Одбрамбена сарадња Анкаре и Париза се активирала
АУТОР: Олег СЕРГЕЈЕВ
У последње време неки турски стручњаци претпостављају да се сарадња у војној сфери између две дугогодишње чланице НАТО-а – Турске и Француске – обнавља и да је чак „опет на дневном реду након много година политичких и војних несугласица“. Као један од доказа наводи се извештај који су цитирали турски и азербејџански медији, а који је припремљен почетком 2025. године након посете пет сенатора француског Сената из Комитета за спољне послове и одбрану Турској. У том извештају се наглашава потреба за проширивањем стратешке сарадње између две земље.
Званично, Француска и Турска су још 2018. године постигле значајан споразум у војној сфери, који се односи на заједнички развој ПВО система SAMP/T у сарадњи са компанијом Eurosam (партнерство Thales-а и MBDA-е) у оквиру програма LORAMIDS (систем ПВО и ПРО великог домета). Међутим, тај пројекат није реализован због напетости између Париза и Анкаре, услед дијаметрално супротне политике коју воде у источном Средоземљу и Магребу (Либија), на Блиском истоку (Сирија, војно-техничка подршка Курдима коју пружа Париз како би надоместио пад свог утицаја у региону), као и у Закавказју.
Почетком 2020-их, рат између Азербејџана, кога подржава Турска, и Јерменије, на коју се ослања Француска, учинио је да се Турска и Француска не само де факто, већ и де јуре нађу у супротстављеним таборима. Као чланица Минске групе ОЕБС-а, формиране ради решавања конфликта у Карабаху, Француска је себе сматрала главним гарантом безбедности Јерменије. Али након што је Азербејџан извео своје блицкригове против Јермена, утицај Француске у региону је ослабио, што Париз доживљава као стратешки неуспех.
Ипак, упркос свему томе, почетком 2025. године у односима између Анкаре и Париза дошло је до извесног помака, па чак и приближавања у погледу сарадње у војно-индустријском комплексу и обнављања војне сарадње. Укљученост Турске ове године у састанке и процесе повезане са војном сарадњом са Француском само је потврдила да обнављање тог процеса нису празне речи. То је, између осталог, условљено и тежњом Турске да, уз помоћ водећих земаља ЕУ, створи сопствену снажну „неоосманску“ морнарицу.
У поменутом извештају цитира се изјава високог званичника турског Министарства одбране, генерал-потпуковника Илкаја Алтиндага, који је навео да сарадња Анкаре у оквиру ЕУ већ постоји са Шпанијом на пројектима носача авиона, а са Немачком на пројектима подморница, као и да Турска жели да започне нове пројекте са Француском, на пример у области поморских беспилотних платформи. Алтиндаг је такође изјавио да би могли бити обновљени преговори са DGA (Главна управа за наоружање) и да су предузећа турског војно-индустријског комплекса спремна за сарадњу са француским компанијама. У том контексту се наводи и да је делегација посетила турску Дирекцију одбрамбене индустрије и добила информације о предузећима и пројектима.
Турска страна показује интересовање и за програм FCAS (Будући систем ваздушне борбе). Према речима француских сенатора, представници Турске дирекције за одбрамбену индустрију изјавили су да Анкара жели да учествује у FCAS програму у складу са својим циљевима развоја ловаца 5. и 6. генерације.
Са своје стране, Француска је у децембру 2024. дала дозволу за извоз ракета Meteor у Турску. И то упркос поновљеним протестима Грчке. (Париз такође није ометао одлуку Немачке да одобри извоз ловаца Eurofighter, што се такође догодило 2024. године, и такође супротно притиску из Атине.)
Према информацијама турских и азербејџанских медија, Велика Британија је убедила Француску да прода Meteor ракете Турској како би се „изједначила ваздушна равнотежа између Турске и Грчке“. Ове ракете имају способност неутрализације противника на великој удаљености, што је једна од најважнијих потреба у савременом ваздушном ратовању.
Захваљујући Meteor ракетама, способност турских Eurofighter ловаца знатно се повећава. Пре тога, ти авиони су могли да пруже функције као што су ниска уочљивост и рано откривање, али су имали озбиљан недостатак у погледу неутрализације противника. Управо тај недостатак је решено да се надомести Meteor ракетама, све док Турска не развије и произведе сопствени домаћи аналог – Gökhan.
Према мишљењу стручњака, ова продаја омогућава Турској да задржи стратешку ваздушну моћ у региону (уравнотежујући предност коју је стекла Грчка борбеним авионима Rafale). А Французима пружа могућност да зараде истовремено продајом француских војних производа и Грцима и средстава за борбу против тих производа – Турцима.
Турска је већ доказала конкурентност своје војне индустрије у више области: носачи беспилотних летелица, борбени и извиђачки дронови, јуришне пушке (турски модел је једини успешно прошао све НАТО тестове), оклопна возила, противтенковске ракете, као и вишецевни ракетни системи који су – закључно са данашњим даном – једини у НАТО способни да погађају покретне мете. Ово ће, према прогнозама, остати предност бар до 2027. године. Као последица тога, Турска је 2024. забележила рекорд у извозу војне опреме – 7,1 милијарду долара у односу на 5,5 милијарди у 2023.
Захваљујући овоме, заједно са Француском (као и Немачком, Великом Британијом, Шпанијом и Белгијом), Турска учествује у производњи одређених компоненти транспортног авиона A400M. Велика очекивања унутар НАТО-а буди и турска противбродска ракета ATMACA. Што се тиче ПВО система, иако је SAMP/T формално француско-италијански производ, од 2022. – у контексту почетка рата у Украјини – активно се воде преговори о стварању нове модификације у оквиру трилатералне сарадње Париза, Рима и Анкаре. У контексту формирања европске вишеслојне ПВО архитектуре, овај правац добија посебан значај.
У Француској, међутим, нису сви одушевљени сарадњом са Турском, чак и ако она може донети економску корист и повољне уговоре за војну индустрију. Унутрашње економске користи и даље често надвладавају разлози спољне политике. Вишегодишња неслагања између Турске и Француске, која датирају још из периода Османског царства, углавном се решавају дипломатским средствима. Међутим, у последње време та неслагања све чешће постају толико принципијелна да излазе далеко из оквира „традиционалне размене мишљења“ и директно утичу на сарадњу у војној сфери између два дугогодишња члана НАТО – и то не у позитивном правцу.
На пример, недавно је удар на француско-турске односе представљао извештај Главне управе за међународне односе и стратегију Министарства одбране Француске (DGRIS), у којем је анализирана активност турске одбрамбене индустрије. DGRIS не само што формулише безбедносну политику Француске, већ игра важну улогу у изради „Белих књига“ у којима се дефинише национална стратегија Пете републике. Стручњаци те институције сада изражавају велику забринутост због чињенице да НАТО, а посебно САД, настојећи да одрже стратешку равнотежу са Кином и Русијом у Африци, све више дају предност Анкари уместо Паризу, због турских технолошких достигнућа.
У извештају DGRIS детаљно се анализира производња водећих компанија турске одбрамбене индустрије, као што је компанија TUSAŞ под вођством Сељчука Бајрактара. Посебна пажња посвећена је компанији Baykar и афричким земљама којима испоручује своје беспилотне летелице. Наводи се да је турска војна индустрија извезла више од 130 дронова афричким државама, од чега је 97 модела Bayraktar TB2. Стратешке предности тих турских дронова играју кључну улогу у томе што се афричке земље и даље ослањају на Анкару упркос настојањима Париза. На пример, захваљујући Bayraktar TB2, влада Буркине Фасо успела је да ослободи око 35% територије земље од побуњеника које је подржавала Француска.
„Користећи наше слабости, Турска јача свој утицај у зонама где је Француска доминирала – као што су Мали, Нигер, Мароко, Тунис, Чад, Џибути и Буркина Фасо“, наводи се у извештају DGRIS. „Анкара постаје главни стратешки ривал Француској на афричком континенту, преузимајући доминантну позицију на тржишту дронова.“
Вреди подсетити и да је, када је Турска послала трупе у Либију да подрже владу Фаиза Сараџа (признату од стране УН), томе се противила не само Русија већ и Француска.
Дакле, с једне стране, не треба искључити могућност обнове сарадње између турских и француских компанија у одбрамбеној индустрији, макар и зато што, по речима Француза, иницијатива долази од самих Турака. Међутим, не треба занемарити ни озбиљне препреке попут одбрамбеног споразума Француске и Грчке, специфичне позиције Турске у НАТО-у и регионалних сукоба турских и француских проксија на огромном простору – од Магреба до Кавказа. Они су сасвим способни да постану непремостива препрека не само овом процесу.