- Руска православна црква је данас нападнута из два правца. Са њом се такмичи константинопољски патријарх, покушавајући да светском православљу наметне безалтернативност јелинизма.
- „Прогресивним“ римокатолицима и протестантима се не свиђају ставови Московске патријаршије о „декадентном Западу“.
- Руска православна црква ће морати да одговори на ове изазове.
АУТОР: Станислав Стремидловски
Константинопољски патријарх Вартоломеј је, боравећи у Абу Дабију на међународној конференцији „За разумно отворен свет“, како наводи портал „Русская линия“, одржао неку врсту црквеног „говора у Фултону“, у оквиру којег се обрушио на Руску православну цркву и покушао да позове западне политичаре и политикологе присутне на форуму да се супротставе не само „Путиновој Русији“, већ и Руској православној цркви, као основи руског света. Вартоломеј је свој говор посветио сукобу у Украјини, назвавши га „најгором европском геополитичком и хуманитарном кризом од краја Другог светског рата“. А интерес за њега је правдао чињеницом да су „извор наших недаћа грешке у расуђивању о стварима везаним за веру“.
„Грешке“ Константинопољски патријарх је видео искључиво у Русији и Московској патријаршији. „Руска православна црква стала је на страну режима председника Владимира Путина, посебно након избора Његовог Блаженства Патријарха Кирила 2009. године“, рекао је Вартоломеј. — Активно је укључена у промоцију идеологије руског света, према којој језик и религија омогућавају да се дефинише јединствена целина која обухвата Русију, Украјину, Белорусију, као и друге територије бившег Совјетског Савеза и дијаспору. Москва (и политичка и верска) постаће центар овог света, чија ће мисија бити да се бори против декадентних вредности Запада. Ова идеологија је оруђе за легитимисање руског експанзионизма и основа његове евроазијске стратегије. Веза етнофилетизма са прошлошћу и садашњошћу руског света је очигледна. Тако вера постаје основа идеологије Путиновог режима. Односно, борбу против Русије константинопољски патријарх позиционира као неку врсту верског рата, а Москви је објављен нови „крсташки рат“.
Са тачке гледишта Фанара, главни „злочини“ Русије су „јерес етнофилетизма“, коју он схвата као „идеју да Цркве треба да буду организоване у складу са принципом етничке припадности, чији ће централни маркер бити језик“, и сродна „идеологија руског света“. Константинопољски патријарх у овом случају, како преноси француски католички портал „Aleteia“, развија тезе Центра за проучавање православног хришћанства на Универзитету Фордхам (Њујорк). Сам Центар, описујући „Руски свет“, каже да је његова суштина идеја о постојању „одређене наднационалне руске сфере утицаја или цивилизације, која се назива и „Света Русија“, која укључује Русију, Украјину и Белорусију (понекад и Молдавија и Казахстан), као и етничке Руси и људе који говоре руски широм света.” Али наднационалност је у супротности са концептом етнофилетизма. Штавише, ни сама константинопољска патријаршија, која брани свој статус „васељенске“, не крије да је проводник јелинизма у светском православљу, желећи ово друго да сведе на хеленизам. Стога, покушаји Фанара да игра на тему етнофилетизма против Русије тешко да ће наћи нове присталице у православном свету.
Међутим, у свом говору, цариградски патријарх је подметнуо „ексере“ и западним римокатолицима и за протестантима, за које није болан етнофилетизам, већ „борба против декадентних вредности Запада“, јер, да цитирам Универзитет Фордхам, ово су „покупили и римокатолички и протестантски фундаменталисти“. Немачка посебно нервозно реагује на критике савремених „западних вредности“ од стране Руске православне цркве. Тако Рајнхард Флогаус, доктор теологије на Хумболт универзитету у Берлину, види ово као процес када „агресор Русија имплицитно постаје жртва Русије, која је принуђена да брани своје свето јединство, засновано на крштењу, од наводно безбожног и декадентног Запада.” Истовремено, патријарху Кирилу се износе тврдње које су разумљиве „прогресивном“ западном вернику. Као што Мартин Брауер, стручњак Института за проучавање конфесија у Бенсхајму, чини када говори о православним црквама као о „патријархалном мушком друштву“ у којем нема „званичних дискусија о учешћу жена, које сада имамо у римокатоличанству“.
Међутим, сам „немачки римокатолицизам“, према америчком конзервативном писцу Џорџу Вајгелу, на свом „синодалном путу“ не само да се нашао у „виртуелном расколу“ са Црквом, већ је „у отпадништву“. Тиме се потенцијално шири круг римокатолика који могу да саосећају са мишљењем Руске православне цркве о „декадентном Западу“, не ограничавајући га искључиво на „фундаменталисте“. Очигледно да не би само антируски западни политичари желели да спрече развој таквог сценарија, већ и црквени јерарси који желе да прилагоде Цркву „духу времена“. У том духу данас делује цариградски патријарх Вартоломеј. Да видимо ко ће му се придружити.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3761967.html