Херој из Небрегова
Глигор Соколовић је био српски четнички војвода с краја XIX и почетка ХХ века.
Рођен је 17. јануара 1870. године у селу Небрегово у Старој Србији (данашња Македонија). Прославио се још као сасвим млад, када је убио Али-Агу, обесног Турчина из Црнилишта који је у то време злостављао српски народ на подручју Старе Србије.
Након тога, 1895. године, Глигор се одметнуо у шуму са још неколико другова: Ђорђе Палаш из Присата, Риста Тодоровић из Дреновца и Коце из Оморана. Та чета је била страх и трепет за Турке и качаке.
ВМРО, Илинденски устанак и турска одмазда
У Бугарској је пришао ВМРО-у и постао војвода у овој организацији. Учествовао је у Илинденском устанку. Турци су му, из одмазде ухватили и убили оца Сокола Ламевића. Након тога, Глигор се повлачи у Бугарску. Тамо је сакупио чету и кренуо у борбу с Турцима. У једној од борби с Турцима, био је рањен у главу, и тада бежи у Србију.
Српска четничка организација и велике борбе
Боравећи у Београду, војвода Глигор Соколовић је пришао новооснованој Српској четничкој организацији и убрзо образовао чету коју је у јесен 1904. одвео је у Прилепски крај. Учествовао је у скоро свим великим борбама српских четника и чета ВМРО-а: у мају 1905. на Орешким ливадама заједно са Бабунским и Тренком Рујановићем разбио већу комитску чету.
Исте године са Јованом Бабунским, сукобио се са здруженим комитским четама војвода Константинова, Сугарова и Дачева на Мукосу и разбио их. Затим је у борби на Мовнатцу са Бабунским и Тренком Рујановићем напао комитску чету Ивана Наумова Алабакова и избацио из строја око 40 комита, док су се остали разбежали. Борбе су се наставиле до Хуријета, јула 1908. окончавајући се увек у корист српских четника.
Хуријет и симболично полагање оружја
Када је 1908. године изведена Младотурска револуција и када је реформистичка струја која је дошла на власт објавила Хуријет (слободу) за све потлачене хришћане, донесена је амнестија и за све одметнике од турске власти. По претходном договору престала је и српска и бугарска и грчка четничка акција. Тако су по упутству из Београда, све четничке војводе имале да се предају Шефкет Паши у Скопљу.
Главне четничке војводе, Глигор Соколовић, Јован Бабунски, Тодор Крстић Алгуњски, Коста Пећанац, Цене Марковић, Ђорђе Скопљанче, Јован Долгач, Михаило Јосифовић, Јован Станојковић-Довезенски, Тренко Рујановић, Коце Дреновски, Петко Илић Нагорички, Риста Старачки, Стеван Недић Ћела, Јован Божиновић и други симболично су предали оружје Турцима.
Повратак у Небрегово и мучко убиство
Глигор Соколовић је отишао у Београд, где му је породица живела. Међутим на наваљивање патриотских („патриотских“) кругова, који би да из Београда чувају српство у Маћедонији, одлучи у лето 1910. да се врати у Јужну Србију, у своје родно Небрегово.
У Азоту је остао војвода Васил (Трбић), који није хтео да се сели у Србију. Крајем јула Глигор стигне у Прилеп, где буде лепо и пријатељски дочекан од својих рођака. Ту се састане са Василом и договоре се да се сутрадан нађу у Небрегову, ради разраде плана за заједничку акцију. Тада су се последњи пут видели.
Сутрадан Глигор крене са два своја четника у Небрегово. Стигну до чесме на Манастирској ливади. То је била чесма са три луле и неколико камених корита, где су сељаци и путници напајали стоку. Изнад чесме се налазио чувени Царев кладенац, чије име је забележио још Цар Душан у својој повељи када је даривао имање манастиру Трескавцу.
Поред чесме су седела два човека и пушила. Када су четници напојили коње, крену путем поред те двојице, Глигор је јахао напред а за њим два четника.
Прошавши поред те двојице, Глигор им је у пролазу назвао Бога и наставио даље. Они су му одговорили, али чим је он окренуо леђа припуцали су на њега. Оба метка су погодила Глигора.
Глигор је на крилу носио ловачку пушку, а за појасом руски наган. Како није био смртно погођен, хтео је да скочи са коња, али се заплео ногама у конопац од седла. За то време његови четници не ураде ништа! Први, неки Стеван, плашећи се за свој живот и не покуша да извади револвер и заштити војводу, а други, неки Милан Базерко, једноставно побегне ка Прилепу.
То је дало могућност једном од атентатора да приђе Глигору и испали му пет метака у главу. После убиства су атентатори узели Глигорово оружје и мирно се удаљили са места злочина. Убице си били турци, један је био матрапаз из Прилепа, а други познати разбојник из оближњег села.
Вест о убиству војводе Глигора Соколовића
На вест о убиству, први је протествовао војвода Васил код власти у Прилепу, а затим и званична Србија преко својих дипломата. Турци су се бранили причом да иза убиства стоји бугарска организација и да су, наводно, бугари потплатили убице (један од убица је био близак пријатељ комитског војводе Петра Ацева).
На овоме сва истрага и остане. Тако се завршио живот србског војводе две године пре ослобођења Јужне Србије, дела за које се Глигор годинама неуморно борио.
Одјек смрти, жртва породице и историјско сећање
А колико је Глигор био познат и цењен у целом србству, говори и то што су све србске новине обавестиле о његовој смрти, а у београдској „Политици“ од 1.августа 1910. испод наслова на првој страници „Смрт војводе Глигора“ између осталог је записано:
„Глигор је мртав! Мучки је убијен Глигор, који није био само заштита србских мученика у Маћедонији, него мерило правде и поштења и за све друге, који су га можда и мрзели, али увек поштовали, који се нису бојали његовог гнева, већ једино своје неправде и својих злочина…
Мртав је Глигор од којег је поштење живот добијало, у којега је правда очи упирала, а сва сиротиња, без изузетка вере и народности, гледала заштитника свог…
Нема више Глигора који је као старозаветни мудрац и неумитни судија, припитан за мишљење и суд, чак и од непријатељских вођа, када је у њиховим међусобним размирицама до крви долазило…
Мач правде
Глигор је био мач правде дивљима и обеснима, вера пониженим и увређеним, нада поробљеним и потлаченим, љубав свих оних који су били жудни братске љубави, искрене сапатње, братске слоге и сваког напретка…“
Следећих 15 дана „Политика“ је у сваком броју објављивала вести око истраге овог злочина, пишући још о Глигоровом животу и борби, извештавајући око помена у Црквама за покој војводине душе, а изашла је и слика са једне манифестације у Београду, Глигору у част, где су маћедонци на укрштеним пушкама носили велику Глигорову слику, а испред велике поворке је ишао некадашњи шеф Горског штаба мајор Михаило Ристић Џервинац са обореном пушком.
Глигоров син Антоније се школовао у Београду за официра
По Глигоровој жељи, његов син Антоније се у Београду школовао за официра. Уочи Балканског рата, пријави се у четнике у одред војводе Алгуњског и у априлу 1912. надомак прешевског села Рајчевац погине у борби са Турцима.
А када је почео Балкански рат и када је србска војска ослобађајући Стару Србију дошла до Прилепа, као њена претходница наступио је четнички одред војводе Вука, коме су се одмах придружили сви локални одреди под командом војводе Васила са око 1000 четника.
Није заборављен
Ноћ уочи борбе са турцима на Бабуни, ови здружени четнички одреди су ноћивали у селу Небрегову. У Глигоровој кући и помоћним просторијама је ноћивало око сто четника и тако пред одлучујући бој, симболично одало почаст и показали да нису заборавили великог србског четничког војводу.
На споменику пише :
ОВДЕ ПОЧИВА БРАНИЧ СРПСКЕ РАЈЕ ВЕЛИКИ ВОЈВОДА ГЛИГОР СОКОЛОВИЋ. МУЧКИ УБИЈЕН 30 ЈУЛА 1910. Г.
Извор: Ројалистички клуб