Посета Светског савета цркава Украјини и неједнака црквена осетљивост према прогоњеним верницима митрополита Онуфрија
- Уколико Светски Савет Цркава жели да служи миру, није довољно да понавља језик међународне политике.
- Дужан је да јавно пренесе сведочење прогоњенихх, да истражује њихове наводе и брани њихова права.
- Јер Црква није позвана да изабере онога ко је геополитички користан. Позвана је да у личности сваког прогоњеног препозна самог Христа.
Посета делегације „Светског савета цркава” Украјини, од 14. до 17. јула 2026. године, предвођене његовим генералним секретаром, професором Џеријем Пилејем, представљена је као мисија солидарности са украјинским народом и подршке миру.
Нико не доводи у питање хришћанску дужност пружања подршке народу који страда због руске инвазије, са свим смртима, разарањима и избеглиштвом које је она проузроковала. Нити верско оправдавање рата од стране руског црквеног руководства може остати без критике. Проблем се налази на другом месту: у селективности црквене осетљивости и лакоћи са којом се солидарност са једним народом претвара у потврђивање државног и геополитичког правца његовог руководства.
Два разговора, али не и једнак третман
Делегација ССЦ-а се 15. јула састала са Свеукрајинским саветом цркава и верских организација и обавила посебну посету резиденцији Епифанија, поглавара такозване Православне цркве Украјине. Састанак је детаљно представљен и пропраћен фотографским материјалом. Том приликом изражена је „непоколебљива подршка” Украјини, а руска агресија осуђена је као незаконита, неморална и потпуно неприхватљива.
Након завршетка посете, сам ССЦ је саопштио да су обављени „циљани разговори” како са Украјинском православном црквом митрополита Онуфрија тако и са Епифанијевом црквом. Ово појашњење је од суштинског значаја: не може се тврдити да је делегација одбила сваки облик комуникације са Онуфријевом црквом.
Међутим, у саопштењу се не наводе имена њених представника, не помиње се састанак са самим митрополитом, нити се износи оно што је пријављено у вези са одузимањем храмова, прогонима свештенства, претресима манастира, хапшењима, административним притисцима и законодавним оквиром који угрожава њено постојање. Једна страна добила је посебну посету, представљање по имену и фотографије, док је друга добила само сажету напомену без имена, садржаја или јавног обавезивања на заштиту њених права.
Разлика није само комуникацијске природе. У црквеној дипломатији састанци, фотографије, саопштења и прећуткивања производе институционалне и еклисиолошке последице.
Саслушали су прогоњене — али коме су поверовали?
Џери Пилеј је навео да се разговарало о односима Цркве и државе, као и о последицама новог украјинског законодавства. Међутим, додао је да је делегација саслушала одговор владе и уверавање Свеукрајинског савета цркава да законска регулатива „не угрожава верску слободу у Украјини”.
Управо се овде налази суштина. Делегација је разговарала са обема странама, али је као коначни закључак истакла уверавање украјинске државне и институционалне стране. Не сазнајемо шта су тачно представници Онуфријеве цркве пријавили делегацији, нити како су њихови наводи оцењени. Уколико разговор са прогоњенима не остави никакав траг у завршном саопштењу, док се негирање прогона представља као умирујући одговор, саслушање прети да се покаже као привидно.
Није довољно саслушати прогоњеног. Дужан си да истражиш оно на шта се жали и да јавно браниш његова права. У супротном, „уравнотежено саслушање” постаје процедурални алиби за већ унапред донет политички закључак. „У тамници бејах, и дођосте к мени”, каже Јеванђеље — не због формалног саслушања, већ због препознавања самог Христа у личности страдалника.
Црквена рана која остаје отворена
ССЦ није православни Сабор и нема канонску надлежност да признаје аутокефалије. Међутим, посебан сусрет са Епифанијем и одсуство одговарајућег видљивог сусрета са Онуфријем стварају утисак да једна страна представља званични и међународно прихваћени црквени израз Украјине, док је друга проблематична заједница чије се тврдње саслушавају, али се не сматрају вредним објављивања.
Додељивање аутокефалије новој украјинској црквеној структури од стране Васељенске патријаршије није излечило раскол. Епифаније је добио Томос и признање појединих помесних Цркава, али не и свеправославно прихватање. Насупрот њему и даље стоји историјска Украјинска православна црква под митрополитом Онуфријем, која је била канонски повезана са Московском патријаршијом.
Ова историјска повезаност не чини њене вернике колективно одговорним ни за руску инвазију ни за њена теолошка оправдања од стране патријарха Кирила. Онуфријева црква осудила је рат и прогласила своју организациону независност од Москве, иако се обим и канонске последице тог удаљавања оспоравају. Верници не могу бити приморавани да доказују свој патриотизам напуштањем Цркве у којој су крштени, причешћивани и у којој су живели свој духовни живот.
ССЦ између посредовања и потврђивања
ССЦ се 2022. године поименично састао и са Епифанијем и са Онуфријем. И сада је разговарао са представницима обеју страна. Међутим, питање остаје: да ли је деловао као истински посредник или као институционални потврђивач доминантне стране?
Може ли да говори о помирењу, а да не објави ниједан навод прогоњене заједнице? Да брани верску слободу задовољавајући се уверавањем оних који су оптужени да је ограничавају? Да осуђује — с правом — инструментализацију Цркве од стране Москве, али да занемарује инструментализацију вере од стране Кијева? Хришћанска истина се не мења у зависности од тога која геополитичка страна крши права верника.
Истински црквена мисија била би дужна да се поименично и равноправно састане са обојицом поглавара, да објави ставове обеју страна, да затражи независну истрагу навода, да захтева обустављање сваког насилног или административног преноса храмова и да позове на дијалог без предуслова да друга страна нестане. Уместо тога, завршна порука поклопила се са званичним ставом да ново законодавство не угрожава верску слободу.
Учешће митрополита новојонијског Гаврила
Од посебног значаја за Грчку цркву јесте учешће митрополита Нове Јоније, Филаделфије, Ираклиона и Халкидона, господина Гаврила, члана Централног комитета ССЦ-а и Комисије цркава за међународне послове. Реч је о јерарху са запаженим присуством у организованом екуменском дијалогу, чије се име у црквеним публикацијама често помиње међу онима који би у будућности могли да одиграју водећу улогу у наслеђивању архиепископског трона.
Стога се поставља оправдано питање: какав је став изнео током разговора? Да ли је затражио независну истрагу навода Онуфријеве цркве? Да ли је покренуо питање одузимања храмова и прогона свештенства? Да ли је изразио резерву према уверавању да ново законодавство не угрожава верску слободу или је, без јавног ограђивања, прихватио коначни закључак? Одговор се не односи само на њега већ и на еклисиолошко усмерење које Грчка црква показује на међународном плану.
Учинити видљивима оне које власт жели да учини невидљивим
Посета ССЦ-а није у потпуности игнорисала Онуфријеву цркву. Према завршном саопштењу, делегација се састала са њом. Међутим, не знамо ко је говорио у њено име, шта је пријављено и какав је одговор добијен. ССЦ је детаљно представио државне ставове и сусрет са Епифанијем, али је сведочење друге стране оставио готово невидљивим. Осудио је руски рат, али не и унутрашњу црквену принуду са једнаком јасноћом. То није равноправна брига, већ селективна осетљивост.
Уколико ССЦ жели да служи миру, није довољно да понавља језик међународне политике. Дужан је да јавно пренесе сведочење прогоњенихх, да истражује њихове наводе и брани њихова права. Јер Црква није позвана да изабере онога ко је геополитички користан. Позвана је да у личности сваког прогоњеног препозна самог Христа.