно, преостало само да се повинује: „Било ми је забрањено да говорим о индустрији и посебно о индустријском програму… Требало је да се представља као да смо ми само потрошачи.“
Посебно раздражeње код Монтебура изазива потпуна зависност ЕУ у дигиталном сектору, па је он чак назвао Европску унију „дигиталном колонијом Сједињених Америчких Држава“. Орбана више брине претња националном идентитету, захтеви ЕУ упућени Мађарској да „постане земља миграната, спроведе миграциони пакет, гради градове за избеглице“, и он је директно указао на
„три кобне грешке које су уништиле Западну Европу: давање приоритета интересима глобалног крупног капитала над интересима народа, прихват и насељавање миграната, као и преваспитавање деце у духу… родне идеологије“.
Проблеми Европске уније у последње време постали су толико очигледни да се чак и Пољска, један од главних корисника блока, нашла у недоумици. Наизглед ништа није наговештавало такав развој – и одједном се испоставило нешто невероватно: да се четвртина Пољака сада залаже за излазак из ЕУ, и уз такву подршку могући „Полекзит“ (по аналогији са „Брегзитом“) више се не може назвати шалом или празном причом.
„Постајемо слаба карика. Забрињавајући подаци о подршци Пољака изласку из ЕУ“, узнемирено пише Wyborcza. Rzeczpospolita показује мање забринутости, али такође нема разлога за радост: „Иако присталице останка Пољске у Европској унији и даље чине јасну већину, последње истраживање United Surveys, које је IBRiS спровео за Wirtualna Polska, показује да чак 24,7% испитаника сматра да Пољска треба ускоро да започне процес изласка из ЕУ… 48,6% испитаника изјаснило се одлучно против ‘Полекзита’, а још 17,1% одговорило је ‘вероватно не’. Међутим, резултати показују растућу снагу евроскептичног бирачког тела, које се пре само неколико година у јавном простору сматрало маргиналним.“
Између осталог, резултати анкете показали су и јасан генерацијски јаз: „у старосној групи од 18 до 29 година 61% испитаника категорично је против ‘Полекзита’, док излазак из ЕУ подржава свега 13%. Ова генерација познаје Пољску искључиво у оквирима ЕУ. Најизраженије евроскептична група су људи старости од 30 до 49 година. У тој категорији 38% испитаника подржава излазак из ЕУ.“
Покушавајући да протумачи запањујуће резултате анкете, колумниста листа је иронично приметио да се „авет ‘Полекзита’ надвија над Пољском“ и покренуо жестоку критику о „неусвојеној лекцији Брегзита“. Наиме, Велика Британија је, по њему, „сама себи пуцала у ногу“, а сада „56% Британаца сматра да је излазак из ЕУ био грешка“. А Пољска, наводно, ту грешку себи не може да дозволи, јер се „налази између Немачке и Русије; нема нуклеарно оружје, нема језик светског значаја и нема посебне односе са САД. Упркос свему, Лондон… некако се сналази. Варшава се не би снашла“. Упадљиво је упорно одбијање да се уопште размотри – шта је то пошло наопако у наизглед савршеној Европској унији, ако су чак и Пољаци, који су јој се готово молили, почели да размишљају како да искоче из тог пројекта?
Јер, поред општих криза које су власти ЕУ створиле или продубиле – међу њима су безумно подстицање миграције, одрицање од руских енергената, уништавање индустрије, намерно одуговлачење конфликта у Украјини ради поновног покретања европског војно-индустријског комплекса – у утроби блока од 27 земаља сазревају и чисто унутрашњи конфликти, који супротстављају интересе Немачке интересима Француске, Мађарску већини осталих држава, или, на пример, Пољску Немачкој, од које пољске власти сањају да добију репарације за Други светски рат.
Како је пракса показала, утицај евро-бирократије више није довољан да те конфликте угаси – а понекад није довољан ни да наметне своју вољу у другим ситуацијама. Недавно су власти ЕУ претрпеле понижавајући пораз од белгијске владе, која се најодлучније успротивила намери да се конфискују руска средства која се налазе у бриселском депозитару Euroclear. Све то одлично виде преко океана и није случајно што су америчке власти у својој недавној стратегији навеле да се Европа налази „у цивилизацијском опадању“.
Ипак, у Европској унији за сада постоји довољно фактора захваљујући којима она опстаје: то су јединствено тржиште, заједнички простор без унутрашњих граница и привидна могућност дугорочног узајамно корисног развоја. И сам Орбан је признао да је у овом тренутку ЕУ Мађарској потребна, „јер значајан део нашег извоза иде управо овде“. Међутим, деградација ЕУ неизбежно поставља питања о сврсисходности боравка у њој појединих земаља, и то далеко значајнијих од Мађарске или Пољске.
Неки политичари, попут Француза Николе Дипон-Ењана, сматрају да ће наредних десет година одлучити да ли ће Француска остати у саставу ЕУ или из ње изаћи. Раније је заступао мишљење да европски систем „треба реформисати изнутра“, али сада сматра да то пацијента више неће спасити. По његовом мишљењу, ЕУ је
„почела да гуши слободу… идући дотле да мења изборне резултате, као у Румунији. И што је још горе, води нас у рат“.
Како је приметио исти тај лидер странке „Устани, Француска“: „Никада нећемо моћи да решимо проблеме миграције, безбедности, економије и енергетике ако себи не вратимо слободу“. Слични гласови чују се и са друге обале Рајне, где странка „Алтернатива за Немачку“ с времена на време покреће питање сврсисходности изласка земље из Европске уније.
„ЕУ нема будућност“, закључује, сумирајући, коментатор немачког листа Die Welt. Јер „данашња Европска унија угрожава просперитет и разједињује континент“. За разлику од Дипон-Ењана, аутор још увек верује да се Европска унија може спасити ако се реформише – али ништа у понашању евро-бирократа не показује да они разумеју неопходност таквих реформи, а камоли спремност да на њих пристану. До чега то на крају може довести, не зна нико, а Виктор Орбан је чак претпоставио да би текућа година могла постати „последња мирна година“ за Европу.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2025/12/30/1383322.html