- Питање српског уједињења ствар темељног проучавања и разматрања свих околности и чињеница. Том питању, остваривању ТЕ СВЕТЕ ИДЕЈЕ, мора се приступити на тај начин јер не треба пустити да до остварења исте дође спонтаним путем, а на крају крајева, није коначни циљ да уједињење српских земаља у једну државу буде циљ сам по себи, него се мора размишљати у правцу дуговечности те држави, односно каква би она требала да буде по мери њених грађана…..
- С Божјом помоћи да овај циљ и остваримо…..
АУТОР: Александар Мандић
Повод за писање овог текста јесте расправа која се на друштвеним мрежама одвијала после Дана Републике Српске (реч је о уједињењу Републике Српске и Србије односно о томе како би оно требало да изгледа) као и надолезаћи празник Сретење. Овом темом су се бавили, бар колико је мени познато, историчари Предраг Вукић и Александар Раковић као и геополитиколог Миломир Степић. Ако сам некога изоставио, нека ми се опрости на незнању. Следом наведеног, нека ово буде скромни допринос моје маленкости овој врло битној теми јер у претходном столећу нам се није дало да дођемо до овог националног идеала, а и у нашим данима нам се константно оспорава та насушна и природна потреба, чак штавише, нашем народу се оспорава само право да има своју државу, а и његово истребљивање (што кроз физичко уништавање, што кроз откидање делова нашег народа, промене његовог идентитета и прављења новог, нама супротстављеног народа) није ретка појава. Пре него што се пређе на анализу овог питања, треба направити неколико уводних напомена. Најпре, а имајући виду тему о којој се пише, треба поћи од две чињенице.
Прво, треба уважити чињеницу да је наш народ полицентричан односно да је српски народ уместо једне државе имао неколико својих држава односно центара око којих се окупљао (посебна је тема који су разлози овој појави). У средњем реку, реч је о Србији и Босни, по скидању турских окова реч је о Србији и Црној Гори, а у нашим данима је ту Република Српска.
Другу чињеницу коју треба уважити јесте да је услед турске окупације и свега што је произашло из исте, српски народ живео широм Балкана, а у оквиру тога би требало нарочито истаћи чињеницу да је српски народ живео у три различите државе и то у Турској, Аустрији и Венецији. Из тога је произлазило да су Срби били под утицајима различитих култура, у овом случају турске – исламске (као и под утицајем грчке културе који је бивао све јачи како се ишло према југу), средњоевропске (прецизније германске и мађарске) и романске (данашњим речником речено италијанске) културе. Из овога је неминовно произашло да су се почеле јављати разлике у менталитету односно психи различитих делова српског народа како у погледу доживљаја свакодневног живота тако и у погледу доживљаја самог Српства. Поред споменутог, а пре преласка на анализу споменуте теме, потребно је још дефинисати појмове унитаране односно федералне државе.
Наука уставног права учи да постоје два облика државног уређења. Први који се назива унитарном или централистичком државом која подразумева постојање јединствене законодавне, извршне и судске власти. У упоредној пракси и теорији постоје различите варијације унитарних држава спрам степена децентрализације (у већој или мањој мери, а опет спрам постојања изворних надлежности и обима поверених послова од стране централне власти). Са друге стране постоји и сложена држава која се пројављује у два облика. У виду конфедерације ( о којој нећемо говорити на овом месту) илити савезе самосталних држава или федерације илити савезне државе која подразумева постојање више федералних јединица са одређеним степеном аутономије са, у односу на савезни центар, различитим нивоима извршне, законодавне и судске власти. Такође, правна наука, али и пракса, познаје поделу федералних држава на државе симетричне односно асиметричне федерације које се разликују спрам критеријума обима аутономије федералних јединица (све федералне јединице имају исти обим аутономије што би била симетрична федерација или немају исти обим аутономије што би онда представљало асиметричну федерацију). Будући да су разјашњени појмови унитаризма и федерализма требало би сада прећи на аргументе који говоре у прилог једног и другог облика државног уређења, а у контексту одабира облика државног уређења који би био најприхватљивији за будућу уједињењу српску државу.
У погледу аргумената који би ишао у прилог стварање уједињење српске државе као унитарне државе, главни аргумент који се истиче јесте страх од сепаратизма најпре државног, а у крајњој линији и националног. Наведени аргумент се темељи на горком историјском искуству и националној трауми у виду разбијања просторног, а у великој мери и идентитетског јединства српског народа. Свака аутономија, где би одређен део српског народа имао право да самостално доноси законе у појединим друштвеним областима, да има сопствену скупштину, владу, министарства, полицију, водио би отцепљењу те области, њеног обликовања као самосталне државе, а онда би се од тог српског народа правио посебан народ који би према остатку српског народа био непријатељски настројен. Други аргумент је тај, а који је потекао од српског историчара Предрага Вукића (1966-2019) да је унитаризам као облик државног уређења својствен нашој, православној цивилизацији, а да је федерализам својствен западној цивилизацији. Ако би се после векова западњачења почели озбиљније враћати у оквире наше православне цивилизације онда би требало унитаризам усвојити као облик државног уређења будуће уједињење српске државе.
У погледу аргумената који би ишли у прилог одабира федерализма као облика државног уређења најпре би требало поћи од једног психолошког феномена у виду настанка личне или колективне трауме услед губитка неког оквира у којем се живело и делало. Другим речима, постоји опасност да се код Срба из Републике Српске и Црне Горе услед трауме губитка тих држава створи осећај угрожености од Србије. То би било плодно тло за мешетарење нама спољних ненаклоњених чинилаца са западних страна. Са овим је тесно повезано неколико ствари. Питање је да ли је чиновништво, односно елита у Подгорици и Бања Луци, спремно да се одрекне могућности самосталног одлучивања у разним друштвеним сферама, а нарочито је осетљиво питање постојања самосталног буџета (што не мора да значи да је проблем нужно психолошке него и утилитарне природе). Даље, јавио би се осећај да се центри одлучивања (престонице), а што су сада Подгорица и Бања Лука, деградирају у обичне обласне центре. С тим у вези, код становништва би се могао појавити проблем у смислу задовољавања разних потреба и интереса. Другим речима, поставило би се питање да ли ће неки Србин из Приједора или Будве лакше своје потребе или интересе остварити у Бања Луци/Подгорици или у Београду….На крају, а то се на студијама права учи, једном стечено право се тешко одузима. Сходно свему наведеном, сви ови аргументи би говорили да би требало да се сазда уједињена српска држава на федералним начелима. На трагу реченог, занимљиво је да је историчар Александар Раковић управо истицао пример Црне Горе (са претходно побројаним аргументима уз још неколико чинилаца који нису предмет овог разматрања, а што је представљало плодно тло за мешетаре у виду Ватикана, Хрвата, Немачке, Италије, а на крају и Англоамериканаца, да се пређе у пројекат конверзије српског народа у други антисрпски идентитет) као аругмент у прилог томе да би уједињења српска држава по свом уређењу требала бити федерална.
Међутим, уважавајући аргументе који говоре у прилог једном или другом облику државног уређења, мишљења сам да је веома битно нешто рећи, а у пракси и делати на том плану, о тзв. предфази уједињења. Другим речима, процес српског уједињења се не сме препустити стихији, односно не сме да дође само од себе него треба да буде плод координисаног, темељног, средњорочног и дугорочног делања. То подразумева деловање у разним сферама живота. Требало би их навести у кратким цртама.
Најпре треба радити на томе, где је год то могуће, на унификацији и хармонизацији законодавства српских земаља. Под унификацијом се подразумева доношење идентичних правних правила (дакле, да постоје идентична правила у Србији, Српској, Црној Гори) или да се приступи доношењу сличних правних правила (реч је о појму хармонизације) у разним друштвеним сферама. Потом, требало би радити на што већој координацији и сарадњи (а то подразумева и заједничке састанке, седнице доношења разних аката о сарадњи и здруженом раду, војним и полицијским вежбама) разних органа власти као и обавештајних, војно – полицијских и дипломатских органа.
На пољу привредне интеграције, требало би радити на улагању у разним сферама привредног живота, али и циљано бирати простор где треба улагати (геоекономија), а такође треба поспешивати склапање уговора о пословној сарадњи између што већег броја привредних субјеката у српским земљама (претходно наведено треба да прати поправљање социоекономског положаја што је могуће већег броја наших људи).
На пољу културе треба радити на интеграцији српског народа на свим пољима. То се односи на поље штампе, радија, телевизије, интернета у смислу преношења садржаја који се везују за све српске просторе. У погледу образовања треба радити на сарадњи основних и средњих школа као и универзитета српских земаља у оквиру којег би се нарочито тежиште ставило на питање стипендирања, одржавања заједничких научних и стручних семинара и скупова, покретању заједничких научних пројеката од свесрпског значаја. Уз то, треба радити на што већој динамици и покретљивости уметника у смислу гостовања позоришта, уметничких изложби, промоцији књига. Такође, треба радити на подстицању развоја публицистике, те на што већој заступљености заједничких кинематографских пројеката. На крају, треба радити на оснивању заједничких омладинских и спортских друштава која би радила на буђењу и развоју интегралистичког српског духа код младих.
Све ово што је наведено (побројано не исцрпљује све начине и средства деловања) мора потећи од Србије. Она је та која треба да покрене све побројано (поред самог врха у Београду, велика улога треба да буде и на завичајним удружењима. Она могу да доста позитивног остваре, нарочито уколико се као чланови истих нађу угледни људи из света политике, привреде и културе. Не само то. Србија по свом устројству (правном, економском, социјалном, културном) мора да буде узор осталим српским земљама и свој нашој поробљеној браћи. На трагу свега реченог, нарочито је велики задатак пред нашом црквом. Она мора да одржава осећај свесрпске припадности широм српских простора.
Сума свега је да здруженим напором свих српских друштвених чинилаца (а нарочито цркве као и културних, просветних и научних установа) треба доћи до УКОРЕЊИВАЊА СВЕСРПСКЕ ИНТЕГРАЛИСТИЧКЕ СВЕСТИ И СТВАРАЊУ ОСЕЋАЈА И НАВИКА КОД НАШЕГ, ГРАНИЦАМА РАЗДЕЉЕНОГ СРПСКОГ НАРОДА (А ТО ТРЕБА ПРЕДСТАВИТИ ТАКО ДА НАМ ЈЕ НАШ НЕПРИЈАТЕЉ СЕЧИВОМ СЕКАО ГРАНИЦЕ ПО НАШЕМ ЖИВОМ СРПСКОМ ТКИВУ), ДА УПРКОС СВЕМУ ЖИВИ НА ЈЕДИНСТВЕНОМ СРПСКОМ ПРОСТОРУ! Зато је битна предфаза. Од њеног успеха зависи одговор на питање који облик државног уређења ће да одговара уједињеној српској држави. Она је такође битна да се потисне једна негативна појава која је присутна међу Србима, а то је оно што се може назвати завичајним шовинизмом који се међу нама пројављује у више облика (прича о најбољим Србима тј. надсрбима, презриво опхођење према нашим јужним просторима, препуцавање ,,дођоша“ и ,,мештана“, а под које се подводе разни актери на разним српским странама итд.). Пре закључка остало је још нешто да се напомене.
Делање у предфази нашег уједињења мора да уважи просторни елемент, односно спецификуме разних простора (а који произлазе из разних друштвених и политичких особености и ограничења). Стога, на основу претходно описаног, постоји могућност да се током делања у предфази изврши одабир посебних средстава и метода спрам специфичности одређеног простора (на пример, да се повлаче одређени потези у Црној Гори, а тако нешто се не може урадити у Македонији). Такође, требало би деловати спрам тренутног стања у смислу где је идеја о српском уједињењу највише развијена. Стога, могла би се у контексту делања (а што подразумева обим улагања ресурса у најширем смислу те речи) извршити подела на тзв. концентричне кругове. У први круг би ушла Република Српска. У други круг би ушла Црна Гора (којој тек следује потпуни повратак српском националном бићу), а у трећи круг би ушла Македонија (без обзира што претходно није споменута, њу не треба заборављати. Питање Македоније односно приступа том питању, као и за сваку српску земљу појединачно, изискује писање посебног текста). Такође, не сме се сметнути с ума ни питање сада уништене, али никада умрле Републике Српске Крајине. Наравно, не треба никако заборављати питање Косова и Метохије (унутрашње питање Републике Србије, па се у овом тексту посебно не разматра ово питање). На крају, а гледе просторног елемента, посебно је питање где ће бити границе те уједињене српске државе, али то је тема која изискује писање посебног текста…..
Имајући у виду наведено, треба закључити да је питање српског уједињења ствар темељног проучавања и разматрања свих околности и чињеница. Том питању, остваривању ТЕ СВЕТЕ ИДЕЈЕ, мора се приступити на тај начин јер не треба пустити да до остварења исте дође спонтаним путем, а на крају крајева, није коначни циљ да уједињење српских земаља у једну државу буде циљ сам по себи, него се мора размишљати у правцу дуговечности те држави, односно каква би она требала да буде по мери њених грађана…..
С Божјом помоћи да овај циљ и остваримо…..
П.С. На слици је фреска Светог Саве. Свети Сава је, слава му и милост, кључна стожерна тачка нашег свесрпског окупљања.