- „Рат између Европе и Русије? Трајаће највише пола сата. Јер ће прибегавање Москве нуклеарном оружју бити неизбежно.“
АУТОР: Лућо Карачоло, италијански геополитички аналитичар
Глас вапијућег у пустињи…
Постоји један, или боље речено, више гласова који вапе у пустињи.
Али, изгледа, узалуд вичу. Јер ова пустиња јесте пуна, али потпуно глувих људи.
Последњи међу њима јесте глас Лућа Карачола. Јасан, логичан, чак и хладан.
[*Лућо Карачоло је италијански новинар и директор италијанског геополитичког часописа „Лимес“.]
„Рат између Европе и Русије? Трајаће пола сата. Јер ће прибегавање Москве нуклеарном оружју бити неизбежно.“
Пре њега огласио се и Масимо Качари, који је такође викао. И он је вапио у пустињи. Као и многи други. Али… узалуд. Без икаквог резултата.
[*Масимо Качари је италијански филозоф и политичар, бивши градоначелник Венеције.]
ЕУ, на челу са све више суманутом Фон дер Лајен, удара у ратне бубњеве. Поновно наоружавање!
И Макрон велича рат. Говори о жртвама. О потреби да се боримо и умиремо.
Наравно, други ће се борити и умирати. Обични грађани и они који не желе рат, ко год да су.
Они су предодређени да плате цену сукоба. Зарад туђих интереса.
А ту је и „наша“ Мелонијева, која грли кијевског дворског лудака. Као да је њен вољени дечачић. Обећава му и испоручује оружје, док Италија тоне у економску рецесију. У загушљиву стагнацију.
Да и не говоримо о Мерцу. О неотесаном банкару који је наметнут за вођу Немачке и који служи искључиво интересима међународних шпекуланата жељних рата.
Једноставна истина гласи да Русија није желела рат. На њега ју је приморао провокативни став Запада, који је ту њену жељу протумачио као слабост.
Сада, међутим, када је ушла у ратни огањ, изгледа одлучна да сукоб доведе до краја. Оружјем, а не дипломатијом. Јер више не верује ниједном обећању западних лажова. И то не без основаних разлога.
Наравно, ни она не би желела да сукоб ескалира, јер би то неизбежно довело до нуклеарног рата.
Ипак, добро је наоружана. И спремна је да прва муњевито делује уколико околности то буду захтевале.
Нажалост, та опасност постаје све непосреднија. Нарочито зато што изгледа да је такозване европске лидере обузело колективно лудило. Истинска, дубоко укорењена жеља — cupio dissolvi, „жеља за смрћу и самоуништењем“ — која њих вуче, али пре свега настоји да и све нас повуче ка ратном уништењу.
Рат који би, како је рекао Карачоло, могао да траје највише пола сата.
Али би за собом оставио потпуно уништену Европу.
Крај једног континента. И његове дуге историје.
Надајмо се да се то неће обистинити… Искрено се надам…
ИЗВОР: https://electomagazine.it/vox-clamantis-in-deserto/