Актуелна криза у Украјини, која траје од 2014. Године (суштински од распада СССР) и која је је 24. фебруара кулминирала ратом или специјалном операцијом, ослобођењем или окупацијом (у зависности од тога кога питате и кога подржавате), представља најважније поприште и бојно поље за судбину будућег света и његове констелације у смислу сила које ће формирати послератни поредак. Притом, исход рата ту није најважнији, он је по својој величини и значају за светску политику „надживео самог себе“ оног дана када је почео, узев у обзир да је цео свет, директно или не, почео да се „помера“ и „намешта“ спрам својих потреба, жеља и могућности, иако је можда хиљадама километара далеко од ове државе или уопште нема додирних тачака са актуелним сукобима.

АУТОР: Никола Јовић

Геополитички посматрано, теза Халфорда Макиндера о Украјини преживљава тест времена те није згорег од ње почети овом приликом. У његовом чланку „Географски пивот света“ представљеном 1904. године пред Краљевским географским друштвом Велике Британије, налази се и термин „Хартленд“ – Срце света, централна континентална област на кугли земаљској. Како њу Макиндер замишља може се видети на слици испод.

Главна дефиниција јесте та да ко контролише Источну Европу- контролише Хартленд; ко контролише Хартленд – контролише светско острво а ко контролише светско острво – контролише свет. За потребе нашег писања и бољег разумевања овој исправној формули морамо додати један префикс. Ко контролише Украјину, као највећу и најзначајнију државу источне Европе – контролише Источну Европу, самим тим и Хартленд, самим тим и светско острво па самим тим и свет. То је сублимација геополитичког значаја Украјине.

Ако сте Запад, као и десетак пута пре тога у историји, Украјина вам је „одскочна даска“ за напад на Русију и нож у меком трбуху њених европских територија (које су најнасељеније и где су главни градови и индустријски центри) , те простор са ког можете одсећи Русију врло лако од Кавказа и тамошњих нафтних поља и свега осталог вредног и битног за функционисање руске државе те је геополитички гурнути још дубље у унутрашњост Азије

Ако сте Русија, Украјина је за вас „последња граница“ (The last frontier) на западуи ваш прозор у Европу, одакле се равном источноевропском равницом можете по потреби лако спустити у средиште Европе (средњу Европу) и њене богате индустријске центре и највеће градове а одатле лако избити на Ламанш и Атлантик. С друге стране, исту ту Украјину морате бранити јер из исте те равнице, из другог правца, може исто тако лако доћи нова инвазија као што је долазила сваки пут на Русију, не искључиво, али најсилније управо из тог правца, из јасних разлога.

Ипак, нова рунда геополитичке конфронтације Русије и САД око Украјине је дошла због питања које историјски гледано нема никакве везе са савременом Украјином, али геополитички и војно-безбедносно итекако има; полуострва Крим.

Крим – почетак и крај

Крим је први пут ушао у састав Украјине каквом је данас познајемо када га је Никита Хрушчов, иначе Украјинац, поклонио Украјини 19. фебруара 1954. године, одвојивши га без икаквог повода или реалног оправдања и потребе од руске и дарујући га украјинској ССР. Дугорочне последице ове грешке и, тако честог, комунистичког произвољног цртања граница, узимања и поклањања територија те стварања вештачких нација и идентитета, виђена су тачно 60 година касније, када је та историјска неправда исправљена повратком Крима у Родину (Отаџбину – Руску Федерацију). Ту долазимо до преламања и укрштања геополитичких и културно-идентитетских фактора због тога што је повратак Крима у Русију изазван обојеном револуцијом и евромајданом те 2014. године.

Власт у земљи су методом поновљене „наранџасте револуције“ из 2004. године, али овај пут успешно, те године спровели демонстранти, плаћеници, неонацисти, русофоби, олигарси и сви други потпомогнути и окупљени инфраструктурно, финансијски, медијски и на сваки други начин захваљујући САД, која је дириговала Евромајданом из своје амбасаде у Кијеву. Због ограничености простором и без намере да дужимо, читаоце ћемо овом приликом упутити на два филма, ради лакшег и бољег разумевања контекста догађаја – „Крим. Повратак кући“ и „Украјина у пламену“, оба се могу са титловима наћи и бесплатно погледати на интернету.

Гледајући шта се дешава у оним, махом руским и русофоним, деловима Украјине који су се противили насилној смени власти и успостави про-западне неонацистичке самоуправе (нажалост било је много других „Одеса“ пре оне Одесе 2. маја 2014. године, те свих потоњих „Одеса“ широм Украјине), становништво Крима, махом руско, се самоорганизовало и у складу са, како украјинским, тако и међународним законодавством, спровело референдум о изласку из Украјине и уласку у састав Руске Федерације. То се, силом прилика, поклопило са интересима руског државног руководства из (да занемаримо све остале) једног простог разлога- руске црноморске флоте.

Руска црноморска флота је највећа и најзначајнија флота у савременој Русији, а и уопштено историјски гледано. Због недостатка изласка на топла мора, Русија је преко Црног мора по потреби прилазила и прелазила Босфор и Дарданеле, не дозвољавајући да буде изолована или одсечена од средишта светске историје, што је простор Европе, Северне Африке и Блиског истока неспорно био вековима уназад. Иначе, није згорег поменути, Србин из Херцег-Новог, Марко Војновић, потомак средњевековне српске династије Војиновића, је оснивач црноморске флоте. О њему се више може прочитати овде . Дакле, седиште Руске црноморске флоте је у Севастопољу, на Криму, од њеног оснивања до данас. Упркос предаји Крима Украјини и распаду СССР, Русија је задржала своје војно присуство, управо у виду црноморске флоте, на Криму, у складу са уговорима и аранжманима потписаним са украјинском страном.

КИЈЕВ

Међутим, променом власти у Украјини 2014. године и доласком изразито антируске опције на власт, поставило се питање судбине и будућности ове флоте и њеног ненадмашивог геостратешког и безбедносног значаја за Русију. Најједноставније речено, без Крима нема ни Руске црноморске флоте, нити руског присуства у Црном мору а сви руски градови на обалама овог мора постају лака и доступна мета за непријатељско деловање. И више од тога. Постојала је хипотетичка могућност која се врло лако могла остварити, да нова власт у Украјини донесе нови закон којим наређује да се са Крима у потпуности склоне сви руски поморски и други војни ефективи, да се острво у потпуности демилитаризује, а кроз неколико месеци би ту почели да вршљају западни војни планери и стратези, саветници итд. да би наравно извидели терен и припремили долазак америчке, британске и других флота и бродова у дојучерашње руске базе.

Не желећи да ризикује ни на секунд такву могућност, Русија је повезала „лепо и корисно“, жеље народа Крима и судбину своје црноморске флоте (самим тим своју судбину) и Крим без испаљеног метка вратила под своје окриље. Уз то, ко познаје и мало историју Кримског рата и значаја Крима за Русију, не би требало да се чуди уопште, као што се на Западу често чуде свему руском, не због претеране руске тајновитости, већ њиховог одсуства било какве жеље да Русију и Русе упознају онакве какви они заправо јесу, а не какви су у њиховим пројекцијама, кошмарима и фобијама.

МОСКВА

Донбас – осам година агоније

Након Крима се поставило питање судбине Донбаса (Доњецке и Луганске административне области) и са резигнираношћу су се многи питали зашто су ове покрајине, далеко ближе Русији, наслоњене на њу, остале ускраћене за ослобођење?

Одговор је дошао осам година касније, мада је и у прошлости био познат иоле упућенијим пратиоцима ситуације.  Ове две области из низа разлога и објективних потешкоћа није било могуће тако брзо и лако вратити као Крим. Међутим, званична Москва их није ни „пустила низ воду“ , већ их је помагала у храни, медицинским средствима, али и војно, не дозвољавајући да буду надјачани и почишћени са тог простора (попут Срба из Републике Српске Крајине), већ су одржавали „војну равнотежу“ и пат-позицију у којој је Украјина била довољно слаба да их безуспешно напада годинама, а они довољно снажни да се одбране али не и започну већа офанзивна дејства, како се не би реметио и овако крхки и нестабилни мир тј. примирје.

Покушано је кроз два потписана споразума из Минска да се нађе дугорочније и одрживије решење, међутим то није било могуће из простих војних и политичких неслагања. Са војне стране гледано, Украјина је хтела да војним путем уништи армије (милиције) ДНР и ЛНР и врати свој суверенитет над њима , а ове две републике су хтеле да у потпуности ослободе територије Доњецке и Луганске области и интегришу их у свој састав. Са политичке стране посматрано, Украјина је хтела да им максимално да мршаву и лабаву аутономију која би објективно била „мртво слово на папиру“, а „сепаратисти“ нису хтели да пристану да икада више буду део украјинске државе већ су тежили да буду независни и уједине се са Русијом. Компромис из Минска је био такав да је замрзао конфликт и успоставио статус кво, за почетак зауставивши војне активности и убијање, док је питање политичке будућности ових крајева остало да се реши. Чак и такав споразум се обилато кршио и веома ретко поштовао, а кршила га је углавном, готово искључиво, украјинска страна, неселективним, ненајављеним, ничим изазваним и честим нападима на војне и цивилне циљеве дуж линије разграничења. Нарочито им је било задовољавајуће да гађају насумично цивилне циљеве, сејући тако страх и несигурност међу становништвом ДНР и ЛНР, желећи да их натера на одлазак у Русију, учини незадовољнима и окрене против сопственог руководства. Добили су, наравно, контраефекат.

Притом, злослутни облак „Олује у Донбасу“ је остао да лебди као непрестана претња над главама свих становника Донбаса, као и „званичне Русије“ и постојало је заиста неколико ситуација у претходних осам година када се чинило да је „то то“ и да креће свеопшти украјински напад на ДНР и ЛНР. Честа су била гомилања трупа и технике на линији раздвајања, маневри и кретања украјинске војске како би се непријатељ психолошки застрашио пред коначни обрачун. Овај, последњи пут, уочи 24. фебруара, то се стварно припремало и руска војска је „затекла“ украјинску у завршним припремама за почетак спровођења „крајишког сценарија“ у руској Крајини.

Биолабораторије – од „теорије завере“ до праксе уништења

Када на планове о отпочињању „Олује у Донбасу“ , додамо причу о биолабораторијама у Украјини, на којима су партнерски радили Украјинци и Американци годинама, контекст и нужност руског одговора постаје доста јаснији. Наиме, јасно је било из гомилања, никада тако силног као до тад, украјинског војног потенцијала на граници са ДНР и ЛНР, да се спрема свеопшти напад, као што је било јасно и из руског гомилања војске на руско-украјинској и белоруско-украјинској граници, да ће се та војска и употребити (само није било јасно нити познато готово никоме кад и како тачно). Тако је пушка са зида из првог чина Чеховљевог „Ујка Вање“ опалила у овом трећем чину који је почео 24. фебруара (први чин је Евромајдан и Крим, други рат у Донбасу) .

Иако би сама чињеница да Донбас страда и крвари већ осам година била довољна да Русија интеревенише, са првим данима операције и првим руским успесима почела је да испливава прича о биолабораторијама. Реч је о ланцу лабораторија за истраживање и развој биолошког оружја на територији Украјине и Грузије, које раде под покровитељством Пентагона већ годинама, развијајући тамо опасне вирусе и патогене који су се, погађате, требали искористити против Русије (и Кине?) у неком тренутку у будућности, када би господари живота и смрти на Западу тако одлучили.

Мала дигресија, могло се приметити како је са отпочињањем руске специјалне војне операције нагло замрла прича о корона вирусу и да је генерално читав „корона наратив“ нагло замењен „војним наративом“ у светском (дез)информативном простору. Позивамо читаоце да повежу то са открићем ових биолабораторија и сами донесу закључке какве желе.

Доста текстова је већ написано о овој теми, при чему читаоце нарочито упућујемо на три текста Николе Врзића у „Печату“ о овим темама, који студиозно анализирају ове опасне појаве и разобличавају њихову суштину.

У сваком случају, Руси су због претње потоњег коришћења вируса и патогена из ових лабораторија у будућности, морали да лично уђу и позатварају те лабораторије, пошто Американци и Украјинци до тада нису имали намеру да ураде ишта слично, напротив. Тек кад су Руси кренули да продиру ка већим градовима и местима веће концентрације ових лабораторија (највише их је у Харкову, који је близу руске границе), тек тада су Американци почели да признају да лабораторије ипак постоје, да нису плод руских теорија завере, како су то до тада говорили, али да се у њима није развијало биолошко оружје. Затим су се „изланули“ рекавши како страхују да би Путин могао да искористи биолошко оружје из тих лабораторија против Украјинаца, тиме индиректно признавши да је такво оружје тамо постојало а против кога би се користило јасно је.

Упоредо са хитрим продирањем руске војске, паљена је документација из ових лабораторија, оне су панично затваране и уклањани су сви трагови али прекасно. Сви су већ увелико говорили о њима и разобличили стварне намере Запада по том питању.

НИКОЛАЈ II, СТАЉИН, ЛЕЊИН, ПУТИН….

С те стране гледано, руска интервенција је, да изоставимо на секунд Донбас и све остале разлоге (могућност развијања нуклеарног оружја у Украјини, њено чланство у НАТО…), само то је довољан разлог да легитимизује руско ангажовање. Много више него што је то имао Запад у Авганистану и Ираку, где су трубили о „Садамовом хемијском оружју“, ког није било, што никад нису признали, тј. демантовали сами себе, када их је цео свет већ „провалио“. С те стране руска интервенција се у потпуности може „правдати“ искључиво „западним изговорима“ ; како по питању хемијског оружја – у овом случају биолошког, и то стварног, за разлику од измишљеног Садамовог, тако и по питању R2P (Responsibility to Protect) Руса у Донбасу и уопштено Украјини.

У крајњој мери, сви они, чак и међу Србима, који говоре, како су Руси „увучени“ у овај сукоб и како су „насамарени“ , би могли да нам одговоре на питање шта би било када би, хипотетички, сутра Албанци са Космета уз НАТО кренули да врше општи егзодус Срба са тог простора а Србија са војском ушла у своју јужну покрајину да се супротстави томе? Да ли би и тада говорили како смо ми „насамарени“ и против наше воље увучени у рат? Па наравно да је Русија „насамарена“ и увучена у тај рат колико би и Срби били у случају напада на наше људе на КиМ (или Републици Српској), једнако колико је у конфликт увучен човек који ускочи да одбрани свог брата од групе насилника која га туче на улици. Стога је иза таквих „аргумената“ и патетичног кукања над ратом јалови и испразни хуманизам који не би једну сузу потрошио и ћутке би посматрао егзодус Руса из Донбаса. Или Срба са Космета.

БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ, 1999, НОВИ САД. АУТОР: ДАРКО ДОЗЕТ. ИЗВОР: ВИКИПЕДИЈА

Геополитичка померања – рађање новог света

За крај треба поменути глобални одјек овог рата, који је „прича за себе“ и заправо главна последица руске интервенције. Јер док је фокус јавности махом на рату, иза кулиса се дешавају много крупнији догађаји и „претумбавања“ .

Ту је реч о следећим догађајима, од којих се сваки може анализирати засебно, иако су збирно део општег процеса светске прекомпозиције и геополитичке реконфигурације;

  1.       Утицају нове туре санкција Русији на привреде пре свега европских земаља, њихово снабдевање енергентима,
  2.       Хистеричној глобалној русофобији, по степену мерљивој само нацистичком антисемитизму,
  3.       Већој зависности Русије од Кине, која махом „мудро ћути“ о овом рату и гледа да из њега што више извуче за себе и своју позицију,
  4.       Већем америчком ангажовању у Европи, чиме се ослабљује фронт према Кини,
  5.       Окретање заливских петромонархија и уопштено Блиског истока Русији и Кини,
  6.       Подизање нове гвоздене завесе у Европи и питање где ће она бити, на који начин, како ће изгледати и хоће ли Срби(ја) као и Југославија ономад поново бити „уљез“ са „погрешне стране“ те завесе, или ћемо бити део антируског т(аб)ора?
  7.       Повећање инфлације у Америци и убрзање њеног економског краха
  8.       Увођење „петрорубље“ – плаћања Русији нафте и гаса у рубљама, што драстично слаби моћ долара као основе америчке економске хегемоније у свету
  9.       Смена „корона наратива“ новим-старим „антируским/ратним наративом“ за контролу становништва и спровођење циљева Великог ресета
  10.   Повећања нестабилности на Балкану, где се може очекивати директно преливање нестабилности рата у Украјини, где би се Запад могао „осветити“ Русији у случају пораза њеног вазала – Украјине- тако што би „равнао дугове“ преко руских савезника – Срба. То је уједно оно што треба највише да нас забрињава.

Закључак – Кабул, Казахстан, Кијев

Украјина представља трећи велики пораз западног Левијатана и таласократских сила у претходних пола године. Имали смо прво Авганистан и (по Запад) срамотно повлачење (фактички бежање) у августу пред надирућим талибанима, што ниједна велика сила не сме себи да дозволи ако претендује да и даље одржава репутацију велике, нарочито ако и даље жели да контролише што већи могући део света.

ГРАФИТ НА НОВОСАДКИМ УЛИЦАМА ТОКОМ НАТО БОМБАРДОВАЊА, АУТОР: ДАРКО ДОЗЕТ. ИЗВОР: ВИКИПЕДИЈА

Авганистан је показао да Запад није у могућности да одржава на власти марионетски режим у непријатељском окружењу без активног војног присуства на терену и да се одмах по њиховом одласку та окупаторска управа распада пред неком унутрашњом силом.

Уследио је Казахстан и пропали покушај нове обојене револуције, где је Русија демонстрирала да ОДКБ није „тигар од папира“ када је у неколико сати „решио“ кризу и уз минималан број жртава спречио ексалацију кризе, насилну смену власти и потенцијални грађански рат са ко зна колико хиљада мртвих. Казахстан је показао да спровођење револуција више не пролази, макар не у „зонама одговорности“ Русије и Кине.

Уследио је 24. фебруар који је показао да САД неће ратовати за Украјину и уопштено да НАТО неће ратовати за државе нечланице. Притом је дискутабилно и за које државе чланице би се ангажовао. Притом је „испливавање“ биолошких лабораторија показало да Запад не може да порази Русију конвенционалним (нити нуклеарним) војним средствима те стога мора да прибегава „алтернативама“ – у овом случају биолошким. Поред тога, нови медијски рат против Русије је доказао да је то уједно и једино поље где Запад може још увек да има светску хегемонију а и ту све мање и све тање, што је не толико успех руске „контрапропаганде“ колико неуспех у стварању пропагандних садржаја и гурању једностраног наратива, неспорно доказао. Притом су им Руси ту доста „одмогли“ заиста пазећи на терену да не наседају на провокације и чувајући сваки живот и цивилне објекте.

Притом су санкције показале да је и на економском плану Западу „одзвонило“ пошто је Русија тек почела да се „загрева“ са контра-мерама а привреде западних земаља су већ пред колапсом. Уз то, веће економско јачање Кине је једна од последица овог рата где ће се она ускоро „зацементирати“ као економска сила број један по свим могућим параметрима. Увођење петрорубље, петројена и петрорупија означава крај (петро)долара и самим тим америчке хегемоније у спољнотрговинском смислу,а губитак те привилегије је основ за укидање свих осталих.

Ка каквом свету идемо још је тешко и неизвесно рећи али је једно сигурно. Онај под западним вођством свакако није био нешто позитивно за највећи број људи и земаља на свету. И стога се треба радовати његовом окончању, притом пазећи да нас његове рушевине не затрпају и управљати се и деловати у складу са свим. Што се нас Срба тиче, ситуација је јасна; увек уз своју цркву, народ  и државу, које морамо штитити од себе самих, како би нас оне штитиле од свих осталих. А држава, црква и народ – то смо сви ми, појединачно и заједно. Прошли смо и гора времена и већа искушења, проћи ћемо и ова.

Извор: НОВИ ПОЛИС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.