- Суштински приватизација, онакву какву су осмисли у САД, а потом наметнули диљем света, према мишљењу групе сарадника научног портала „nauka21vek.ru“ представља „оружје за наношење тоталног пораза“
- Наиме, потписници (иначе академици) овог чланка тврде да се приватизацијом науке у суштини она предаје западним приватним компанијама и институцијама које потом монополизују и спречавају друге да дођу у посед тог знања
- Цео систем приватизације је тако осмишљен да научни ресурси као и кадрови постају плен приватних западних компанија, при чему у овом моделу, поред даље недоступности стеченог научног знања, нестаје и национални језик на којем су научници стварали, јер се прелази на коришћење енглеског језика
ПИШЕ: Зоран Милошевић
НАУКА – ПЛЕН ЗАПАДНИХ КОМПАНИЈА
Државе које наседну на политику приватизације научних ресурса по правилу, тврди академик Борис Трофимов, на ову политику бивају намамљени лажном статистиком западних различитих „истраживачких агенција“ о већој успешности науке у приватном власништву у односу на ону у државном. Но, монопол на знање је незаконит и представља анахронизам, јер наука припада свима, целокупном човечанству. Све су бројнији и научници који упозоравају да као и у случају водних ресурса да се и овде ради о гажењу Декларације о људским правима Уједињених нација у којој се (члан 27) каже да свако има право да слободно учествује у научном прогресу и да се користи научним производима. (Дословно: 1. Свако има право да слободно учествује у културном животу заједнице, да ужива у уметности и да учествује у научном напретку и у добробити која отуда проистиче; 2. Свако има право на заштиту моралних и материјалних интереса који проистичу из сваког научног, књижевног или уметничког дела чији је он творац).
Проблеми приватизације науке (као и других ресурса) са собом носе и одређене дилеме. Прва је, коме се предају друштвени и научни ресурси? Како ће тај или ти користити резултате научних истраживања? Хоће ли их монополисати или злоупотребити? Како дефинисати услове продаје научних ресурса? Треба ли очекивати добит од ове приватизације?
ЦЕНА НАУЧНИХ ЧАСОПИСА
Но, треба рећи да се и на самом Западу одвија приватизација и монополизација знања у оквирима затворених олигархијских структура. Другим речима, одвија се глобална експропријaција знања, које постаје привилегија богатих. Цена приватизованих научних часописа то одлично илуструје. Од 1990. до 2000. године у свим научним областима на Западу је порасла за 127 одсто (иако су трошкови везани за њихово објављивање порасли само 38 одсто). Цена научних часописа је поново порасла у периоду од 2001. до 2006. године до 74 одсто (реални трошкови објављивања су порасли само за 15 одсто). Неоправдани раст цена научних часописа отежавају приступ овој литератури, а тиме и знања.
У Британији елитни универзитети троше на куповину часописа 85 фунти по студенту, а нови универзитети тек 32. У Трећем свету то је дефинитивно још много мање. Електронска издања се такође наплаћују. У Британији доступ електронским новинама се дневно плаћа једну фунту, а преузимање стручне књиге издавача Elsevier кошта 31,5 долар. Издавач Springer наплаћује 35 евра за преузимање научног чланка, а Wiley-Blackwell — 42 долара. Уколико желите да читате 10 чланака морате издвојити 420 долара. Што је интересантно, ауторска права присваја часопис и то заувек. Уколико желите да прочитате чланак из 1981. године морате платити 31,5 долара. Наравно, на Западу постоје библиотеке (ако још нису затворене), али и тамо су цене чланарине астрономске. Просечна годишња цена у САД претплате на часопис из области хемије, на пример, кошта 3.792 долара, док неки часописи на годишњем нивоу траже за редовну доставу 10.000 долара. Најскупљи приватни часописи на годишњем нивоу, према порталу elsevier.com су Biochimica и Biophysica Acta —20.930 долара.
Библиотеке због ових астрономских цена научних часописа и књига смањују куповину (која и иначе представља трошак око 65 посто њиховог буџета). Универзитети доста новца троше на куповину скупих научних часописа, иако издавачи (углавном су, да опет нагласимо, власници приватници) чланке добијају бесплатно, односно чак наплаћују од аутора објављивање чланка уколико им је часопис на некој научној листи. Рецензије су најчешће бесплатне, као и остале послови везани за издавање часописа. Међутим, треба знати да су научни радови најчешће настали од научника чије пројекте финансира народ преко новца из државног буџета и фондова (истраживачки грантови и научне стипендије), а да се они потом преко часописа приватизују и постају власници оних који нису учествовали у њиховом стварању.
ПРИВАТИЗАЦИЈА НАУЧНИХ РЕЗУЛТАТА ФИНАСИРАНИХ ИЗ ДРЖАВНОГ БУЏЕТА
Профит издавача је, наравно, огроман, на пример Elsevier је, према листу The Economist, 2013. године, зарадио 724 милиона фунти (на две милијарде прихода), што је резултат монопола на тржишту. Издавачи Elsevier, Springer и Wiley (сви у приватном власништву) су „прогутали“ мноштво других издавача и сада контролишу објављивање 42 посто научних радова на годишњем нивоу. Такође, све више намећу тенденцију научницима да не могу објављивати код других издавача, иначе им онемогућавају каријеру и пројекте. Тиме концентришу објављивање научних радова на једном месту, а научници чак имају обавезу да те радове проучавају и цитирају приликом писања својих радова, при чему не смеју да цитирају конкурентске часописе, наводи се у студији о Бизнису у научној заједници и високом образовању, а који је објавио портал worldcrisis.ru. Но, ови издавачи се не задржавају само ту. Универзитети се различитим техникама притисака и уцењивања присиљавају да купују само њихова издања. Конкуренције нема јер у академској заједници влада правило да се један чланак не може два пута објавити (ако се уради то се квалификује као аутоплагијат). У мноштву примера је утврђено да су издавачи приморавали библиотеке и Универзитете да купују часописе и које не желе, а у том послу се посебно истакао познати издавач и стваралац бројних афера Роберт Максвел, који је значајан део свог богатства стекао на научним публикацијама.
Политика монополизације, после приватизације научног издаваштва довела је и до стварања тзв. брендова часописа и развоја нумеричке категоризације (национални, водећи национални, међународни итд. и измишљање у свакој категорији поткатегорија) те давања значаја чланку само ако је објављен у таквом брендираном часопису, наводи портал scepsis.net. Дојче банка (Deutsche Bank) је наручила истраживање по питању научних часописа и њени истраживачи су у извештају написали: „Убеђени смо да је утицај издавача у процесу објављивања мали. Међутим, ако би их слушали, онда уопште не би имало смисла објављивати, јер су трошкови, наводно, већи од зараде“. Под утицајем дезинформацијама дошло се и до монополизације друштвеног ресурса (научних часописа), а потом и до вештачког надувавања цена часописа и научних књига. Аутори студије „Наука, техника и иновације“ (2012) ово квалификују као „економски паразитизам“. За знање, које је платио народ преко пореза и државе, поново се мора плаћати приватним издавачима и то вишеструко више од реалне цене. Истраживачи друштвених наука из САД сматрају да је ово начин „гушења друштвене мисли уопште“.
Постојао је покушај да се овај процес блокира стварањем тзв. отворених извора, који не наплаћују коришћење чланака. Међутим, отворени извори, упркос очекивањима нису потиснули монополисте. Разлог је у томе што су велики издавачи већ преузели часописе са највећим научним категоријама и коефицијентом цитираности и утицаја. Објављивање у овим часописима значи да истраживач има научне радове (референце) да конкурише за нове научне пројекте (грантове), али и да ће обезбедити научну каријеру (стицање избора у научно звање). У супротном, мора се поздравити са послом научника и научном и универзитетском каријером. Другим речима, могуће је почети истраживање читањем неплаћених радова, али није могуће довршити посао без плаћених чланака, односно објављивања рада у часопису са неке од научних листа (тзв. категоризовани часописи), а они су у приватном власништву и они потом диктирају (предрецензентским и рецензентским поступком) цитирање. По правилу, поступак се заврши захтевом да се из цитиране литературе избаце чланци из слободних извора, али и условљавањем да аутор(и) плате објављивање чланка. У блажој форми рецензенти инсистирају да аутор(и) бар цитирају неки рад објављен у часопису издавача, како би поправио рејтинг и број цитираности.
Владе по правилу не улазе у сукоб са приватним издавачима, чиме само учвршћују њихову монополистичку позицију. Има, наравно, и примера када наручиоци научних истраживања уговором о финансирању пројекта прецизирају да се резултати истраживања морају објавити у часописима који су доступни без наплате, али доминирају пројекти који ово не регулишу. У Србији где је законска регулатива објављивања научних радова још у повоју, пракса је да се највише вреднују научни радови објављени на Западу у споменутим часописима и на енглеском језику. Чак је у једном периоду после „револуције“ 2000. године било тенденција да се у Министарству науке не признају научни радови објављени на другим језицима, посебно на руском. Парадоксално је, да следећи ове принципе, наше Министарство образовања и науке даје осам бодова за чланак објављен у једном часопису у Загребу, при чему Вас Редакција примора да чланак преведете на „чисти хрватски језик“ (да не говоримо на који вредносни систем се мора пристати), јер је на одговарајућој међународној научној листи, а истовремено не омогућава домаћим часописима (пре свега финансијском подршком, јер је стизање на такве листе условљено, између осталог, уплатом позамашне суме новца) да имају такав ниво, па да Хрвати и други теже да објаве код нас на српском и ћирилицом. Очигледно је да Србија већ више деценија нема научну и културну стратегију.
Истраживачи који се опиру монополазицији науке покушавају да убеде владе да утичу на издаваче да сви научни радови (чланци и монографије) који су настали уз подршку државе и државних фондова буду слободни за коришћење и без наплате. У блиској будућности ово питање се мора решити, тачније створити механизам искључивања посредника и, према предлогу Бјорна Брембса, организовати један светски архив научне литературе који би бесплатно омогућавао коришћење базе података, наводи портал oecd.org. Но, док се не догоди, можда би било добро тако нешто организовати на нивоу Србије или постјугословенског простора.
О СУДБИНИ СРПСКЕ НАУКЕ
Својевремено је министар науке у Влади Србије др Александар Поповић, како преноси портал министарства srbija.gov.rs изјавио: «да би у случају приватизације појединих научних института држава у њима морала да задржи кључну улогу, односно 51 одсто власништва, да би на тај начин било спречено да знања и технологије нечијом небригом буду угашене. Он је додао да приватизација научних института ни убудуће неће зависити од воље министра.»
Но, опште је мишљење да у државама насталим на простору бивше Југославије прoблeми се нe рeшaвajу или рeшaвajу нa штeту друштвa и њeгoвих дугoрoчних интeрeсa. Oбим улaгaњa у рaзвoj прoизводње битнo je смaњeн, a пoсeбнo je смaњeнo улaгaњe у будућнoст, у oбрaзoвaњe и нaуку. У тe oблaсти сe нe улaжe ни oнo нужнo дa сe oдржи привид пoстojaњa нaучнoг и духoвнoг живoтa. Иако се мисли да Словенија нема ових проблема, ова постјугословенска држава је прва под притиском приватизације и штедње погасила своје већ афирмисане научне часописе и часописе за културу. Министар образовања је чак на прослави прешернових дана у свом говору предложио да се престану штампати уџбеници на словеначком језику и пређе на учење из немачких и енглеских, као јефтинијих и квалитетнијих.
Кoнцeпциjски и oргaнизaциjски хaoс и aпсoлутнo смaњeњe улaгaњa у oблaст нaукe, oбрaзoвaњa и тoтaлнa дeструкциja квaлитeтнoг систeмa унивeрзитeтскoг oбрaзoвaњa прoизвoд су сaдaшњe пoлитикe и хaoтичнoг систeмa кojи je инстaлирaло Запад после краха Совјетског Савеза и комунизма.
Вeликe штeтe нaстajу и збoг нeбригe влaсти, примитивнoг кoнцeптa и дeфинициja нaукe и културe кao дoмeнa лoкaлних eтничких и зa друштвo у цeлини нeбитних oблaсти, штo, уз кaтaстрoфaлнo упрaвљaњe и oдлучивaњe o нaуци, духoвнoм и умeтничкoм рaду и oбрaзoвaњу уoпшe, дoвoди дo стaњa у кojeм сe нa минимум свoдe мoгућнoсти aдeквaтнoг oбрaзoвaњa и aктивнoг укључeњa у живoт млaдих, из чeгa нaстajу тeшкe и дугoтрajнe пoслeдицe у свим oблaстимa живoтa.
Људи кojи прoлaзe крoз тaкaв систeм oбрaзoвaњa нису oбрaзoвaни, a пoсeбнo oбзирoм нa нивo кojи сe дaнaс зaхтeвa. Aли из тoгa слeдe штeтe збoг изoстaнкa прoизвoдњe нaучних рeзултaтa, чимe сe удвoстручуjу штeтe и ствaрa стaњe у кojeм друштвo oстaje бeз интeлeктуaлнe и нaучнe прoдукциje. Квaлитeт интeлeктуaлнoг рaдa сe срoзaвa дo мeрe кaдa oбрaзoвни рaд ниje oснoвa зa нaпрeдaк, нeгo сe и тaj рaд спуштa нa нивo нa кojeм сe нaлaзи живoт нaшeг друштвa уoпшe. Никo вишe нe прoизвoди обрасце знaњa, мишљeњa и мoрaлнe критeриjуме пoнaшaњa, штo зaкивa цeлo друштвo зa кaтaстрoфaлнo стaњe у кojeм сe нaлaзи, наводи портал avaz.ba. Иначе, један од задатака друштвених наука је и „производња“ нових вредности, идеологија и одбране проверених истина и чињеница. Поставља се питање ко би у Србији, на пример, бранио истину о Првом светском рату и од покушаја његове ревизије и окривљавања Србије и Русије за његов почетак да није било људи из друштвених наука? Међутим, на делу је, не само у Србији, опште омаловажавање значаја и улоге друштвених и хуманистичких наука. За време једног министра науке, да се присетимо, у Србији била је пласирана идеја о гашењу свих института друштвених наука као непотребних. На срећу, тај деструктивни човек се није дуго задржао на функцији.