- Које су све културне трауме обликовале културни идентитет Срба, зашто је највећа траума – геноцид у НДХ до данас неосвешћена и можемо ли се и кад колективно освестити?
АУТОР: Владимир Судар
Културна траума је културална рефлексија неког трагичног догађаја или стања из прошлости која је постала део колективног идентитета. Теорија културне трауме од посебног је значаја за разумевање наше културе јер су неке од саставница српског културног идентитета Косовски бој, сеобе, Велики рат и претрпљени геноцид, каже др Слађана Илић, уредник тематског броја часописа „Култура“ насловљеног „Култура и национална траума“.
Геноцид – неосвешћена културна траума Срба
Антрополог др Бојан Јовановић из Балканолошког института САНУ, аутор текста „Меморисана колективна траума као чинилац националног идентитета“ истиче да чињеница да се деценијама бавимо темом претрпљеног геноцида а да је никако не апсолвирамо и да не постоји консензус око тог питања показује да је „изостао одговор који би требало да нас на неки начин ослободи даљег бављења том темом“.
„Више се бавимо епизодијским памћењем и немамо решење да на један другачији начин преведемо то у оно што би се могло назвати семантичким памћењем. Нисмо то учинили и због несугласица у нашем друштву и управо сам у овом тексту указао на важност освешћивања те трауме са становишта њеног транспоновања у колективни идентитет. До сада то нисмо учинили и мислим да немамо довољно ни снаге, ни елана, ни неког консензуса у овом друштву и култури да то питање апсолвирамо“, каже Јовановић за „Орбиту културе“.
Као култура и друштво нисмо се усагласили око битних питања као што је број жртава, а један од разлога може се довести у везу са претходним комунистичким режимом који је због идеологије и негативног односа према српском народу сматрао да то питање не треба актуелизовати нити давати одговор.
„Почетна истраживања после Другог светског рата, архивска грађа, али и бројни докази Немаца и Италијана говоре о приближно тачном броју жртава, али је идеологија учинила да се то релативизује и сад смо дошли у ситуацију да се не можемо договорити око броја страдалих. Број од 700.000 страдалих односи се на Јасеновац, али је бројка укупно страдалих Срба у НДХ више од 950.000, то су немачки извори. Проблем је и сада што нису до краја извршена та истраживања“.
Јасеновац као најстрашнији логор и Крлежин мит о „два камиона усташа“
До бизарних прича о 20.000 страдалих у Јасеновцу дошли смо због тога што нисмо успоставили потребан консензус и неупитност одговора на то питање. Кад је основан Музеј геноцида, имали смо председника УО владику Јована Ћулибрка који је говорио да не треба претеривати са жртвама и да их је било негде око 100.000. Други његов став је да треба обазриво са Степинцем, да се „случајно не претера у одређењу тог зликовца“.
Tу је и онај Крлежин мит који је владао после Другог светског рата о два камиона усташа. Дошла је мала група људи, успоставила власт и са тог становишта они нису ни могли да изврше толика убиства. Наравно хрватски народ је био затрован идеологијом Старчевића да су Срби нижа раса, а они међу њима који су били на погодним местима, чинили су убиства са посебним ужитком. Због тога је Јасеновац најстрашнији логор зато што је у њему убијање рађено непосредно и што је била присутна емоција, уживање у убијању“, сматра Јовановић.
Без покајања нема праштања
Слађана Илић додаје да међу младим и људима средње генерације који су показали жељу и спремност да се позабаве тим питањем има оних који не разумеју нешто што је веома важно, а то је да не могу приступати том проблему тако што ће заговарати опроштај и васкрсење, зато што „од српског народа нико и никада није ни потражио опроштај и што је идеја усташтва и даље неоспорно жива“.
Јовановић додаје да је опроштај без покајања психолошки немогућ. Ми стално хоћемо да опростимо другима а да немамо у виду да ли се они кају и јесу ли свесни шта су нам учинили. Зато је потребно да се свест о геноциду институционализује да се историја не би поновила, а кад тога будемо свесни онда ћемо и сами себи много помоћи.
„Нисмо научну истину институционализовали тако да она буде обавезујућа, а кад би се то догодило, онда би ствари другачије изгледале и онда би ти који тврде да су Хрвати и Срби у културном смислу један народ, били психијатријски случајеви. Дошли смо у ситуацију да аргументација људи који то оспоравају праве читаву нашу културу и друштво блесавим и зато никако да дођемо до излечења односно до тог катарзичног момента, да једноставно то апсолвирамо као истину, као битан чинилац колективног националног идентитета“, истиче Јовановић.
Циклични погроми на 50 година – време не лечи ране
Слађана Илић оцењује да су Срби страдали кроз историју и због сталног неверовања да се може извршити тако страшан злочин, о чему је у „Култури“ писао психолог проф. др Јован Мирић
у тексту „То ни у сну нисмо могли да сањамо“. Мирић је показао да је од Балканских ратова до последњих страдања Србе стално пратила апсолутна неверица да се тако нешто може догодити.
„Тај проблем је у најмању руку занимљив јер се погроми понављају циклично на 50 година. Нисам сигурна да ли је ту националну трауму могуће превазићи у потпуности кад са друге стране немамо покајање него живо зло“.
Јовановић упозорава на наш ноншалантни однос о трауматичним збивањима у историји, који је, према његовим речима, „неинституционализован и некултуран“.
„Мислимо да време све лечи и да треба времену препустити све то па ће све доћи на своје место, али заборављамо битну чињеницу да није време то које лечи, оно пролази. Управо су људи и однос према трауми најважнији и од тог односа зависи да ли ће се траума превазићи или не“, закључио је Јовановић.
ИЗВОР: https://sputnikportal.rs/20221001/genocid–neosvescena-kulturna-trauma-srba-nema-prastanja-bez-pokajanja-1143789092.html