- Овај злоћудни телевизијски торањ је Сотонин фалус, који непрестано рађа отровну хипнозу Друштва спектакла. Када га будемо детонирали, кастрираћемо сâмог демона насиља, који се скрива иза оронулих маски марионета Система.
- Бескрајни спектакл ће се, кад-тад завршити.
- А, онда ћемо се немилосрдно осветити.
АУТОР: Александар Дугин
Ги Дебор је 30. новембра, 1994. године извршио самоубиство у 62. години живота. Његово име је дуго било као неки мит. Био је оснивач и дугогодишњи председавајући Ситуационистичке интернационале (основао је на конференцији у Козио ди Ароши, 27. јула, 1957.). Та Интернационала је ушла у историју као једна од најрадикалнијих политичких оријентација икад. Масе су Дебора обожавале, али су га се и плашиле. Био је један од аутора и главних инспиратора неуспешних европских револуција 1968. године. Умро је због немогућности да побегне од свега и због свести о потпуном поразу неконформизма на Западу и потпуном тријумфу Система.
Разоткривање Чарлија Чаплина
У епохи среће, раних педесетих година 20. века, када је авангардиста Мишел Мур прерушен у доминиканског фратра, током ускршње недеље у катедрали Нотр Дам одржао дуготрајну, супер-радикалну ничеовску проповед и када је Атеље за експерименталну уметност изложило радове уметника са именом Конго, које су авангардни критичари оценили позитивно, а испоставило се да је уметник, заправо, шимпанза – појавио се и млади геније, Ги Дебор и као фурија улетео у неконформистички универзум; његов геније је био дубок, радикалан и суров. Надмашио је све својом енергијом, храброшћу и талентом, као и способношћу да пије огромне количине алкохола. Касније је и сâм Дебор написао: „Све што сам икада радио у животу било је да читам и да пијем. Можда сам много читао, али сам пио још више. Писао сам мање од других који су се бавили писањем, али сам и пио више од оних који су пили.“
Прво што је Дебор урадио, а што се испоставило као велики скандал, био је жесток напад на Чарлија Чаплина, поводом његовог доласка у Европу, 1952. године. Дебор је овог балавог комичара хуманизма назвао преварант осећањима и уцењивач патњом. Бацио му је рукавицу у лице, а док је бацао, говорио је: „Идите кући, господине Чаплин!“ Овај догађај је већ означио путању будућег ситуационисте — мржња према буржоаским сурогатима масовне културе, посебно када их је красио лажни прогресивизам и фарисејски хуманизам. Деборов став се у суштини може свести на борбу против деснице и разоткривање левице. Другим речима, он је заговарао радикалну побуну против Система и његовог лукавог тоталитаризма, маскираног у демократију. Једино је имало смисла да Дебора осуде још посвећенији левичари, који су се плашили огромних последица јер уопште није био склон компромису. На крају је сâм Дебор уобличио своју непоновљиву критику појма ‘авангарда‘ :
„Једна од типичних особина развијене буржоазије је да признаје принцип слободе интелектуалном или уметничком стваралаштву. Следећа фаза је борба против таквог стваралаштва. И, на крају, буржоазија прилагођава интелектуално и уметничко стваралаштво сопственим интересима. Буржоазија нема другог избора него да подржи осећај за критичност унутар мале групе људи – за дух слободног истраживања – али, само под условом да се ти напори ограниче на уску сферу деловања и да се те критике пажљиво одвоје од друштва као целине […]. Људе, који се истичу у сфери неконформизма, Систем прихвата као појединце, али само по цену одрицања од сваке глобалне примене њихових идеја и уз договор да ће њихово деловање бити строго ограничено на најмање друштвени домет. Управо зато, појам ‘авангарда‘, који се тако лако може прилагодити буржоаској манипулацији, сâм по себи треба да изазове сумњу и подсмех.“
Побуна против Друштва спектакла
Прво дело Ги Дебора, које је сада постало и модерни класик је Друштво спектакла. У тој књизи, он немилосрдно осуђује модернизам као епоху усамљених гомила. Пише: „Као што се слободно време дефинише чињеницом да није рад, тако се и спектакл дефинише чињеницом да није живот.“
Модерни свет је, сходно томе, сведен на изолацију, представу и смрт. Уместо било каквог обједињујућег животног искуства, владају закони слике, трепереће слике које једва да представљају стварност. Дебор, надовезујући се на Фрома, примећује да завршне фазе уназађивања друштва у либералном Систему трају прилично дуго. Почетно бивање се променило у посеодовање. А, до сада је и посеодовање нестало и претворило се у привид.
У почетку, буржоаски свет је природу подређивао својим индустријским законима; онда је себи подредио културу. Спектакл је поништио историју. „Крај историје омогућава уздах олакшања свим постојећим ауторитетима.“, пише Дебор.
Прво је Систем у човеку и у друштву угушио осећај за стварно, па је заменио државе и искуства представама, а онда је разрадио најновију методу експлоатације и поробљавања. Раније је људе раздвајао у класе, затим је људе силом терао у фабрике и затворе, а сада их је оковао за екране. Тако је једном за свагда извојевао победу над Животом.
„Непрестано гомилање слика оставља посматрачу утисак да је све дозвољено, али га истовремено уверава и да ништа није могуће. Можете гледати, али не можете додиривати. Модерни свет постаје музеј, а пасивност његових посетилаца постаје главни чувар у музеју.“, каже Дебор у Друштву спектакла.
Овакво дефинисање суштине друштва спектакла је, једноставно, генијално. Зар то није била епифанија, бистро зурење у дубине ове страшне истине, која је и побуњене Русе, у октобру 1993., довела до безнадежног покушаја јуриша на торањ Останкино – тај највиши симбол апсолутне лажи Система? [1] Можда су они, који су у том тренутку учествовали у побуни, интуитивно и јасно показали Деборове аманете:
„Формулу за ‘détournement’ [преусмеравање/отмица] не треба тражити у књигама, већ у конкретном искуству. Са прописане путање се скреће усред бела дана, тако да ништа ни не подсећа на скретање. Упечатљиви сусрети, неочекиване препреке, грандиозне издаје, ризичне чаролије — биће више него довољни у овој револуционарној, трагичној потрази за Гралом револуције, кога нико није ни тражио.“
Нови марш на торањ Останкино
Након слома револуције 1968. године, Ги Дебор је све мање пажње посвећивао својој Интернационали, па се она сâма распала 1972. године. С времена на време, Дебор је и даље објављивао чланке и снимао понеки филм, али горчина у коју се утопио након пораза, била је предубока. Чак је и његове бескомпромисне критике Систем лако прогутао; његово главно дело постало је канонизовани класик на који су се сви позивали, док је мало ко имао времена да га прочита. Израз друштво спектакла, који је из уста Ги Дебора звучао толико оптерећујуће и ужасно, постао је опште место из политичког речника, изгубивши свој револуционарни, неконформистички, разоткривајући набој.
Дебора су маргинализовали, изоловали и послали на опоравак. Ситуационисти су нестали, а само је шачица такозваних анархиста са деснице и следбеника Еволе из Европе (посебно Филип Баје), мора се признати, безуспешно покушала да врати известан значај његовим идејама. А, Запад – Запад је наставио путем спектакла, даље него што бисмо икада могли и да замислимо.
Никада раније смрт није управљала светом тако апсолутно и тако застрашујуће очигледно, како то чини данас у либералном свету. Самоубиство Ги Дебора је последњи цртеж исписан крвљу живе особе по налогу Друштва спектакла. Могуће је да је он био и последњи преостали аутентични човек на Западу, који је могао да доведе себе до краја, јер тамо више нико није аутентични човек.
Избор Ширака за председника Француске; успех компаније Проктер и Гембл; Мадонина последња турнеја; Анри Бернар-Леви, који ради на новом рекламном тексту за буржуја Ив Сен Лорана; шупљи осмех киборга Наоми Кембел, демократичан и сладокусан из епрувете напуњене спермом представника све четири људске расе… Још је више времена прошло од незапажене смрти великог Сведока…
Звер тегли своје телевизијско тело, мрзовољно пузећи ка заборавном, намученом, колебљивом Истоку.
Али, свеједно… Свеједно, морамо се изнова и изнова придизати и марширати на торањ Останкино. И живи и мртви. Заједно са Ги Дебором. Овај злоћудни телевизијски торањ је Сотонин фалус, који непрестано рађа отровну хипнозу Друштва спектакла. Када га будемо детонирали, кастрираћемо сâмог демона насиља, који се скрива иза оронулих маски марионета Система.
Бескрајни спектакл ће се, кад-тад завршити. А, онда ћемо се немилосрдно осветити.
____
[1] Торањ Останкино је највиша самостојећа грађевина у Европи, телевизијски и радио торањ у Москви.
ИЗВОР: https://www.arktosjournal.com/p/guy-debord-is-dead